Možda u vašem selu (još uvek) ne bruje o ovom, ovogodišnjem kandidatu za "Berlinskog mecu", ali u mom da. Naročito žene.
PAST LIVES (2023, r. Celine Song)
Debitantsko ostvarenje Kanađanke (korejskog porekla), Celine Song, još jedan je trijumf južnokorejskog sadržaja koji, baš kao i po tinejdžerke zarazni K-Pop, pokazuje da ima sličan senzibilitet i slične vrednosti kakve preferira „zapadni svet“. A na sve to, ovaj film se, srećom po nas, na jednom vrlo intimnom nivou i bavi „sličnostima & razlikama“ tih svetova kroz dvoje ljubavnika „za kojih sreće više nema“.
Radnja filma podeljena je u tri vremenska segmenta. Jedan se odvija pre 24 godina kada su Na Young i Hae Sung bili zaljubljeni dvanaestogodišnjici, a ona maštala o tome da dobije „Nobelovu nagradu za književnost“. Nakon toga Youngina porodica se seli u Kanadu, a među ninezaživelim ljubavnicima pucaju sve veze. U međuvremenu, on odlazi u armiju, ona studira dramaturgiju i posle 12 godina slučajno se pronalaze na internetu. Tj, on je tražio nju, ali nije znao da je promenila ime u Nora.
Ona je njega potražila slučajno, iz zabave. Tu smo svedoci par meseci intenzivnog druženja putem internet pomagala koje pokazuje da neke vatre tu i dalje ima. U ovom segmentu ona bi već bila zadovoljna da ikad osvoji „Pulicera“. Treći i poslednji segment pokriva njihov susret nakon 12 godina, u Njujorku, gde ona sada živi, s mužem. I bila bi srećna da osvoji bilo šta.
Kao i u mnogim sličnim filmovima, od kojih je Linklaterova trilogija „Before“ sigurno najafirmativnija referenca (uz poneki film melanholičnog Koreanca Hong Sang-sooa ili indi grajndera Joea Swanberga), sve je na iskrenosti materijala i „iskrenosti“ glumaca. Nema sumnje da je priča (polu-)auto-biografska, jer Songin život je vrlo sličan onom glavne junakinje i to omogućuje filmu da iako fragmentaran ostvari emocionalnu celinu jer pronalazi uporišta u efektnim i autentičnim detaljima. S druge strane, iako su oboje glavnih glumaca (Greta Lee i Teo Yoo) sjajni, pa čak i „treći točak“, Norin muž Arthur (John Magaro), apsolutna alfa ovog filma je Yoo i njegova diskretna, emocijama nabijena kreacija momka kome kroz prste curi san koji je presanjao.
Zahvaljujući njemu, „Past Lives“ uspeva u nečemu što se retko dešava, a to je da rotira uloge. Da sada imamo jednu racionalnu, ambicioznu ženu naspram hiper-emotivnog muškarca koji duboko u sebi (i dalje) mašta o ljubavnoj sreći. Sung je muškarac kojima se žene dive, o kakvima maštaju, i s kakvima nikada ne završe. Poneki muškarci to znaju iz iskustva. Na sve to, „Past Lives“, iz budizma crpi mogućnost pređašnjih života ovih ljubavnika (ima duhovita scena kad njih dvoje nabraju šta su bili u prošlim životima) da nam zapravo poruči da su njih dvoje propustili jedan (zajednički) život, da sve njihove emocije zapravo dolaze iz toga šta je moglo biti, a što je sve vidljivije uklesano u nemilosrdno proteklom vremenu.
Songova je emotivna, ali i dovoljno hladna, da sa distance posmatra (a film vrlo efektno počinje šalom na račun „posmatranja“) tri ciklusa njihovih susreta/njihovog odnosa i da nikada ne posrne u patetiku, već da sve vreme ostane pribrana i fokusirana na njihov uzaludni napor da više veruju u svoju ljubav, nego da je praktikuju.
Nora i Hae na kraju bivaju žrtve nerealizovane ljubavi, nepotrošenih emocija i bez prvog poljupca (uh, ta poslednja scena je strašna u svojoj preciznosti!). Ono što se nije desilo, za utehu se možda desilo u nekom od prošlih života. Ali, koliko je pretužna ta uteha.
OCENA: 8 PLUS /10
Bonus video: Radivoje Bukvić o filmu „Čuvari formule“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar