0
Pisac je bio na operacionom stolu zbog raka, a tačno godinu dana kasnije saznao je da je njegova noćna mora ušla u uži izbor.
„Univerzalni prevarant radio je na mom životu na različite divlje načine“, kaže irski romanopisac Pol Linč dan nakon što mu je dodeljena „Bukerova nagrada“ za roman „Prorokovu pesmu“, koji prikazuje Irsku pod fašističkim režimom. Proteklih nekoliko godina bilo je dramatično od trenutka kada je počeo da piše roman 2018. godine. Upravo mu se rodio sin, patio je od dugotrajnog Kovida, zbog čega mu je pisanje bilo onemogućeno nekoliko dana, suočio se s rakom i rastao se od supruge. A sada je osvojio najveću nagradu u savremenoj književnosti Velike Britanije. „Generalni osećaj je da je nerealno“, kaže za „Gardijan“ o osvajanju nagrade.
Pre nego što je počeo da piše roman, Linč je mesecima pisao „pogrešnu knjigu“. Zatim, jednog petka popodne, shvatio je da je ta knjiga mrtva. Sledećeg ponedeljka seo je u svoju radionicu na dnu vrta u Dablinu, otvorio novi Word dokument i prva stranica „Prorokove pesme“ došla mu je gotovo onako kako se pojavljuje u romanu. Opisuje to kao „jedno od čuda“ njegovog spisateljskog života. „Ceo smisao onoga što će doći u knjizi enkodiran je u tim prvim redovima, a ipak nisam znao šta ću napisati.“
Prva stranica počinje kucanjem na vrata u predgrađu Dablina. Dva člana novoformirane irske tajne policije traže supruga Ejliš Štak, Larija, vođu sindikata nastavnika. Od te prve rečenice do razornih poslednjih stranica, uvučeni smo u svet ove žene dok prvo njen suprug, a zatim i njen najstariji sin „nestaju“. Nadgledanje, erozija građanskih sloboda, policijski časovi i cenzura pretvaraju se u pravi građanski rat. “Demokratije se sruše postepeno – zatim naglo”, da citiramo Hemingveja.
Linč je nazvao roman „eksperimentom u radikalnoj empatiji“ – i nemoguće je čitati delove u kojima je opisan grad pod opsadom, granatiranje i zidovi prekriveni fotografijama nestalih voljenih, a da se ne pomisli na zone sukoba u svetu upravo sada. Da ne pominjemo izbegličku krizu i rast ekstremne desnice. Baš prošle nedelje, Dablin je bio šokiran neredima protiv imigracije. „Videti ovo sada je upozorenje“, kaže Linč. „Ekstremna desnica je ovde. Mala je, ali je tu.“
Međutim, 2018. godine situacija u Siriji bila je vrlo prisutna u Linčovoj glavi – posebno tragedija Alana Kurdija, sirijskog mališana pronađenog na obali turske plaže. „Pitanje koje sam sebi postavio bilo je, ‘Zašto se ne osećam lošije nego što bih trebalo?’ Počeo sam da razmišljam o tome kako sam otupljen vestima. Čak i sada, gledajući televiziju, počinjemo da se isključujemo iz dešavanja na Bliskom istoku na isti način na koji smo se isključili iz Ukrajine. To je neizbežno. Da bismo zaista prihvatili veličinu sveta i njegove strahote, ne bismo mogli ustati iz kreveta ujutro.“
On odbacuje etiketu da je „politicki romanopisac“, iako shvata da će mu biti teško da je se sada otarasi. Opire se poređenjem između „Prorokove pesme“ i distopijskih klasika poput „1984“ Džordža Orvela ili „Sluškinjine priče“ Margaret Atvud. „Često pisci političke fikcije veruju da imaju odgovore, da znaju šta treba da se popravi.“ Njega više zanima postavljanje pitanja. „To je suštinski o tugovanju. O stvarima koje ne možemo da kontrolišemo, stvarima koje su izvan našeg dometa, stvarima koje su izgubljene.“ Za njega su uzori romani Dona DeLila „Mao II“ ili Kormaka Makartija “Put”.
Linč (46), piše „romane o stanju duše“, kaže on. „Umetnost nije racionalan proces. Ne sednete i ne kažete, ‘Sada ću se baviti ovim.’ “ Želeo je da čitalac oseti kako je biti toliko očajan da razmatrate da svoju decu povedete na malu barku sa strancima usred noći. „Radi se o tome da ne skrećete pogled“, kaže. „Zaključavanje čitaoca u pravi osećaj neizbežnosti, tako da ne mogu da odvoje pogled. Tako da ne mogu reći, ‘Ne želim da gledam ovo.'“
On uspeva u tome. Napisana u dugim, poetski nabijenim rečenicama – oslobođenim od prelaza između odeljaka ili znakova navoda – knjiga uvodi čitaoca u 300 stranica noćne more. „Nema mesta za disanje“, kaže on. „Nema izlaza. Događaji vas povlače i zato nema odeljaka, i nema ih jer ne bi trebalo biti belog prostora. Jer Ejliš nema prostora da udahne, čitalac takođe ne bi trebalo da ga ima.“
Linč govori kao što piše. Njegova knjiga je smeštena u blisku budućnost, ali nema pominjanja irske istorije ili stranačke politike – postoji neodređenost koja je nervirala neke kritičare. Ovaj nedostatak specifičnosti daje romanu bezvremen kvalitet. Linč je uzeo „Ilijadu“ i „okrenuo je naglavačke“, uklanjajući sve herojske i političke elemente. „Preostali su ljudi u pozadini koji se nose sa neredom.“
Takođe je želeo da pokaže da se ideja kraja sveta pojavljuje kroz istoriju. „Ova ideja armagedona zapravo je fantazija, ideja da će svet završiti u nekom naglom događaju u tvom životu. Ali svet se uvek „završava“ iznova i iznova. Dolazi do tvog grada i kuca na tvoja vrata.“
Pozvonilo je na Linčova vrata neko vreme nakon što je predao rukopis za „Prorokovu pesmu“. Imao je 45 godina i osećao je da piše na vrhuncu, a zatim mu je dijagnostifikovan tumor na bubregu. „Kada sediš u stolici“, kaže on, „i kažu ti da imaš rak, taj deo koji nosiš sa sobom čitav život, taj štit nepobedivosti, jednostavno se raspadne na milion delova. Postaješ ranjiv na način koji je gotovo nezamisliv tvom prethodnom sebi.“ Ideja da ne bi bio tu za svoju dvoje dece bila je nepodnošljiva. Nakon operacije, lekari su mu rekli da je verovatnoća povratka vrlo niska. „Verujem im na reč. Samo idem pravo napred.“
Godinu dana kasnije, na isti dan kada je bio na operacionom stolu, saznao je da je u užem izboru za „Bukerovu nagradu“. Tokom tog perioda završen je i njegov brak. „Imao sam toliko promena u svom životu, nekako ponovo otkrivam ko sam sada. Imam sve ove slojeve svoje svakodnevne ličnosti koji se ponovo stvaraju.“
Kada je dobio “Bukera” pozvao je svoje roditelje u jedan ujutru da im javi vesti. „Duga je priča koliko su oni zabrinuti. Znaju kroz šta sam prošao poslednjih godina.“
„Ja sam pisac koji pripada tragičnom pogledu na svet“, priznaje veselo. „Život je patnja, a opet je lep. I tu je toliko toga što se dešava između ta dva mesta. Nikada mi neće dosaditi“, zaključuje Linč.
Bonus video: Proglašenje dobitnika Nobela za književnost
