Podeli
Foto: Leemage / AFP / Profimedia

Kritika knjige "Kralj senki" Havijera Serkas

Milan Vlajčić Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

“Zvao se Manuel Mena i umro je s devetnaest godina u bici na Ebru. To se dogodilo dvadeset prvog septembra 1938, pred kraj građanskog rata, u jednom katalanskom selu po imenu Bot”.

Ovim rečenicama započinje roman “Kralj senki” (222 strana, sa španskog prevela Biljana Isailović, izdanje Arhipelaga). Autor Havijer Serkas (1962), jedan od najznačajnijih španskih pisaca novijeg doba, još jednom se vraća u godine španskog građanskog rata. Na međunarodnom planu bila je to je samo krvava predigra Drugog svetskog rata, ali će bezmalo četiri decenije nakon toga Španija pod čeličnom diktaturom generala Franka (sve do njegove smrti 1975. godine), biti zemlja progona levičara, komunista, naslednika poražene republikanske strane.

Kad je 17 jula 1936. general Franko krenuo iz Afrike sa delom španske armije da se suprotstavi legalnim snagama španske Republike, tad su u Španiju pohitale internacionalne brigade da odbrane zemlju od fašizma (Hitler je odmah Franku isporučio modernu avijaciju, čuvene Henkele). Na nesreću, pomoć zapadnih demokratija ostala je samo na nivou praznih obećanja, nisu znali kako da se nose sa Hitlerovom strategijom “drang nach osten” (prodor na istok), padale su postepeno Čehoslovačka, Poljska, a kad su konačno zapadne sile objavile rat Nemačkoj posle napada na Poljsku, Španija je prepuštena mračnoj sudbini.

Falangisti u Španskom građanskom ratu Foto: Album – Documenta / Album / Profimedia

O tom delu istorije postoje ozbiljne knjige i studije, odmah posle rata Orvel je objavio čuvenu memoarsku knjigu “Počast Kataloniji”, u kojoj je kao učesnik u španskom ratu posvedočio kako su sovjetski obavštajci, dok su se vodile krvave bitke u Kataloniji, odstreljivali članove trockističke struje u španskoj komunističkoj partiji. Tamo su stradali i neki Jugosloveni, ali se to dugo krilo. O tome su otvoreno progovorili filmovi Alena Renea “Rat je gotov” (1966), po romanu Horhea Sempruna, i Kena Louča “Zemlja i sloboda” (1995), da ne pominjemo novije španske autore, Karlosa Sauru, Viktora Erisea, Fernanda i Davida Truebu.

Istoriju pišu pobednici, tako kaže gorko istorijsko iskustvo, ali ta verzija važi samo dok se ne utabaju sveže okrečeni grobovi. Istorijska zla i nepočinstva se ne daju sakriti, kao što se ne može prećutati saučesništvo onih koji ostaju po strani i čuvaju svoju okućnicu.

Havijer Serkas se najpre proslavio svojim romanom “Salaminski vojnici” (2001), u kojem je spajajući istorijske dokumente (svedočanstva, sećanja) i fikciju, prikazao sudbinski i moralni značaj gesta republikanskog vojnika, koji je pri povlačenju naleteo na skrivenog frankističkog vojnika i poklonio mu život. Rekonstrukcija svega što se kasnije zbilo učinila je ovaj roman prekretničkim u onom što čini paradigmu moderne proze: moralna osetljivost i nepredvidljivost ljudske sudbine. Jer, ako se bilans ratovanja svede na brojke među pobednicima i poraženima, sve postaje šljaka, onako kako je to formulisao Ezra Paund.

I sledeći Serkasov roman (pominjem ovde samo one dostupne u našem prevodu), “Hohštapler” (2014) polazi od postojeće istorijske ličnosti koja po završetku građanakog rata uspeva da ispiše “novu biografiju” i osvoji visoke pozicije u društvu. Jednu verziju ove vratolomne transformacije obradio je sjajni francuski reditelj Žak Odijar u filmu “Nepoznati junak”.

U Serkasovom romanu se prepliću crnohumorna perspektiva, potraga za građom (povremeno zasnovanom na nepouzdanim svedočanstvima i krhkom sećanju), piščevih nedoumica da li ima smisla prebirati po pepelu istorije. Još kao dečak on primećuje zataškanu porodičnu priču. Reč je o sudbini jednog od piščevih deda (ujak majke Blanke, koja, mnogo kasnije, u svojim devedesetim potajno iščekuje od sina, priznatog pisca, da ispiše knjigu o devetnaetogodišnjaku, koji je, nošen mladalačkim idealizmom, krenuo u rat).

Pre nego što je pisac krenuo kao osnovac u školu, general Franko umire, decenije nasilja i nametnute pobedničke retorike tonu u istorijsku ropotarnicu, u porodici se u nekoj ostavi skriva fotos potporučnika Manuela Mene, nesrećnika koji nije uspeo ni da doživi oporu slavu ratne pobede (već je pred smrt osetio, kako kaže njegov ađutant, da je u ratu sve bilo ispod svih očekivanja).

Havijer Serkas Foto: Stanislav Milojković/Arhipelag/Promo

Iako pisac već na prvoj stranici knjige uočava da je porodica živela u osećanju stida i sramote, a nesrećni Manuel je jedina porodična paradigma i izgovor za ovu laku utehu, on stavlja na svoj radni sto, posle blizu osam decenija, izbledelu fotografiju ovog mladića. Bez želje da o njemu piše, Serkas (koji uvodi svog dvojnika Havijera Serkasa u pripovednu perspektivu romana, kako bi depatetizovao svoje učešće u narativnoj ravni) ipak kreće da istražuje svedoke iz tog vremena (našao ih!), retka dokumenta (ne podudaraju se), vojničke i bolničke zapisnike (i tu mnogo šta ostaje nedorečeno, pa i pogrešno). Pisac pokušava da poveže pouzdane niti, da razdvoji krhka sećanja od naknadne nadogradnje, da shvati kod svojih vremešnih rođaka i savremenika zašto nešto prećutkuju ili pokušavaju da opravdaju naknadnom pameću. I kad dođe do samog kraja, doda samo nekoliko reči: “Ovo se ne završava, pomislio sam. Nikad se ne završava”.

Ovaj paradoksalan dramski i narativni obrt je često korišćen u posttolstojevskom romanu: pisac piše knjigu o traganju za motivom, pričom, junakom, a kad stigne do određene kode, shvatamo da je to željeno delo, tobož u nastajanju, zapravo ono što smo pročitali. Kanonski primer ove poetike je Prustov romaneskni ciklus “U potrazi za izgubljenim vremenom”. Posle silnih tomova, Prust ispisuje završni deo – “Nađeno vreme”.

Foto: Promo

Integralni deo Serkasove knjige su retke fotografije iz školskih dana (rodno selo Ibaernando je bilo i ostalo sirotinjska vukojebina, premda su se nešto imućniji po tradiciji dičili zvanjem patricija), fotokopije iz vojnih i bolničkih arhiva. Najbolniji deo ovog svedočenja je sam vojnički portret 17-godišnjeg dečaka u svečanoj beloj uniformi (imamo je i na naslovnici). Zajedno sa autorom neprekidno zagledamo to čedno dečačko lice. Kad je krenuo da se zavojniči, majka ga preklinje da je ne ostavlja samu, a on gordo kaže: idem umesto tebe!

Narativni tok se, kako istraživanje odmiče, obogaćuje esejističkim promišljanjem o svrsi i prirodi ratova u istoriji, o zloupotrebi mladih i naivnih (nikad neće ostariti!). Pisac uspostavlja paralelu sa kapetanom Drogom, iz kultnog romana italijanskog klasika Dina Bucatija “Tatarska pustinja”. Drogo, pametan, lep, iz imućne porodice, po završenoj vojnoj akademiji odlazi u graničnu tvrđavu, koja valja da prva upozori na nailazak nepoznatih varvara. Ceo život će mu proteći na toj mrtvoj straži, u besmislu i iščekivanju nevidljivog zla. Droga i Manuela povezuje osećanje časti, uloženo uzalud, na oltar otadžbine.

U središnjem delu knjige iskrsava motiv uzaludne žrtve, na koji piscu ukazuje njegov prijatelj, filmski reditelj David Trueba (načinio je filmsku verziju “Salaminskih vojnika”). Pošli su njih dvojica ka rodnom Manuelovom selu da snime iskaz jedinog preživelog iz junakovog školskog razreda. Prekraćuju vreme pričom, David mu se žali da ga je žena napustila (poznata glumica Amanda Gil, s kojom je imao dvoje dece), pita prijatelja, zar je Vigo Mortensen zgodniji od mene!

I odjednom, navede primer iz antologijske priče “Slavno je za otadžbinu mreti” srpskog pisca Danila Kiša, iz “Enciklopedije mrtvih”. U toj priči mladi oficir iz grofovske porodice Esterhazi prekrši neko sveto pravilo, vladar ga osudi na javnu egzekuciju na glavnom trgu. Mladom grofu uticajna majka obeća da će izmoliti milost vladarevu i da će se, na dan egzekucije, pojaviti u svečanoj beloj haljini na balkonu, što će biti znak da će mu biti oprošteno.
Majka se pojavi u belom, mladi grof srećan stiže do dželata i ovaj mu odrubi glavu.

Danilo Kiš Portret: Slobodana Matić

Sad njih dvojica pokušavaju da reše zagonetku.

Prva varijanta: majka nije uspela da izmoli oproštaj. Druga: uspela, ali vladar nije stigao da javi, nešto se zaneo. Po obema varijantama majka hrabri sina da nasmešeno i ponosno ode u besmislenu smrt, zapravo odlazi u legendu.

Našavši se u rodnoj kući, vodeći neprekidne razgovore sa svojom još bistrom majkom Blankom, pisac nailazi na neko požutelo izdanje “Odiseje”. Uzima ovu knjigu i čita je u noćnim satima dok njegova žena spava. Pošto je profesor književnosti, njemu je Homerov ep dobro poznat.

Ponovo se napaja mudrošću helenskog rapsoda koji je borbu Ahejaca za Troju, zbog otmice Agamenonove ljube Jelene, predstavio kao majku svih kasnijih besmislenih ratova. I dolazi do epizode, u kojoj lukavi Odisej, kažnjen da deset godina luta morem, silazi u pozemno boravište mrtvih (milošću boginje Prozerpine). Tamo, među svim ostalim palim junacima susreće najdičnijeg Ahila. Pozdravi ga, pohvali njegovo junaštvo i veličanstven izbor – lepu smrt (pojam iz drevnih predanja, starohelenska počast svim junacima koji daju svoj život za ideale). A Ahil mu resko odgovori:

“Nemoj me tešiti zato što umreh, Odiseju dični,
ja bih radije bio i sebar i služio drugom,
koji svojega nema imanja te živi od mrake
nego li vladati mrtvima svim što ne vide sunce!”
(Homer: “Odiseja”, 11. pevanje, prevod Miloš N. Đurić).

Ovaj britki odgovor najhrabrijeg helenskog junaka vodi ka saznanju šta ratovi ostavljaju za sobom. Ahejci se posle razaranja Troje, deset godina stariji i desetkovani, vraćaju svojim opustelim domovima, tamo će ih samo verni pas prepoznati (Odisejev slučaj), ili će ih zadesiti surova smrt (Agamemnon).

I sada vidimo odakle je Serkas, ne slučajno, preuzeo naslov. Time je svog nesrećnog dedu, Manuela Menu, stavio u red Ahilejeve sabraće iz carstva senki. Nije morao da siđe u Had da bi prepoznao svog junaka, našao je dostojnog zamenika u mitskom povratniku na Itaku.

Jednom reči, to mogu samo najveći.

Komentari

Vaš komentar