Poslednjih godina rado sam pisao o filmovima Wesa Andersona hvaleći izgradnju njegovog jedinstvenog stila koji u ovim ekstremno kompetitivnim vremenima na terenu "vizuelnog izraza" uspeva da se nametne svojom autentičnošću, šarmom istog i da sada (a već nekolikog godina, zapravo) postane neka vrsta promotivnog "brend ambasadora" svoga autora i njegovog filmskog rada.
ASTEROID CITY (2023, r. Wes Anderson)
Što je kompliment koji u ovom trenutku ne možete dati brojnim rediteljima. A možda nijednom od njih. Svakako ne za uspeh koji je Anderson postigao na taj način. Mogao bih da se složim sa vama da je kod Andersona stil odavno „pojeo supstancu“, ali to bi značilo da vi niste njegov fan (i sigurno ne koliko ja), kao i da ne (želite da) razumete da supstanca kod Andersona do nas stiže samo i isključivo prerađena tim stilom, skoro kao da je u pitanju neki specijalni softver sa filterima koji vam pruža mogućnost da realnost vidite (samo) na taj način.
Kao što je to bio slučaj sa filmovima Jacquesa Tatija koji su kao organizovani kao neka vrsta perpetomobilne slagalice ili većinom komedija Woody-ja Allena u kome neka vrsta „anksioznog realizma“ neprekidno hrani komično ili Tajvanca Apichatponga Weerasethakula u kojima je snolikost (magija, onostrano) neodvojiva komponenta realnosti što od nas traži da budemo mnooogo fleksibilniji u pogledu onoga što je „moguće i verovatno“. Wes Anderson od nas traži da se pomirimo sa tim da su priča i emocije kojima se on bavi distancirane brojnim pakovanjima i ambalažama u koje su radnja i junaci upakovani da pre svega ostvare vizuelnu harmoniju.
Za razliku od nekih prethodnih filmova, „Asteroid City“ je meta-stilska vežba u kojoj je u formi pozorišta dat „stvaran život“, a u formi filma ispričana pozorišna predstava kojom se autor iz „stvarnog života“, u tri čina, bavi. Film je smešten u pedesete prošlog veka kada su Amerikanci rado po pustinjama Kalifornije, Nevade i Arizone (a film se dešava na tromeđi ove tri države) jurili i otkrivali „neidentifikovane letelice“.
Asteroid City je ime mesta/kampa koji se nalazi u blizini američke baze za nuklearna ispitivanja u kome se održava i takmičenje tinejdžera-genija, koji nakon što se tokom jedne ceremonije pojavi stvarni vanzemaljac (koji kao da je ispao iz Burtonovog „Mars Attacks“) ostaju „karantinirani“ u tom mestu narednih par dana.
Prividni junak ove priče je ratni fotograf Augie koji ima četvoro dece i nedavno je ostao udovac. On ide kod svog tasta u nadi da će tamo nastaviti život. Ili, barem, ožaliti stari. Međutim, u kampu ima aferu sa poznatom glumicom Midge Campbell. U „stvarnom životu“ Augie je glumac koji je u vezi s piscem komada, ali to nije nešto čime se film preterano bavi.
Zamerati Andersonu na zaista impresivnoj bulumenti superpoznatih glumaca koji u filmu imaju po samo par minuta značilo bi zatvoriti oči pred tim da on zaista ima neverovatan talenat da ono što smo navikli od nekih glumaca prepakuje u nešto što nismo i da im pruži mogućnost i da u tako skromnoj minutaži zabriljiraju (Liev Schreiber, Jeffrey Wright, Scarlett Johansson i Oskara vredni Jason Schwartzman koji izgleda kao „umereni mudžahedin“).
U isto vreme, ta vrsta „holivudizacije“ daje na glamuru njegovom hiper-popkulturnom tretmanu vrlo intimnih ljudskih osećanja (koji prate gubitak, bol, odrastanje, usamljenost) jednu „ništa nije toliko strašno“ dimenziju, jer smo ionako „sami u svemiru“. A još bolje ako nismo, kao što ovaj film pokazuje.
OCENA: 8 PLUS /10
Bonus video: Klint Istvud: Dobar, loš, najbolji – Sva lica najprljavijeg filmskog inspektora
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar