Milan Vlajčić: Kurcio Malaparte, fantom slobode pod fašizmom

Kultura 24. avg. 202017:32 > 17:41
Podeli:
Kurcio Malaparte, Foto: Roger-Viollet / Roger Viollet / Profimedia

Knjiga Mauricija Sere “Malaparte – životi i legende” (izd. Službeni glasnik).

“Mogu se naći brojni i to sve odlični razlozi da ga ne volite. Kurcio Zukert, zvani Malaparte (1898-1957), taj prokleti Toskanac, komedijant i mučenik, tipičan je primer  prvoklasnog pisca koji svoj talenat plaća ljudskim nedostacima, čak i manama: mitoman, egzibicionista, lakom na novac i zadovoljstva, ‘kameleon’ spreman da služi svim vlastima i da ih upotrebi za svoje ciljeve, poput nekog Kaljostra moderne književnosti.“

U ovim uvodnim redovima italijanski pisac i istraživač  Mauricio Sera objašnjava samo deo naših razloga da iščitavamo ovu jedinstvenu knjigu, ali i deo njegovih namera i povoda, od kojih nije najmanje važan da se pisac divi mnogim  privatnim osobinama svog “junaka“. Kritička biografija “Malaparte – životi i legende” (sa francuskog prevela Olgica Stefanović, 634 str. izdavač: Službeni glasnik, Beograd 2019)  nije prva ove vrste, ali u  prethodnim su autori odveć verovali ličnim iskazima i pravdanjima Malaparteovim, a on je, budući da je nekako uspeo da prođe kroz dva svetska rata, i da naizmenično bude član Musolinijeve fašističke partije i Komunističke partije Italije (da ne obratimo pažnju na počasno članstvo kod Mao Ce Tunga), bio prilično nepouzdan svedok svoje životne odiseje.

Pišući knjigu kao uzbudljiv roman o našem nedavnom vremenu (sve bitnije teme i danas su prisutne), autor je pokazao da je preorao sve postojeće arhive kako bi proverio autentičnost Malaparteovih tvrdnji o tome šta je i kako radio, šta mu su događalo. I pošto je Malaparte bio neobuzdani mitoman i afabulator (osobine često svojstvene izuzetnim stvaralačkim ličnostima, preskočimo mediokritete), pokazalo se u mnogim slučajevima da piščeve tvrdnje nisu tačne, da je o događajima u kojima je sudelovao i o kojima je pisao, u mnogim kasnijim povodima menjao iskaze, preuveličavao svoj doprinos. Ponekad je to razumljivo jer se nalazio i u situacijama kad život visi o koncu, a mnogo češće, reč je o njegovoj razmetljivosti i egomaničnom narcizmu. I nije slučajno uvodno poglavlje naslovljeno “Narcisove nedaće“.

U podnaslovu knjige Sera pominje “živote”.

Mauricio Sera, „Malaparte Životi i legende“, Foto: Promo

Malaparte je kao ona mačka iz dečjih bajki, junak sa devet života: bio je ratnik, novinar, urednik uticajnih listova i književnih časopisa, ratni izveštač sa osetljivih ratnih žarišta, član jedne ili druge partije, neobuzdan u ambicijama (najčešće na sopstvenu štetu), bonvivan i dendi u klasičnom značenju pojmova, opsednut sopstvenom harizmom, zavodnik (jedna američka glumica je zbog njega izvršila samoubistvo)…

Bio je veliki skandal-majstor, sejao je oštre kritičke zamerke velikim savremenicima (Andre Žid, Andre Malro, Alber Kami, Žan Pol Sartr), primao udarce viteški, premda u celokupnoj ličnosti, ako se izuzme književno delo (a jedino je ono bitno) našao se i priličan broj ponižavajućih zgoda. I svega toga ima u ovoj raskošnoj knjizi, koja život i delo Malaparteovo neprekidno gleda u fokusu širih zbivanja, u razmerama levo i desno u politici, osvetljavajući ulogu intelektualca u vihornim vremenima.

U dodatku svoje priče Sera daje desetak opsežnih razgovora sa Malaparteovim saborcima i neprijateljima, nudeći time mogućnost sagledavanja njegovih doprinosa iz različitih perspektiva. I, kao kruna svega, urednik sjajne edicije “Vita activa” Branko Kukić dodaje poglavlje iz kultne knjige poljskog pisca i diplomate u Vatikanu, Tadeuša Breze, “Bronzana vrata”. U ovom dnevniku koji se smatra jedinstvenim uvidom u to kako Katolička crkva kroz stoleća održava svoje delovanje na globalnom nivou, Breza prikazuje završne godine Malaparteovog života.

Mauricio Sera (1955) je poznat po studioznom proučavanju odnosa pisca prema različitim ideologijama (fašizam, staljinizam). Čuvena je njegova knjiga o piscima kao što su Drije La Rošel, Malro, Aragon, kao i opsežna biografija o Malaparteovom zemljaku Italu Zvevu, koji je slično Malaparteu nemačko-jevrejskog porekla (krsno ime Aron Etore Šmic). Knjiga o Malaparteu je napisana na francuskom, u dogovoru sa francuskim izdavačem, i, koliko se vidi, dosad nije našla italijanskog izdavača. Dobila je dve francuske nagrade, Gonkur i Kazanova. Sera je inače italijanski ambasador u Unesku.

Malaparte (tek kasnije je izmislio sebi ovo ime “udeo zla” po uzoru  na Bonapartu) još kao gimnazijalac je uspeo da se uključi u francusku armiju, ratujući protiv svojih zemljaka. Za ratne zasluge dobio je od Francuza medalju za hrabrost. Uvek je imao opake sudove o ratnim vrlinama italijanskih boraca, o tome je govorio i u svojoj prvoj knjizi “Živeo Kaporeto!” (1921), koja je ubrzo po objavljivanju zabranjena, posle burnih reagovanja vrha italijanske vojske.

Već sledće godine uključuje se u Musolinijevu nacional-fašističku partiju, opredeljući se za levo, sindikalističko krilo. Partiju će na svoj zahtev napustiti 1933. ali uspeva da u sledećim godinama održi svoje pozicije u novinarstvu i izdavaštvu, koristeći trajnu prijateljsku vezu sa grofom Galeacom Ćanom, Musolinijevim zetom i ministrom inostranih poslova (Musolini će sopstvenog zeta poslati na streljanje neposredno uoči sopstvene sramotne smrti).

Prvu zapaženu knjigu “Tehnika državnog udara” Malaparte će objaviti 1931. Musolinija je ova knjiga zbunila jer je u njoj kao uzor za prevrate korišćeno dragoceno iskustvo Lava Trockog iz vremena Crvenog oktobra. A opet, osmo poglavlje knjige je naslovljeno “Jedna žena, Hitler“, u kojem pogrdno govori o budućem vođi Trećeg Rajha. Od 1933-37. pisac je interniran na Liparskom ostrvu, ponovo je hapšen 1938, 1939, 1941 i 1943, više puta zatočen u zloglasnom rimskom zatvoru “Ređina Ćeli”.

U međuvremenu, ipak, je direktor uglednog dnevnog lista, pokreće književne časopise, pomaže mladim piscima (Moravija je među njima, to nikad neće oprostiti Malaparteu).

U vreme napada na Jugoslaviju, Malaparte je kao specijalni izveštač listova „La stampa“ i „Korijere de la sera“ u Rumuniji. Odmah se zatiče u Beogradu i tačno opisuje ulice u blizini Narodnog pozorišta. Potom stiže u Poljsku, odakle na zahtev nacističkog guvernera Hansa Franka biva proteran (razlog, ogromno poglavlje u romanu “Kaput“), šalju ga u Ukrajinu i Finsku.

Sve te reportaže (o autentičnosti u poređenju sa objavljenim u novinama, nije lako reći, jer su italijanske arhive nestale u bombardovanjima) naći će svoje mesto u dokumentarnom romanu „Kaput“, objavljenom 1944. (premda se hvalio da ga je o svom trošku objavio godinu dana ranije). U njemu Malaparte nenadmašnim stilom niže užasavajuće primere nadmenosti pripadnika “više”, arijevske rase, zverstva koja čine nad svakom jedinkom (u uniformi ili bez nje) koja im se nađe na pobedonosnom putu. Navešću prizor iz Ukrajine, nacisti zarobili dečaka koij je pucao na njih. Jedan SS oficir pita dečaka: jedno oko mi je stakleno, pogodi, koje! Dečak kaže: levo. Kako si pogodio. Sledi odgovor koji nikad nećete izbrisati iz pamćenja: U njemu prepoznajem trag ljudskosti!

Pročitajte još:

Posle oslobodilačke ofanzive savezničke armije u Italiji, Malaparte je postavljen za oficira za vezu pri američkoj komandi. O bedi, sveopštoj moralnoj korupciji, patnji i poniženjima izgladnelih građana Napulja, objavio je svoj drugi ratni roman “Koža” (1947). Ovu sjajnu knjigu je Katolička crkva dugo držala na svom “Index librorum prohinitorum”, što je piscu neobično godilo.

Odmah posle rata iskoristio je bliskost sa šefom italijanskh komunista Palmirom Toljatijem, postao član KPI, dve godine proveo u Parizu pokušavajući da objavi svoje važne knjige na francuskom, ali tamo to ide teže. Najpoznatiji francuski pisci koji su nemačku okupaciju Pariza proveli družeći se Ernstom Jingerom, visokim oficirom bezbednosti pri nemačkoj komandi (Kokto, Gitri), objavljujući knjige i pišući za pozorište (Žid, Sartr, Kami) nisu krili svoj moralni prezir, na šta im je on odgovorio u svom stilu: “Više volim da budem kolaboraconista nego lažni član pokreta otpora”.

Počeo je da se bavi i filmom: na prvom Berlinalu 1950, film koji je režirao po sopstvenom scenariju, “Zabranjeni Hrist” dobija specijalnu nagradu međunarodnog žirija. Potom obilazi Rusiju, sreće se sa Staljinom (njegova stara opsesija diktatorima!), dugo pred smrt boravi u Kini (divljenje Maou), tamo postaje počasni član KPK, piše oduševljeno o “zori komunizma”…

Za istoriju književnosti ostaje nesporno da je njegov doku-roman „Kaput“ (na starohebrejskom to znači: žrtva, u kasnijem žargonu značenje se pomera ka “Gotovo”, “Propalo!”), najavio novu romanesknu podvrstu. Petnaestak godina kasnija anglosaksonska kritika otkriće novih romanesknih tehnika pripisuje Trumanu Kapotiju (“Hladokrvno”) i Tomu Vulfu (“Lomača taštine”), ali je nesporno da je mnogo ranije Malaparte prepleo dokumentarnu građu sa fikcijom (faction-fiction) i postavio model za primer.

U uvodu romana pisac kaže da je u romanu sve dokument, ali i da je pisac uzeo slobodu da nešto doda. Čuvena je epizoda piščevog susreta sa ustaškim poglavarom Pavelićem, na čijem stolu je činija sa “dalmatinskim ostrigama” (piščeva varka), dok poglavar kaže kako su njegovi jurišnici iskopali trideset kilograma očiju pripadnicima drugih vera i nacija! Vrlo efektno, malo verovatno, no slika o zločinačkom ustaškom režimu i bez toga nije manje strašna.

Ne dovodeći u pitanje epohalni značaj ova dva ratna romana (ima li nešto da se uporedi, teško), Sera pokazuje neke Malaparteove prevare, kao što je tvrdnja da je dve godine bio na prvoj liniji fronta finskih boraca protiv sovjetske armije. A zapravo, bio je tamo samo nekoliko meseci, sa velikim pauzama. Direktor uglednog lista je gotovo poludeo kad je posle niza fascinantnih izveštaja o najnovijim ratnim zbivanjima doznao da njegov specijalni izveštač Malaparte već nedeljama sedi na terasi svoje luksuzne vile Malaparte, na ostrvu Kapri. I odatle šalje opise onoga što je na finskom frontu bilo “juče”!

Proveravajući pisca na osnovu danas dostupne arhive, Sera ne poriče vrednosti romana, već samo potvrđuje kako piscima ne treba “na blanko” verovati kad se pozivaju na sopstveni doživljaj i svedočenja o sebi. I stoga u čuvenoj enciklopediji “Britanika”, mimo napomena o političko-ideološkim vrludanjima, s pravom stoji tvrdnja da je Malaparte jedan od najsjajnijih pisaca uoči i posle Drugog svetskog rata.

Pošto je u ovoj knjizi važan i psihološki portret Malaparteov, Sera navodi jednog njegovog prijatelja: “Na svakoj svadbi hteo je da bude mlada, a na svakoj sahrani pokojnik”. Posle njegove smrti ostalo je sporno da li je Malaparte u samrtnom času primio pomazanje od svog starog prijatelja, sveštenog lica. Još jedna zagonetka, baš malaparteovska.

Komentari

Vaš komentar