Zoran Živković: Zli dusi ili kob muške lepote

Kultura 06. mar. 202121:01
Podeli:
Foto: Promo

Roman "Zli dusi" Dostojevskog nije roman o anarhizmu, kao ni o ateizmu, već ljubavni roman, roman o kobi muške lepote i jedno od najvećih proznih ostvarenja ove vrste ne samo u 19. veku nego i u celoj istoriji književnosti, kaže za Nova.rs pisac Zoran Živković koji je nedavno objavio svoje kritičko izdanje velikog dela Fjodora Mihajloviča.

Ove, 2021. obeležavaju se četiri jubileja: 200 godina od rođenja i 140 od smrti Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (1821-1881), vek i po od izvornog objavljivanja „Zlih duhova“ (1871–72) i stogodišnjica publikovanja prvog prevoda ovog romana na srpski jezik (1921). Ponukan značajnim godišnjicama pisac, profesor i priređivač Zoran Živković objavio je nedavno kao samostalno izdanje književni klasik i svoje kritičko izdanje romana „Zli dusi“ Dostojevskog. Time je „probio led“, s obzirom da je u pitanju prvo kritičko izdanje jednog dela slavnog ruskog pisca na srpskom jeziku.

Zoran Živković Foto: promo

Knjiga ima 1.040 strana i sadrži, pored čuvenog romana Dostojevskog, Živkovićev predgovor „Sto godina Zlih duhova na srpskom“, obimnu uvodnu studiju „Zli dusi ili kob muške lepote“ iz pera pisca i profesora, 231 napomenu, tabak ilustracije u boji i kao dodatak – poglavlje „Kod Tihona“. Obimno i luksuzno izdanje dostupno je isključivo putem mejla [email protected]

Posle troipogodišnjeg rada objavili ste kritičko izdanje romana Dostojevskog „Zli dusi“. Zašto Vas je toliko kopkao „pripovedni glas“, kako ga nazivate, u „Zlim dusima“?

– Posredi je jedan od vidova romana „Zli dusi“ kome su izučavaoci ovog dela posvetili najmanje pažnje, iako je veoma problematičan i veoma važan. Roman nam, naime, pripoveda jedan od likova dela – Anton Lavrentjevič G. – koji nas uz ono što pouzdano zna o događajima, koje opisuje, izveštava i o onome u šta nikako ne može da bude upućen. Čitaoci, međutim, primaju kao pouzdano sve što doznaju od njega, pa tako imamo nepouzdanog pripovedača kome se veruje. Reč je o jednom od najvećih izuma u umetnosti romana u 19. veku, koji će Dostojevski primeniti i u svom poslednjem delu – romanu „Braća Karamazovi“.

Književnoj publici predstavljate obimno i luksuzno izdanje. Kako to da ste ovako raskošno izdanje samostalno objavili i zašto to nazivate „nepromišljenim potezom“?

– Kritičko izdanje „Zlih duhova“ objavio sam kao samostalno priređivačko izdanje ponajpre zato što sam jedino na taj način mogao da ga potpuno oblikujem onako kako sam od početka želeo – kao luksuzno, jubilarno, divot-izdanje. Da su kod nas izdavačke prilike normalne, „promišljenije“ bi bilo da je ovakvo izdanje objavio neki veliki izdavač. Ali, kako takvog nije bilo na vidiku, meni je ostalo samo da postupim „nepromišljeno“ i time, ako ništa drugo, doprinesem da se srpska kultura ne obruka – i mi, naime, sada imamo jedno izdanje kojim dolično obeležavamo veliku godinu Fjodora Mihajloviča u kojoj se sustiču čak četiri jubileja.

Kritičko izdanje romana Foto: Promo

Zašto do sada nije bilo ovakvih izdanja dela ruskog pisca u nas?

– Nije neobično što još nije bilo kritičkih izdanja dela Dostojevskog na srpskom. Takva izdanja su se i na ruskom pojavila tek srazmerno nedavno. Velika ekipa ruskih stručnjaka za Fjodora Mihajloviča radila je punih 20 godina, od 1970. do 1990, na priređivanju prvog kritičkog izdanja sabranih dela Dostojevskog u 33 toma. Želim da verujem da ćemo i mi jednom dobiti ovakav kanonski komplet, ali on nikada neće moći da bude plod pregalaštva samo jednog čoveka, kao što je to „nerazumno“ bilo s upravo objavljenim kritičkim izdanjem „Zlih duhova“…

Spremajući ovo izdanje i iznova iščitavajući roman Dostojevskog, na koja ste nova otkrovenja nailazili?

– Najdragocenije „otkrovenje“ bilo je uviđanje da je posredi delo u kome su izučavaoci iz dvadesetog dela videli kao dominantno ono čega u njemu, u stvari, uopšte nema ili ga ima tek marginalno. To nije roman o anarhizmu, kao što nije ni roman o ateizmu. „Zli dusi“ su ponajpre ljubavni roman, roman o kobi muške lepote. Posredi je jedno od najvećih proznih ostvarenja ove vrste ne samo u 19. veku nego i u celoj istoriji književnosti.

Vaše izdanje izašlo je na stogodišnjicu prvog prevoda „Zlih duha“ na srpski. Kako tumačite to da je jedna žena, Kosara Cvetković, prva imala hrabrosti da se pre jednog veka uhvati ukoštac sa, kako navodite, „prevodilački najzahtevnijim romanom“ Dostojevskog?

– Kosara Cvetković jedna je od najznačajnijih ličnosti srpske kulture s kraja 19. i u prvoj polovini 20. veka. Da bolje vodimo računa o svojoj prošlosti, danas bi u svakom iole većem srpskom gradu postojala ulica s njenim imenom, škola koja bi se po njoj zvala. Mi smo je, nažalost, gotovo zaboravili. Godine 1921, kada gotovo da kod nas nije bilo prevoditeljki, ona se junački poduhvatila da prevede jezički možda najzahtevnije delo Dostojevskog, „Zle duhove“, koga su se klonili muški prevodioci, da bi ga 12 godina kasnije prevela još jednom na podsticaj Isidore Sekulić.

Zoran Živković Foto: promo

Kako to da je za novi prevod romana Dostojevskog u ondašnjoj Jugoslaviji opet bila zaslužna jedna žena – Veljka Marković? I koliko je značajno to što su žene te kojima treba da zahvalimo za mogućnost čitanja ovog velikog romana na srpskom?

– Veljka Marković, čiji se prevod „Zlih duhova“ pojavio 1981, takođe je izuzetna pojava u srpskoj kulturi. Za prevodilački podvig koji je ona napravila bio je kadar samo neko ko je duboko srođen s ruskim jezikom. Gospođa Marković naučila ga je od ruske guvernante koja joj je uz to otvorila široke vidike ka ruskoj kulturi, a osobito književnosti. Nemerljiva je šteta što su Veljku Marković životne okolnosti prisiljavale da dugo traći svoju izuzetnu jezičku nadarenost i svoje sjajno znanje ruskog na prevođenje beznačajnih političkih tekstova koje je objavljivao list „Komunist“. Kada je najzad došla u priliku da se oproba na terenu koji joj je bio znatno primereniji, dobili smo uistinu virtuozan prevod „Zlih duhova“ koji nam u punoj meri dočarava čudesno jezičko majstorstvo Fjodora Mihajloviča.

Vaše izdanje sadrži poglavlje „Kod Tihona“ koje je u Srbiji pre sto godina ugledalo svetlost dana zahvaljujući Kosari Cvetković. Kako danas gledate na to, za ono vreme, „kontroverzno i problematično“ poglavlje?

– Prvo srpsko izdanje „Zlih duhova“ ujedno je prvo izdanje na svetu ovog romana koje sadrži poglavlje „Kod Tihona“. Priča o ovom poglavlju veoma je neobična i dramatična, pa bi se i samo o tome mogao napisati ceo roman. U mom kritičkom izdanju „Zlih duhova“ ovo poglavlje dato je kao dodatak posle romana. U ovom pogledu imao sam za uzor pomenuto rusko kanonsko izdanje u okviru koga se poglavlje „Kod Tihona“ daje u zasebnom tomu, zajedno sa svom ostalom građom koja nije ušla u konačnu verziju romana. Ni sam Dostojevski nije uključio ovo poglavlje u vlastiti samizdat „Zlih duhova“ – prvo izdanje u obliku knjige ovog romana iz maja 1873. godine. Zainteresovani čitaoci mogu da se opširnije obaveste o aferi „Kod Tihona“ u mom kritičkom izdanju „Zlih duhova“.

Vašu uvodnu studiju nazvali ste „Zli dusi ili kob muške lepote“. Kako vi u njoj razumete Stavrogina, Lizu, Verhovenskog…

– Kao žrtve lepote koja, sa jedne strane, jedina može da spase svet od propasti, a sa druge, sunovraća u bezdan sve koje dodirne svojim demonskim naličjem…

Foto: Promo

Koliko roman, predgovor, poglavlje „Kod Tihona“, kritički sud, napomene… približavaju čitaocima roman Dostojevskog?

– Tu su možda najvažnije napomene. One osvetljavaju gotovo sve ono što je nedovoljno jasno, zatamnjeno, istorijski malo poznato, tek nagovešteno, zagonetno. Pred čitaocem koji bude imao strpljenja za 231 napomenu „Zli dusi“ će se otvoriti znatno potpunije nego što bi to bilo bez njih.

Posle toliko uloženog promišljanja, pisanja, vremena, kako ste razrešili paradoks nepouzdanog pripovedača kome verujemo?

– Morao bih da napišem ceo esej da bih odgovorio na ovo pitanje. Ali to bi bilo suvišno. Već sam napisao taj rad. Deo je prvog kritičkog izdanja na srpskom velikog romana Fjodora Mihajloviča „Zli dusi“, koje, evo, smerno preporučujem čitaocima.

Komentari

Vaš komentar