Zbogom, institucije: Fenomen deinstitucionalizacije kroz prizmu studentskih protesta

Oni su razotkrili stanje u kojem institucije i dalje postoje, funkcionišu i proizvode odluke, ali su izgubile sposobnost da deluju kao autonomni korektiv moći i u ime opšteg dobra. Taj raskorak između forme i sadržine označava proces deinstitucionalizacije koji se okrenuo protiv svojih građana i građanki. Istovremeno, u Srbiji se mogu primetiti i refleksi nečeg sasvim novog na globalnoj, pre svega zapadnoj političkoj sceni - rađanje postinstitucionalizma.

Ukradene institucije

U Srbiji sudovi sude, parlament zaseda, univerziteti obrazuju buduće kadrove, mediji se oglašavaju nezaustavljivo i intenzivno, ali sve to institucionalno delovanje više ne proizvodi poverenje, profesionalnu etiku, odgovornost i, najvažnije, pravdu. Deinstitucionalizacija, dakle, ne znači da vlast deluje mimo institucija, već upravo suprotno: ona ih koristi do poslednje unce, instrumentalizuje ih i, milom ili silom, pretvara ih u servis političke lojalnosti. U takvom poretku institucije više nisu mesta konflikta i korektiva, već aparati za neutralizaciju i, po potrebi, brutalno gušenje oprečnih glasova.

Studentski protesti 2025/2026. razotkrili su i to da zahtevi mladih ljudi nisu ni revolucionarni ni prevratnički, već rudimentarni i mogu se svesti na jedan - povratak elementarne institucionalne svrhovitosti - prava koje deluje, znanja koje obavezuje i odgovornosti koja ima posledice. Paradoks je, međutim, u tome što se taj zahtev artikuliše u Srbiji van institucija budući da one, u najblažem vidu, brutalno zatvaraju vrata svakome ko se osmeli da im se obrati.

Deinstitucionalizacija, dakle, ne označava ni haos, ni odsustvo sistema, ni spontani raspad poretka. Ona označava stanje u kojem institucije prestaju da budu nosioci opšteg dobra, pravde i prava i postaju ispostave partikularne moći. U tom smislu, deinstitucionalizacija nije slabost države, već njena izopačena efikasnost. Država deluje preko institucija, ali bez ikakve institucionalne odgovornosti.

Srbiju dodiruju i širi globalni procesi koji se sve jasnije iscrtavaju u savremenom svetu a mogu se objediniti nazivom - postinstitucionalno stanje koje se donekle razlikuje od deinstitucionalnog. U stabilnijim društvima sa razvijenijim demokratijama institucije nisu brutalno otete, ali postoje nove tendencije da se one svedu na procedure i platforme bez etičke svrhe postojanja. Mediji proizvode raznorodan sadržaj bez političkog rizika, univerziteti gube kritičku snagu, kultura govori jezikom otpora bez stvarnog uloga - sve su to simptomi sveta koji klizi ka postinstitucionalnom iskustvu.

Nije slučajno što je postinstitucionalno društvo najpre bilo dijagnostifikovano u književnosti. Franc Kafka nije pisao u svojim romanima o raspadu institucija, već o svetu u kojem su one izgubile smisao, ali su zadržale veliku moć. Zato se Kafka može smatrati i prvim piscem postinstitucionalnog iskustva - mnogo pre, dakle, nego što je postinstitucionalno društvo počelo da se pomalja u svekolikoj realnosti Zapada.

Ovaj fenomen podrobnije je opisao i južnoafrički nobelovac Dž. M. Kuci, naš savremenik, u romanu “Isusovo detinjstvo“ (2013).

Svet posle institucija

Kucijeva Novilja iz "Isusovog detinjstva" je neki potpuno nepoznati geografski prostor koji ne liči na totalitarni poredak, ali deluje uznemirujuće poznato. U Novilji nema zabrana, nema nasilja, nema otvorene represije. Institucije su u njoj prisutne, ali lišene razloga postojanja; ljudi žive, ali bez upitanosti; sistem funkcioniše, ali bez konflikta. To nije svet straha, već svet pristanka. Upravo u tome leži i proročanska snaga ovog romana: Kuci ne opisuje propast institucija, već njihov mirni prelazak u život bez boje, mirisa i ukusa. Postinstitucionalizam se ovde ne pojavljuje kao kriza, već kao nova stabilnost.

Naš globalni svet je na putu transformacije u Kucijevu Novilju. Institucije ne kolabiraju - one se prilagođavaju; ne gube moć, već gube razlog da je koriste protiv dominantnih partikularnih interesa. U tom smislu, nedavna dešavanja, otpuštanje trećine novinara, u legendarnom listu "The Washington Post”, čiji je trenutni vlasnik Džef Bezos, predstavljaju gotovo školski primer postinstitucionalnog obrta. Nije reč o problematičnom uredniku ili ideološkim pomeranjima lista, već o dubljoj transformaciji novinarstva u instituciji koja je decenijama simbolizovala istraživački rizik. Pobuna novinara u ovom listu nije bila pobuna protiv cenzure, već protiv etičke ravnodušnosti. Novinari "The Washington Posta" su shvatili da će morati da misle unutar sistema, ne van njega - da proizvode korektno, profesionalno, pluralno novinarstvo koje, međutim, više neće izlaziti na crtu dominantnim centrima moći.

"The Washington Post" po svoj prilici neće postati propagandni list, već nešto suptilnije: medij bez istinske tačke konflikta, što se može uporediti sa srpskim nedeljnikom NIN od trenutka kada su svi članovi redakcije dali ostavke (2024. godine). Urednička politika "razumnog centra", institucionalne ozbiljnosti i depolitizovanog tona nije neutralnost, već oblik postinstitucionalnog oportunizma - strategija opstanka blizu moći, uz očuvanje forme kredibiliteta. Novinari, u oba medija, pobunili su se jer su prepoznali da će institucija i dalje raditi, ali više se neće znati zašto.

Kome odgovara svet bez institucija?

Postinstitucionalni svet po svoj prilici odgovara onima koji mogu da se oslobode etičkih tačaka otpora u pribavljanju lične koristi. Janis Varufakis taj poredak imenuje kao tehnofeudalizam: sistem u kojem moć više ne počiva na zakonima i javnim institucijama, već na platformama, infrastrukturnim monopolima, algoritamskoj vidljivosti, a sve u mogućoj režiji privatnih lica.

Ključni izazov našeg vremena stoga nije povratak tradicionalnim institucijama, već pitanje - Ko će popuniti prazninu koju one ostavljaju? Ako tu prazninu prepustimo tehnofeudalnim akterima i njihovim platformama i algoritmima, institucije neće biti reformisane, već zamenjene privatnim upravljačima bez ikakve odgovornosti.

Postinstitucionalni svet nije, dakle, svet bez moći, već svet u kojem je novouspostavljena moć malobrojnih veleposednika oslobođena ikakve obaveze da položi račune ostatku čovečanstva za kreiranje sveta po njihovoj meri.