Pretpostavljam da pisanje o (rediteljskim) filmovima Paula Schradera ne treba da bude samo donekle opravdano (i obavezno) samo zbog njegovih velikih scenarističkih učinaka (od "Taxi Driver" naovamo), već i zbog toga što nam je u poslednjih pet godina isporučio par neočekivano solidnih i zanimljivih filmova koji se bave belim, hetero muškarcima u "kriznim godinama" koji na različite načine pokušavaju da se nose sa svetom oko sebe.
MASTER GARDENER (2022, r. Paul Schrader)
„First Reformed“ je bio mini-remek delo, dok je „The Card Counter“ bio dovoljno zagonetne atmosfere da mu oprostite sve ostale mane. „Master Gardener“ je najslabiji od ta tri, ali i dalje ima stvari kojih u drugim filmovima ima sve manje.
Pre svega, Schrader i dalje uspeva, iako se bavi opskurnim junacima sa društvenog oboda, da to čini na vrlo elitističke i intelektualne načine. Ovde u priču o „reformisanom“ nacisti ulazimo kroz njegov aktuelni poziv – glavnog baštovana raskošne privatne bašte, negde na jugu Amerike. Narvel Roth (u izvrsnom, mučki uzdržanom izdanju Joela Edgertona) na sve to nije samo vredan i posvećen, već i načitan, a na sve to i dovoljno samosvestan da vodi vrlo elokventan dnevnik o svom životu koji je protkan poređenjima sa životom i uzgojem biljaka, koji bi prosečnom gledaocu trebalo da olakšaju konzumaciju metafore bašte za ono što se u filmu dešava.
Neću vam otkriti kako je Roth završio tu gde je, ali tu gde je, pored bašte vodi povremeno računa i o „baštici“ gazdarice koja baš i nije u najboljim godinama (Sigourney Weaver, oprosti mi na ovim rečima). Kada ga ona zamoli da njenoj nećakinji postane mentor (a ona je iz miksovanog braka, treba napomenuti), on se disciplinovano prihvata posla. I dok sam se ja nadao da će film biti intrigantna meditacija u tom neobičnom trouglu, protkana baštenskim aktivnostima, Schrader pojeftinjuje stvar odvodeći je u trećerazredni krimi milje, gde jedna potpuno druga vrsta brige o nećakinji dolazi u prvi plan, koja pomaže Narvelu da dodatno kompenzuje savest za ranije počinjena nedela, ali i da svoj život iz jedne bašte pomeri u drugu. Međutim, u toj drugoj polovini filma potencijalna rafiniranost scenarija i egzotika metafore skoro sasvim se gube i bivaju pojedini sirovim prizorima divlje, „nekultivisane“ Amerike.
S druge strane i dalje ostaje problem Schraderovih rediteljskih talenata, pre svega na vizuelnom planom. Dok je njegov scenario i postavka stvari skoro autistično pedantna, likovi precizni i pedantno plasirani, neko bi očekivao da se film smešten u seting jedne prelepe bašte slika u neko afirmativnije godišnje doba po istu, da ima dovoljno lepih snimaka biljaka, cvetova, možda i baštenskih aktivnosti. Dok je kod Schradera sve to samo funkcionalno i uglavnom stilski akcentovano rečima, kroz Narvelovu naraciju. Taj aspekat još više pojačava relativnu tanušnost radnje i njen mlak i linearni progres, što možda ne bi bio problem da nas je film kontinuirano impresionirao svojim izgledom.
Fanovima neće teško pasti, u nekom nenaročitom izboru večernjih filmova mislim da će pristojno leći nezahtevnom gledaocu. Za mlade ne znam, i ne verujem.
OCENA: 6/ 10
Bonus video: Zoran Janković i Đorđe Bajić o srpskom filmu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar