Moja premisa je - da li pravo na novu porodicu oca, ugrožava pravo na život sina? Na koji način roditelji i deca jedni drugima međusobno uništavaju živote, kaže za Nova.rs rediteljka Ana Tomović uoči premijernog izvođenjea svoje nove predstave "Sin" u Ateljeu 212. na Svetski dan pozorišta 27. marta,
Ovo je prvi put da se jedno delo poznatog francuskog pisca Florijana Zelera, dobitnika brojnih prestižnih nagrada među kojima je i Molijerova, izvodi kod nas.
Rođena je 1979. u Beogradu. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi prof. Egona Savina i Dušana Petrovića, gde danas radi kao docent. Njene predstave su učestvovale na značajnim međunarodnim i regionalnim festivalima: BITEF, MESS, „Nova evropska drama“ u Visbadenu, ”Forum mladih evropskih reditelja” u pozorištu ”La Mama” u Njujorku, Sterijino pozorje, ”Borštnikovo srečanje” u Mariboru, Joakimfest, Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu, „Desire“ festival u Subotici, ”TESZT” festival Temišvar…
Bila je asistentkinja režije na projektu „Skoro sigurno“ u Nojmarkt teatru u Cirihu i na projektu „Tramvaj zvani želja“ u Talija teatru u Hamburgu. Učestvovala na Internacionalnom forumu mladih pozorišnih stvaralaca pri „Theatertreffen“ festivalu u Berlinu 2006.
Sa suprugom Vukom Ršumovićem sarađivala je na scenariju za njegov film „Ničije dete“ reditelja, koji je osvojio više od 30 međunarodnih nagrada.
Dobitnica je brojnih priznanja među kojima su Sterijina nagrada za najbolju predstavu za „Brod za lutke“ (SNP), plus nagrade Okruglog stola kritike, za najbolji dramski tekst Milene Marković, najbolju glumicu, mladog glumac, kao i za muziku. Za istu predstavu ponela je za režiju Specijalnu nagradu „Joakim Vujić“ na Joakimfestu, Gran pri za najbolju predstavu na Susretima pozorišta BiH u Brčkom kao i na Teatar festu „Petar Kočić“ u Banjaluci. Takođe, i godišnju nagradu Srpskog narodnog pozorišta. I njene predstave „Patka“, „Prst“, „Majka Hrabrost i njena deca“, „Sudbina jednog Čarlija“ ovenčane su nagradama.
Florijan Zeler spada u najznačajnije francuske savremene pisce. Po čemu je poseban?
– Njega je časopis “Gardijan“ proglasio „najuzbudljivijim savremenim dramskim piscem“. Zelerovi komadi se izvode na Brodveju i Vest Endu, a neka glumačka imena koja ga izvode su Izabel Iper, Entoni Hopkins, Olivija Kolman. Florijanova specifičnost je fokus na porodične odnose, a u svojim dramama akcenat uvek stavlja na jednog člana porodice. On uzima univerzalne životne obrasce kao polaznu tačku za svoje drame, situacije u kojima svako od nas može da se prepozna. Rečenice koje likovi izgovaraju su opšte, svakodnevne, maltene nedovršene. On čak i likovima daje opšta, univerzalna imena i ta imena se iz drame u dramu ponavljaju. Ova opštost je zaoštrena nečim na šta malo možemo da imamo uticaja, a to je da su obrasci koji se ponavljaju neminovnost naših života. Njihova arhetipska nerazrešivost ima antičke dimenzije.
Drama „Sin“ je deo trilogije koju čine još i drame „Majka” i „Otac“. Zašto ste se odlučili baš za nju?
– Pročitala sam celokupni opus ovog pisca, ali ovo je drama koja me se najviše tiče i najviše me pogađa. To je njegovo poslednje dramsko delo, a sam Zeler za nju kaže da je sve prethodno bila priprema da se upravo ona napiše. Drama me je privukla svojom izuzetno dobrom psihološkom studijom raspada porodice kroz vizuru glavnog lika – sina.
Na koje sve probleme ukazuje ova drama?
– Tema je razvod roditelja kao okidač za tinejdžersku depresiju. Moja premisa je – da li pravo na novu porodicu oca, ugrožava pravo na život sina? Na koji način roditelji i deca jedni drugima međusobno uništavaju živote? Ovo nije programski komad sa porukom. Ovo su velika i značajna životna pitanja koja nas čitavog života prate i na koje pokušavamo da sebi damo odgovore. Odnos roditelj – dete je jako kompleksan, suštinski i večan. Interesuje me ta međuzavisnost i životna drama koja iz nje proističe.
Osim što je reč o univerzalnoj temi, koliko je “Sin” blisko povezan sa našom realnošću kada su mladi u pitanju?
– U svakom smislu, jer se bavi onim uvek aktuelnim a to su porodični odnosi. Takođe, značajna tema ovog komada je tinejdžerska depresija. U vremenu u kom živimo, a posebno sa velikom pandemijom, depresija je postala opšta pojava, ali nažalost nevidljiva. Nedavno je troje mladih u Beogradu samo u jednom danu sebi oduzelo živote i to je velika tragedija. Kako se nositi sa ovim problemom, kako ga prepoznati kod svojih bližnjih ali i kod sebe, kako ga prihvatiti i lečiti, to su naša pitanja.
Da li je priča o srećnoj porodici danas dovoljno zanimljiva kao inspiracija za stvaraoca?
– Ka sreći u realnosti težimo, a kroz umetnost preispitujemo život, sukob, konflikt i sopstvene strahove. Pričanje priča kroz umetnost je čovekov način da dobije pouke i smernice za život i preživljavanje,
Koliko je bilo teško pripremati premijeru u uslovima koje diktira koronavirus?
– To je velika prepreka zbog obazrivosti, napetosti i straha da se ne ugroze životi, distance koja nije svojstvena stvaralačkom činu. S druge strane, postojala je i postoji velika rešenost ekipe da se sa svim preprekama izbori kao i velika ljubav i uteha u radu. Činjenica je da smo mnoge probe počinjali teško, s lošim vestima o dragim ljudima i kolegama koji su nas napustili.
Recite nam nešto o izboru glumaca. Zašto ste se odlučili za ovu glumačku podelu?
– Najteže mi je bilo da pronađem mladog glumca za tu ulogu. Mislim da je Luka Grbić, student treće godine FDU kod profesora Srđana Karanovića, pokazao talenat i zrelost da se nosi s ovom ulogom. Sa Svetozarom Cvetkovićem sam već uspešno sarađivala na ”Homo Faberu” pre dve godine i radovala sam se nastavku saradnje. Drago mi je da sam ovom prilikom prvi put sarađivala sa divnim glumcima Isidorom Minić, Tamarom Dragičević i Banetom Zeremskim, kao i mladim Reljom Jankovićem.
Predstava je spremna. Od čega najviše strepite?
– Da li će premijere uopšte biti.
Koliko vam znači pozorišna kritika? Da li je ima dovoljno u našim medijima?
– Kvalitetna pozorišna kritika je nužan podstrek stvaraocima da se preispituju i da napreduju. Volela bih da se veća pažnja posveti odgajanju novih generacija pozorišnih kritičara.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar