Vanja Ejdus: Stigli smo do tačke kada svi polako pucamo

Rođena je 1976. u Pančevu. Glumu je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u glasi profesorke Gordane Marić. Od 2002. je članica Narodnog pozorišta u Beogradu gde je ostvarila zapažene uloge. Igrala je na scenama JDP, Pozorišta "Duško Radović", Centra za kulturnu dekontaminaciju, u Madlenianumu...Odigrala je pedesetak uloga, najviše u pozorištu, a potom i na filmu i televiziji. Hasanaginica, Antigona, Ledi Ana, Margareta u Geteovom "Faustu", Titanija u Šekspirovom "Snu letnje noći" , Nataša u Čehovljevim "Tri sestre", Julija u Romeu i Juliji, Gina u "Ožalośćenoj porodici", Ružica u "Beloj kafi", Dora u "Seksualnim neurozama nasih roditelja"... Igrala je i Ostrovskog, Tolstoja, Tomasa Ostermajera , Saru Kejn, Dejvida Hera, Momčila Nastasijevića, Roberta Muzila, Dejana Dukovskog, kao i mnoge druge domaće i strane pisce.

Publika je pamti i po filmovima "Čekaj me, ja sigurno neću doći", "Maska", "Krojačeva tajna", "Yu", "Vlažnost", Kao i po serijama "Mama i tata se igraju rata", "12 reči", "Sumnjiva lica", "Miris kiša na Balkanu"… Ove godine gledaćemo je u serijama "Drim tim" kao i u filmovima "Nebesa" i "48 sati i jedan minut".Dobitnica je brojnih priznanja, a među njima su Sterijina nagrada za ulogu Hasanaginice, Zoranov brk i Nagrada za glumačku bravuru na Pozorišnom festivalu "Bucini dani", godišnja nagrada Narodnog pozorišta.Na konferenciji za medije povodom premijere predstave "Orlando", Vanja je u svom emotivnom obraćanju jedva uspela da zadrži suze.- Najdominantniji utisak su mi okolnosti u kojima smo stvarali. Za poslednjih godinu dana odigrala sam ukupno pet predstava, a pre toga sam igrala tri, četiri puta nedeljno, jer imam dosta naslova na repertoaru koje se trenutno ne igraju. Ovo mi je prva premijera otkad je pandemija. S jedne strane, smatram da je to veliki podvig jer znamo da su u svetu pozorišta uglavnom zatvorena a mi se, ipak, trudimo da opstanemo i preživimo. To je užasno komplikovano jer pored toga što smo zdravstveno ugroženi, velika je tenzija, a predstave se konstantno otkazuju. Proces na predstavi "Orlando" traje od juna prošle godine. Bila je to mentalna igra i vrlo je teško ostati pribran i održati taj unutrašnji proces, vitalnu energiju, veru i optimizam bez koga pozorište ne može da opstane. Premijera je već tri ili četiri puta pomerana, i nadam se da će se ovog puta zaista desiti - kaže Vanja Ejdus.

Prioritet joj je bio, kako je rekla, da osim glumačkog zadatka, divnog teksta, fenomenalne ekipe, ostane zdrava i pribrana da može da odigra premijeru, ma kada da bude.- Međutim, za mene premijera nije samo da se desi predstava. Plače mi se, i nedostaje mi i sve ono što je sastavni deo predstave, pozorišta i premijere. To je razmena sa ljudima, to je druženje, to je radost. Plaši me taj momenat što ćemo posle premijere samo da se okrenemo i odemo svako svojoj kući - kroz suze je rekla Ejdus.U "Orlandu", kao i drugi glumci,igra više uloga, ali svako od njih ima jednu ključnu scenu.- Kod mene je to u liku madam Di Defand, koja je predstavnica elitnog, snobovskog društva 18. veka u kom se Orlando pojavljuje kada je već postao žena. Ona je na, neki način, iluzionista, duhovni vođa kvaziuspavanog elitnog sloja društva koje postoji u svakom vremenu. U Orlandu prepoznaje ono što svakom učmaloj zajednici treba, a to je novi život, povod za trač, za obrađivanje i ismevanje.Tokom prošle godine igrala je samo u predstavi "Bela kafa" .- Srećom, probe "Orlanda" su me održavale u formi. Nisam sedela skrštenih ruku, iskoristila sam ovaj prazan hod za neke druge stvari za koje pre nisam imala vremena. Dve decenije se bavim jogom i odlučila sam da završim neke škole i produbim znanje. Jednu u Srbiji a druga je indijska, zahvaljujući Zumu imamo prilike da učimo i da ne odemo tamo. Naravno da bi bilo bolje da sam otputovala na lice mesta, ali i ovako mi je mnogo značilo, napredovala sam i fizički i psihički, dalo mi je snagu da se kvalitetno izborim sa trenutkom u kome smo se našli.Osvrćući se na okolnosti u kojima živimo, Vanja kaže da nismo samo mi nesnađeni nego je ceo svet u istoj situaciji.- U početku sam mislila da mere moraju da budu stroge, kako bi se sve to što brže zaustavilo, da sve treba zatvoriti jer su ljudi nedokazani, ali vremenom sam promenila mišljenje. Smatram da treba da se pravi što jača kampanja kako da se ponašamo, koliko je važno vakcinisati se, da svako snosi odgovornost a ne da se sve zatvara, da sedimo po kućama, da ljudi gube poslove, i mentalno propadnu.

Ipak, u Srbiji se, za razliku od mnogih zemalja ipak odvija neki život.- Ne znam kako da objasnim tu činjenicu da imamo toliko vakcina. Iskreno sam zadivljena kako se to odjednom dešava, fascinirana sam celokupnom organizacijom, ali i zbunjena. Nije mi jasno, kako pored toliko vakcina imamo toliko zaraženih. Čitala sam da u Sloveniji i Makedoniji ima 300 do 400 zaraženih, a kod nas i do 5.000. To što rade pozorišta mnogo znači, sale su pune onoliko koliko je dozvoljeno, i to je prelepo. Imala sam prilike to da vidim jer sam gledala u BDP predstave "Kišne kapi na vrelom kamenju" i "Čitač" "Kretanje" u Bitef teatru, monodramu "Noćni pisac" Jana Fabra koju izvodi Slobodan Beštić. U žiriju sam za Nagradu “Miloš Žutić” pa me čeka da pogledam još neke koje su kandidovane, ali pola ih nema na repertoaru zbog ove situacije. Ipak, iznenađuje me što ima mnogo sveta koji ne zna da teatri rade.Kultura je, kako kaže, već dugo u zapećku, jer ne postoji svest da je jedan od stubova društva.- Užasno su devalvirane vrednosti. Teatar je posebno na margini, sve više su u fokusu serije, svi su izgubili kriterijume, i glumci koji su nekada birali šta rade. Sada je sve postalo irelevantno, smuljalo se u mraku, snimaju se jeftini sadržaji. Korona je nekako ogolila istinu, i kao što nas je ostavila same i ogoljene, svakog sa svojim životom i istinom, tako je nekako i pozorište ogoljeno i sve je jasnije koliko je ono sve manje važno. Odrasla sam u teatru i vezana sam za njega, i jako me boli u kom pravcu sve ovo ide.Na naše pitanje kako komentariše što je njena branša u poslednje vreme centralna tema u medijima ali ne zbog umetnosti, Vanja Ejdus je odgovorila:- Fenomenalno je što se to desilo kao poruka ženama koje nisu javne ličnosti, a zlostavljane su i plaše se da to izgovore iz straha da će biti odbačene, da im se neće verovati, da će ih osuditi da lažu. I ove devojke koje su prve progovorile su se toga plašile, i dalje im se ne veruje, nazivaju ih i kurvama i optužuju da žele da se promovišu. Dobro je sa te strane što su progovorile i sigurna sam da će moćnici koji zloupotrebljavaju svoj položaj, a mnogo ih je u svim sredinama i branšama, sada mnogo teže sebi dozvoliti da tako nešto rade. Kada kao Mika Aleksić budete toliko u medijima, nije svejedno. Ali je dobro kao poruka i podrška.Međutim, ne razume ni medijski linč koji se sprovodi nad nekim za koga još ništa nije dokazano.- Šta to znači, da svako svakog možete da osudite i kamenujete ga. Ne odlučujem ja šta je istina ili ne, ima ko to treba i mora radi. Ali kad pomislim da me neko osudi unapred i da budem izbačena iz svih predstava i projekata bez obzira da li je nešto tačno ili ne, pomalo je zastrašujuće - konstatuje Vanja Ejdus.Osim premijere komada "Orlando" koja je zakazana za 1. i 2. april u Narodnom pozorištu, Vanja Ejdus će uskoro ponovo na sceni svoje matične kuće zaigrati u Tolstojevoj drami "Carstvo mraka" koju je režirao Igor Vuk Torbica. Na leto ima, dodala je, u planu još nešto lepo da radi ali još o tome ne sme da govori.