Radmila Petrović: Rođena sam kao „opet žensko“

Kultura 20. avg. 202010:24 > 14:3015 komentara
Podeli:
Foto:promo/PPM Enklava

Ako sumiramo kako se vaspitavaju devojčice, može se zaključiti da devojčicu na selu uče da bude domaćica, a od devojčice u gradu prave savršenu sekretaricu. I, kome ćemo takve dobro (po)služiti, kaže u razgovoru za Nova.rs mlada pesnikinja Radmila Petrović.

Radmila Petrović rođena je u Užicu i odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Nije nemoguće da je i danas sretnete tamo dok, recimo, vozi traktor ili bere maline, što je radila i u detinjstvu. Ili u Beogradu, gde je diplomirala ekonomiju i učestvuje na čitanjima poezije. Njene pesme šire se društvenim mrežama i pre nego što se nađu u knjigama. A objavila je do sada „Miris zemlje“ (Priboj, 2014), „Celulozni rokenrol“ (Valjevo, 2015) i „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ (Beograd, 2020). Prve dve zbirke štampane su kao pobedničke na konkursima. A treću čitaju je i oni koji inače nisu skloni poeziji.

Ekomonija, traktor, poezija, rokenrol… Šta je zajedničko svemu tome?

– Najmanji zajednički sadržalac je život.

Živite u Beogradu, radujete se vremenu provedenom u Stupčevićima. Kako vidite tu čuvenu dihotomiju selo – grad? Šta gube oni koji žive na selu, a šta oni u gradu?

– Bilo bi mi lakše da nemam tu dihotomiju u svom iskustvu. Ako postoji više mesta kojima biste mogli da pripadate, u vama se može razviti osećaj da ne pripadate nigde.

Radmila Petrović
Foto: Milica Crnković

Neću govoriti o gubicima, iako život na oba mesta nesporno nosi sa sobom neka odricanja. Ključno je s kim živite. Negujuća porodica može da kompenzuje skoro sve „gubitke“ koje sa sobom nosi život na određenoj lokaciji. A ako je vaša porodica nenegujuća, svejedno je rastete li na Menhetnu ili na obali Morave.

Ljubitelji poezije moći će da vas vide uskoro na festivalu Krokodil. Pratite li šta pišu ostale autorke na festivalu? Gde vidite sebe na književnoj sceni?

– Pratim rad autorki iz regiona. Na našim prostorima primetna je tendencija okretanja ka domaćim autorima i upravo su one zaslužne za to. Ne znam kakva hijerarhija postoji na književnoj sceni, ni da li postoji, tako da ne mogu nigde da smestim sebe.

Vaša zbirka „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ naišla je na za mnoge neočekivan uspeh kod čitalaca, deli se na društvenim mrežama… Jeste očekivali takvu reakciju? Šta mislite, u čemu se to čitaoci/teljke, čak i oni koji inače ne čitaju poeziju, prepoznaju u vašim stihovima?

– Trudim se da gotovo ništa ne očekujem, to je prevencija razočaranja. Trudila sam se da pišem najbolje što mogu, a publika i kritika će reći svoje, i na koncu vreme. A što se konkretno čitalaca tiče, nije bitno šta ti ljudi inače rade ili ne rade, neki su prepoznali sebe, neki svoju majku, sestru ili oca. Oni znaju u čemu tačno.

Radmila Petrović
Foto: Privatna arhiva

Kada napišete stih „ja sam šmeker – devojka“, da li to govori lirski subjekt ili pesnikinja?

– Ne bi bilo lepo da samoj sebi dodeljujem takve titule, neka to bude moj lirski subjekat.

U nekim pesmama kao da se poigravate rodnim stereotipima. Možete li da nam objasnite svoju poziciju u tom smislu?

– Besmislice kao što su rodni stereotipi i mogu poslužiti jedino za poigravanje. Rodni stereotipi podržavaju patrijarhalne strukture, a muškarci podržavaju patrijarhat. I ja bih se zalagala da se neguju „tradicionalne vrednosti“ ako one poručuju da je Radmila Petrović uvek u pravu, da je pametnija, sposobnija, bolji menadžer, da „nije njeno“ da pere sudove, sprema ručak, pere, pegla, briše prašinu i da svi drugi treba da budu nežni, empatični i na usluzi Radmili Petrović i, vrlo bitno, prijatnog fizičkog izgleda kako bi ulepšali Radmili dan. Sve ostale koji ne poštuju ovu tradiciju Radmile kao kraljice Radmila može nazvati antiradmilistima koji žele da preuzmu Radmilinu ulogu, iako nisu Bogom dani da budu veličanstvena Radmila. Radmila se javno zalaže za održanje tradicionalnih vrednosti.

Ne podržavaju, na sreću, svi muškarci patrijarhat, neki su dovoljno pametni da vide koliko su i oni njime oštećeni. Ponašanje ostalih mogu oceniti ne toliko kao zatucano, koliko sebično i licemerno.
Rođena sam kao „opet žensko“ u selu gde se kad je nešto dobro uzvikne „muško!“, kad nešto na početku pođe kako treba kaže se „prvo pa muško!“, da ne spominjem seksističke poslovice kao što je „dok kuja ne zavrti repom…“.

Radmila Petrović
„Besmislice kao što su rodni stereotipi i mogu poslužiti jedino za poigravanje“ Foto: Milica Crnković

Majka je na njivi sa ocem kopala ravnopravno, uveče kad dođu kući tata je gledao TV, a ona muzla krave, prala, peglala, spremala večeru „jer je ona žensko“. Meni nije bilo dozvoljeno da psujem „jer sam devojčica“, da slušam šta se priča kad dođu komšije „jer sam devojčica“, da previše vozim traktor „jer sam žensko, a to će muž“. I dok su moji muški vršnjaci odlazili da se druže sa ljudima u našem i susednom selu, vozili traktore i motore za koje još nisu imali vozačku dozvolu, bili pitani već u prvom razredu osnovne imaju li neku „devojčicu“, ja sam sedela kod kuće češljala lutkama kosu i pravila torte od blata. Znalo se da momke ne smeš ni da spomeneš.

Ako sumiramo kako se vaspitavaju devojčice, a to je da budu nežne, pažljive, da sve rade postupno i postepeno, da ne idu u nepoznato, ne pitaju previše itd. može se zaključiti da devojčicu na selu uče da bude domaćica, a od devojčice u gradu prave savršenu sekretaricu. I, kome ćemo takve dobro (po)služiti?

Vaša poezija, čini se, posebno dobro prolazi među ljubiteljima rokenrola. Koliko je vama rokenrol važan, postoje li muzičari koji su na vas uticali i važni su vam i zašto?

– Nažalost, nisam slušala rokerol već samo narodnu muziku. Takav je život na selu.

Kada u poruci građanima Srbije kažete „moramo iskrenije“, iskrenije u čemu, u kom smislu?

– Za početak i za kraj, iskrenije prema sebi.

Kako vi vidite Srbiju danas i šta biste promenili?

– Trudim se da ne sagledavam Srbiju kako bih ostala u dobrom raspoloženju. Očekujem od poštenih ljudi srednje generacije koji su stekli znanje i iskustvo da se organizuju i pomognu ovoj zemlji. Mladi mogu da upute na probleme i izađu na glasanje, ali neko zreo mora da donosi odluke. Pojedini mladi ljudi bez ili sa godinom-dve nekakvog spornog radnog iskustva koji su, a svedoci smo tome, prihvatili neke ozbiljne pozicije u javnom sektoru, opasni su po okolinu. Nemaju stručnost i iskustvo, ali imaju ambiciju. Halapljivi su i neodgovorni prema građanima ove zemlje. Ponavljam: opasni su.

***

Govorili su mi da je Beograd grad
u kome nikog ne smeš da pogledaš u oči

 

ja sam šmeker devojka.
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru.
ne znam da pričam o filmovima.
znam kako se sade luk i grašak
i da točkovi traktora blokiraju
kad nestane ulja za hidrauliku,
ali njega to ne interesuje.

on je muškarac dama.
ne zna kako funkcionišu
porodični sistemi
sa sekirama, vilama i grabuljama.
zna koja su vina dobra,
koji kaputi preplaćeni,
ali mene to ne zanima.

mala, zajebi, kaže
i ja se setim
kako je vrućina bila velika
tog leta u malinama, a cena niska
pa smo blokirali prugu,
prevrnuli maricu
i da je jedan iz žandarmerije
imao isto tako sjajne oči
i pogled koji pomera kašike.

bilo je naređenje:
ne sme se probiti kordon
ali kažem, cena je bila niska,
nismo mogli radnike da isplatimo.
i sve su to bili
neki muškarci-dame u oklopima
koje su žene iz mog sela
probijale kamenjem.

tamo gde sam odrasla
nežnost se ne iskazuje prema ljudima,
ona se čuva
za mačiće što se okote u štali.
tamo naučiš neke fore,
onda odeš daleko
i tražiš muskarca koji na njih ne pada.

kad ga sretneš počinje rat
za koji nemaš nikakvu strategiju
zato što je ljubav jednostavna
a ti si pre svega devojka
i u neke bitke
ne ulaziš da bi pobedila.

Komentari

Vaš komentar