Požar na krovu srpskog paviljona kao nagoveštaj haosa: Venecijansko bijenale postalo borbena arena, a politika zasenila umetnost

Piše: Stevan Vuković

Dok je Ku zamišljala izložbu usmerenu na tiše frekvencije - potisnute glasove, sećanje, žalost, prisnost i otpornost - Venecijansko bijenale se pretvorilo u borbenu arenu u kojoj su se svetski sukobi u Ukrajini i Gazi sudarili sa institucionalnim normama, umetničkim aktivizmom i državnim predstavljanjem. Geopolitika je potpuno zasenila umetnost.

Kujo Ku, prva Afrikanka na položaju glavne kustoskinje, osmislila je izložbu kao prostor za slušanje "šapata" i odbranu "dostojanstva svih živih bića". Njena iznenadna smrt u maju 2025. pretvorila je "Molske tonalitete" u posthumno delo, a njeni saradnici, takozvani "Kujin tim", preuzeli su izvršenje tog dela. Središnji motivi: sećanja, zajedničkog okupljanja pod krošnjom manga drveta i odbacivanja pompe, pružili su oštar kontrast haosu koji je usledio. Na samom ulazu, postavka Marije Magdalene Kampos-Pons delovala je poput spomen-oltara, postavljajući ton žalosti, ali i tihe otpornosti.

Povratak Rusije i ulični nastup

Rusija je prvi put od početka invazije na Ukrajinu 2022. aktivirala svoj paviljon u Đardinima projektom Drvo je ukorenjeno u nebu. Pokušaj da se kroz višemedijski nastup predstavi "nepolitički kulturni dijalog" naišao je na žestok otpor. Evropska komisija je povukla bespovratna sredstva od dva miliona evra i zapretila daljim kaznama, dok se italijanska vlada duboko podelila: ministar kulture Alesandro Đuli bojkotovao je događaje, dok su drugi zvaničnici podržali učešće Rusije.

Vrhunac otpora dogodio se tokom predotvaranja (6. i 7. maja) kada su aktivistkinje Pusi Rajot (predvođene Nađom Tolonjikovom) i ukrajinska grupa FEMEN izvele zajedničku akciju: Đardinima su dominirale ružičaste fantomke, dimne bombe u bojama ukrajinske zastave, pank muzika i parole, poput "Bez Putina u Veneciji", i "Ruska umetnost, ukrajinska krv".

Ruski paviljon je nakratko zatvoren. Rusija je zadržala trag prisustva, ali je izložba svedena na dane predotvaranja i spoljašnje video ekrane - praktična nagodba, a ne potpuna pobeda bojkota.

Izrael i kampanja ANGA

Istovremeno, učešće Izraela pokrenulo je talas protesta predvođenih savezom Alijansa "Umetnost nije genocid" (ANGA), koja deluje u skladu sa smernicama palestinskog akademskog i kulturnog bojkota (PACBI). ANGA je okupila preko 200 potpisnika - umetnika, kustosa i radnika Bijenala - tražeći isključenje "paviljona genocida" zbog optužbi za umetničko pranje zločina.

Tokom predotvaranja, stotine demonstranata blokiralo je ulaz u izraelski paviljon u Arsenalu uz palestinske zastave i transparente. Organizovan je masovni 24-časovni štrajk, jedan od najvećih u istoriji Bijenala, koji je zatvorio između više desetina državnih paviljona. Uprkos pritisku i velikom maršu, u kome je učestvovalo oko 2.000 ljud. i koji se sukobio sa interventnom policijom, izraelski paviljon ostao je otvoren, što je dovelo do oštrih optužbi za „dvostruke standarde“ u odnosu na Rusiju.

Institucionalni slom: ostavka žirija i lavina povlačenja

Ipak, najdublji lom dogodio se unutar same ustanove. Dana 30. aprila 2026, ceo petočlani međunarodni žiri podneo je ostavku. Prethodno su objavili da neće razmatrati radove zemalja čiji lideri imaju poternice Međunarodnog krivičnog suda - neposredno aludirajući na Rusiju i Izrael. Ostavka je dovela do ukidanja uobičajenih Zlatnih i Srebrnih lavova na svečanom otvaranju; nagrade su zamenjene javnim glasanjem za "Posetilačke lavove".

U znak solidarnosti sa žirijem i Kujinom vizijom, usledila je reakcija izlagača: više desetina učesnika glavne izložbe, uključujući Valida Rada, Alfreda Hara, Lori Anderson i Otobong Nkangu, te ekipe iz dvadesetak državnih paviljona, povukli su se iz nadmetanja za priznanja. Njihovo saopštenje, objavljeno na e-fluksu, bilo je kratko i dostojanstveno:

"Povlačimo se iz solidarnosti sa ostavkom žirija kojeg je izabrala Kujo Ku."

Ovaj čin je oduzeo legitimitet novom sistemu nagrada i pretvorio ga u običnu anketu popularnosti, dodatno produbljujući krizu poverenja.

Srpski paviljon: izvan umetničkih i političkih kretanja

U oštrom kontrastu sa opštim haosom, srpski paviljon u Đardinima otvoren je 8. maja uz prisustvo ministra kulture Nikole Selakovića i Tamare Vučić. Predstavljena je arhivska postavka Preko Golgote do Vaskrsa autora Predraga (Peđe) Đakovića, u kustoskoj obradi Tomaša Kudele. Sa preko 14.600 arhivskih jedinica i 40 monumentalnih ploča, izložba je istraživala istorijske traume 20. veka, duhovnu otpornost i negovanje sećanja, tematski se snažno oslanjajući na Kujine "molske tonalitete".

Ipak, i ovaj nastup bio je obavijen sporom. U Srbiji je peticija sa preko 600 potpisa optužila Ministarstvo kulture za neproziran odabir i političku pristrasnost, nazivajući Đakovićevu estetiku "nacional-kičem" bliskim vladajućoj stranci.

Požar na krovu paviljona tokom obnove u martu 2026. delovao je kao simbolični nagoveštaj haosa. Na međunarodnom planu, paviljon je ostao po strani velikih štrajkova i povlačenja, ne priključivši se bojkotu nagrada, čime je stvorio sliku zvaničnog državnog kontinuiteta, izvan domašaja unutrašnjih kulturnih borbi.

Istorijski odjeci i nasleđe

Poređenja sa čuvenim Bijenalom 1968. godine su neizbežna. Tada su studentske okupacije i protivkomercijalni protesti obustavili nagrade i zatvorili paviljone, ali u pobunjeničkom, revolucionarnom ključu, koji je bio u prisutan u duhu generacije mladih tog vremena. Godine 2026. kriza je podstaknuta moralnim i geopolitičkim kategorijama i zapravo je samo podelila svet umetnosti. Društvene mreže su dramatično pojačale sukob, stvarajući sliku duboke institucionalne krize. Čak ni Drugi svetski rat, kada su Đardini pretvoreni u filmske studije, nije izazvao ovako snažan lom unutar same umetničke zajednice.

Bijenale 2026. nije dovelo do potpunih isključenja, ali je razbilo sistem nagrada, podstaklo masovno povlačenje umetnika i pokazalo granice kulturnih bojkota u izrazito podeljenom svetu. Izložilo je krhkost modela državnih paviljona i napetost između "sveopšteg dijaloga" i moralne odgovornosti. Nasuprot svoj toj buci, Kujini "Molski tonaliteti" ostaju trajni kontrapunkt - radikalan poziv da se umetnost vrati slušanju, pamćenju i prisnosti. Da li će ustanove moći da se ugledaju na te tiše frekvencije posle 2026. godine, ostaje ključno pitanje za budućnost svetskih izložbi.