Vladimir Arsenijević: Žene pišu zbog osećaja u stomaku VIDEO

Kultura 25. avg. 202023:00 > 22:54
Podeli:
Vladimir Arsenijević i Milena Berić, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Ženski stav u književnosti danas karakteriše stopostotna hrabrost, jer se one ne kockaju ni sa čim. One stvaraju ne zato što misle da to može doneti novac, već zbog osećaja u stomaku koji pokreće te prozne i poetske tekstove, kaže Vladimir Arsenijević povodom 12. Književnog festivala "Krokodil", koji će ugostoiti 18 pesnikinja i spisateljica iz regiona.

 

Festival „Krokodil“ biće održan pod sloganom „Remake/Remodel“ od 28. do 30. avgusta u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije i „Krokodilovom“ centru u Karađorđevoj 48 uz direktan prenos na „Jutjub“ kanalu, „Fejsbuk“ stranici i sajtu udruženja, a obuhvatiće debate „Između jezika“, „Osvajanje slobode“, „Anti/Fašizam“ i „Solidarnost“, čitanja, sofa intervjue i Beogradsku debatu o Evropi pod nazivom „Mogućnost Evrope 2.0“.

Zbog težine ekonomske situacije prouzrokovane pandemijom virusa korona, program ovogodišnjeg festivala je besplatan. Umesto kupovine karata, organizatori su pozvali sve da izvrše simboličnu donaciju na račun Udruženja „Krokodil“ i do sada za praćenje programa festivala prijavilo se 450 ljudi, ali samo dve osobe su donirale novac.

O programu i temama ovogodišnjeg festivala „Krokodil“, razlozima da ugoste isključivo autorke i književnosti u doba Kovida-19 za Nova.rs govori predsednik Udruženja „Krokodil“, pisac, Vladimir Arsenijević.

Kako naslov pesme iz 1972. godine uzet za slogan festivala odgovara aktuelnom trenutku?

– Pesma sa prvog albuma benda „Roxy Music“ govori o nečemu drugom, o intimnim odnosima, ali je za nas sam naslov bio indiktativan za potrebe vremena u kom živimo. Sa ovim galopirajućim nastupanjem Kovida-19 i promenom paradigme u čitavom svetu, jasno je da stvari neće biti iste ni kada se situacija smiri i da nam je potrebna jedna podrobna redefinicija mnogih stvari. Budući na mi verujemo da književnost reaguje na stvarnost, reflektuje stvarnost i da je danas mnogo brža nego što je bila u nekim ranijim vremenima, imali smo utisak da to treba da pokažemo i ovogodišnjim festivalom. Odatle i slogan.

Vladimir Arsenijević, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Koje su to potrebe ovog vremena kao i neophodni, novi narativi i glasovi, kako ste to najavili u programu festivala?

– Mi živimo u doba velikog ubrzanja i informacijskog overlouda. Nekada je zaista teško sabrati u glavi sve informacije koje primimo u toku jednog dana. Naša empatija je takođe prevazišla granice našeg neposrednog domena. Reagujemo na sve što se dešava u svetu i često pratimo događaje u realnom vremenu. Gotovo da smo bili učesnici tragedije koja se dogodila u Bejrutu, eksplozije koja je razorila taj grad više nego desetogodišnji građanski rat. Pratili smo šta se dešava, gledali snimke iz privatnih stanova, a tri dana kasnije toga više nije bilo i gledali smo demonstracije u Belorusiji. Neverovatna je brzina kojom se događaji smenjuju pred nama i sve to književnost svojom, ipak, neizostavnom sporošću spram brzine vremena pokušava da uhvati i opiše. Ono što se tiče same lokalne scene jeste činjenica da su poslednjih nekoliko godina žene uzele primat u književnoj produkciji u regionu u odnosu na muškarce i mi smo odlučili da napravimo ove godine čisto ženski festival. Imamo 18 učesnica iz svih zemalja regiona i one uspevaju na vrlo vešt način da govore o stvarnosti i našem iskustvu stvarnosti pokazujući savremene tendencije u književnosti regiona.

Kako tumačite taj primat žena i šta se dešava sa pesnicima i piscima?

– Čini mi se da žene imaju više razloga za stvaranje nego muškarci i da kod njih postoji manje razloga za samozadovoljstvo. Iako su vrlo prisutne u književnosti poslednjih godina, autorke su često brojčano manje zastupljene u sistemu književnih nagrada nego autori. Kod nas i dalje postoji mit o tom velikom belom muškarcu u književnosti. Nekada je to bio preglomazni otac nacije. Hvala bogu pa smo, čini mi se, malo napustili te koncepte. Žene dolaze sa izvesnom vrstom snage koja je prizemnija, ali ne i vulgarnija. Njihova snaga zaista dolazi neposredno iz stvarnosti i interesantno je da se među njima stvorio osećaj sestrinstva, međusobnog razumevanja, saradnje, prijateljstva. Većina autorki koje smo pozvali na festival poznaju se, prijateljice su, navijaju jedna za drugu. Manje je one kolegijalne surevnjivosti i takmičenja među ženama nego među muškarcima. Bave se poezijom i prozom, piše romane i kratke priče, a sve ih povezuje jedinstven senzibilitet.

Da li su autorke hrabrije u iznošenju svojih stavova od autora?

– Nemaju šta da izgube. Ženski stav u književnosti danas karakteriše stopostotna hrabrost, jer se one ne kockaju ni sa čim. One stvaraju ne zato što misle da to može doneti novac, već zbog osećaja u stomaku koji pokreće te prozne i poetske tekstove. Zato je njihovo stvaralaštvo neopterećeno pitanjima da li će se zaraditi, da li će se knjiga prodati, da li će ući u finale neke književne nagrade ili ne. Njihovi razlozi za stvaranje su autentičniji.

Vladimir Arsenijević sa saradnicom i partnerkom Milenom Berić, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Šta muškarci mogu da izgube za razliku od žena?

– Kod nas pitanje zarade od književnosti u startu otpada. Čim se vi time bavite, znači da ste se već nekako izborili, jer živeti od pisanja svakako nećete, čak i ako vas smatraju komercijalnim autorom. Zato vi svoje razloge morate da potražite negde drugde. Često se kod nas oseća da se juri jedna vrsta društvenog ugleda i uticaja i to se najlakše dobija kroz sistem književnih nagrada. Razlog zašto je roman najpopularnija forma i među piscima nešto što se smatra vrhovnim književnim naporom jeste činjenica da NIN-ova nagrada i možda Sajam knjiga pokupe svu energiju u književnosti. Velika energija se skupi oko Sajma knjiga i NIN-ove nagrade. Često autori jure nagrade. Mi smo videli mladog autora koji je pre dve godine dobio NIN-ovu nagradu. Baš se trudio da je dobije. To je u redu, ne posebno simpatično, ali tako se funkcioniše u ovom društvu. Mislim da sistem nagrada motiviše jedan broj autora.

Pročitajte još:

Koje teme su u fokusu ovogodišnjeg „Krokodila“, uvek društveno angažovanog festivala?

– Autorke donose svoje teme. Mi ne predstavljamo knjige, već lica. Ne predstavljamo ljude određene etničke ili nacionalne pripadnosti, već autore imenom i prezimenom i svaki nastup je stvarnost za sebe. Jako smo ponosni da će sa nama biti Lana Bastašić koja je nesporna književna zvezda u protekle dve godine. Njen roman “Uhvatiti zeca” odbija da ode u prošlost i neprestano je na vrhu top lista. Diskutuje se o njemu i sve vreme osvaja čitaoce. Rumena Bužarovska je osvojila region i ne samo region svojom lucidnom kratkom prozom. Pokazala je da format priče nikada ne izlazi iz mode i da se uvek može pisati sveže u tom formatu. Onlajn sa nama će biti Maša Kolanović, Monika Herceg, Luiza Buharova, Suzana Tratnik, Svetlana Slapšak, Olja Savičević Ivančević. Tu su i naše Ana Vučković, Milica Vučković…Imaćemo 18 fantastičnih imena i 18 priča koje ćemo prikazati na festivalu u nekoliko formata. Sa nama će biti i ljudi koji nisu vidljivi u svetu književnosti poput slikarke Biljane Đurđević koja priprema jako interesantnu grafičku novelu bez teksta. Mi uvek volimo da istražujemo granična područja – dokle seže književnost i gde ona prestaje, a počinje nešto drugo. Sve što vam pripoveda priču koristeći bilo koji medij, a da je upakovano u format knjige može se zvati književnošću.

U okviru debate “Mogućnost Evrope 2.0” evropski i regionalni intelektualaci i stručnjaci iz različitih oblasti kroz tri debatna kruga baviće se nekim od najvažnijih pitanja s kojima se Evropa i Evropljani danas suočavaju. Kako vi sagledavate Evropu u svetlu pandemije Kovid-19?

– To je četvrta Beogradska debata o Evropi. Biće održana treće večeri festivala „Krokodil“ u Amfiteatru Muzeja Jugoslavije. Razgovaraćemo o različitim temama, ali sve one su prožete osećajem da stvari nisu iste, da će teško u budućnosti ikada biti iste i da o tome valja razgovarati u kontekstu Evrope i šire. Diskutovaćemo o tri teme: „Budućnost stabilokratija u svetlu pandemije Kovid-19“, „Centralna Evropa između utopijskih snova i distopijske stvarnosti“ i „Nova normalnost“. Naši učesnici će delom biti na bini, delom uključeni onlajn putem „Zuma“ i dolaze iz Poljske, Španije, Švedske i regiona (Florian Biber, Katarina Peović, Boris Buden, Jelisaveta Blagojević, Mihal Kozlovski, Migel Roan, prim.aut). Imaćemo priliku da porazgovaramo o različitim evropskim stvarnostima, jer smo uvideli tokom čitavog ovog iskustva sa Kovidom da svet jeste prožet istim energijama i da se sve brzo kreće od virusa do informacija, da ne možemo da izbegnemo zajedničku sudbinu, ali da ipak postoji geografija i da smo njome određeni. Iskustvo života u 2020. ipak nije isto u Švedskoj, Španiji i Srbiji i valja suočiti ta iskustva i izvući nešto pozitivno. Nismo skloni pesimističnom odnosu prema stvarima i verujemo da na kraju svega treba postaviti pitanje ima li nečeg dobrog u svemu ovome, koja iskustva možemo da izvučemo za budućnost. Već je ovejana Ničeova fraza da ono što te ne ubije, ojača te, ali u njoj ima duboka istina i smatramo da se valja osnaživati iskustvima, učiti iz neposrednih iskustva koja je nemoguće izbeći i biti bolji i pametniji u budućnosti.

Kako gledate na aktuelnu društveno-političku situaciju u Srbiji? Blizu „Krokodilovog centra“ u kome razgovaramo, podiže se spomenik Stefanu Nemanji koji je izazvao veliku polemiku u javnosti, prethodno su menjana imena ulicama što je takođe burno ispraćeno u javnosti…

– To je jako teško objasniti. To su neke naše specifičnosti koje je nemoguće komunicirati sa drugima izuzev kao o nekim iščašenostima. Neverovatna je ta neuroza oko promena naziva ulica. To nije prvi put. Prati nas oduvek. Indikativna je tabla koja je postavljena u Ulici Ive Lole Ribara na kojoj su nabrojani svi nazivi te ulice. Sve to reflektuje naš društveni osećaj da istoriju valja prepisivati, dopisivati i u hodu menjati. U tom smislu smo se mi mnogo angažovali oko projekta „Istoričari protiv revizionizma”, jer smatramo da istorija treba da tumači događaje, a ne da ih prikraja i prepričava. Istorija se ne sastoji iz jednog izolovanog narativa nego je zbir glasova koji govore različite istine. Jedini odnos prema istoriji je da saslušate sve te glasove. Tu moj pesimizam seže jako duboko i ja nisam primetio da promene vlasti donose velike promene naše stvarnosti tako da se kod nas sve vrti u krug u svim našim besmislicama.

Komentari

Vaš komentar