I mama i tata su zaposleni na istom mestu u Narodnom pozorištu. Kad god treba da kažu šta su po zanimanju, oni uvek upotrebljavaju izraz UMETNICI, iz meni nepoznatih razloga mama nikada neće reći da je balerina a tata da svira obou, jedan dugački duvački instrument od koga su tetka i teča već nekoliko puta dobijali nervne napade, pa tata sada vežba isključivo van kuće. Kada je poslednji put svirao u našoj sobi, tetka je histerično zalupala na staklena vrata i viknula:
– Svi ćemo lepo poludeti! – a mama joj dobacila:
– Pa šta? I onako niste baš sasvim čitavi… Na to se iz susedne sobe začuo tečin glas:
– Šta si rekla?!? – a mama je samo isplazila jezik, što niko od onih iza vrata, svakako, nije mogao videti. Iz njihove sobe smo zatim začuli delove razgovora:
– Prostakuša!
– Jadno dete pored onakve majke… I najzad:
– More, sve te balerine su…
Tata je ostavio obou, izašao u predsoblje i zakucao na njihova vrata:
– Stojane, izađi napolje!
Posle kraće pauze, začuo se uplašeni tečin glas:
– Šta hoćeš?!
Tata je još energičnije zalupao:
– Hoću da raspravimo šta je to moja žena i kakve imaš primedbe na njeno ponašanje!
U susednoj sobi je nastao prvo tajac a onda se začulo neko komešanje i tiho sašaptavanje između tetke i teče. Ubrzo, stanom se razleglo Svetlanino neutešno plakanje a, odmah zatim, i tetkin uzbuđeni sopran:
– Ostavite nas na miru!
Na nesreću, baš u tom trenutku je na ta ista vrata naletela moja mama i počela da po njima histerično udara vičući:
– Šta su to balerine?! Ajde, završite to što ste počeli, primitivci jedni bezobrazni!
Tada su se vrata naglo otvorila i na njima se pojavila tetka Ljubica, bleda kao smrt:
– Ko je bezobrazan!?
Iza nje, na sigurnom odstojanju, stajao je teča i grlio uplakanu Svetlanu. Mama i tetka su, zatim, počele da u glas urlaju jedna na drugu, tako da se više ništa nije razumelo, a tata je seo na stolicu i zario glavu u šake. Srećom, baš u tom trenutku pojavila se baka, vraćajući se, ruku punih cegera, sa pijace. Odmah je shvatila šta se zbiva i stala između dve razjarene žene, a ove su, za divno čudo, momentalno zaćutale. Baka je rekla sasvim mirno:
– Mislim da je dosta. Treba da barimo paprike za zimnicu.
Njih dve su, zatim, kao da se pre toga ništa nije događalo, poslušno krenule za njom u kuhinju, celo to popodne su pekle paprike, ljuštile ih i umakale u zejtin a predveče su, dok su stavljale celofan i gumice na tegle, čak prijateljski čavrljale. Tata je, međutim, spakovao svoju obou i sutradan ju je odneo iz stana, da je više nikada ne vrati.
Zahvaljujući tome što je moja mama balerina, mi s vremena na vreme jedemo pravu pravcijatu divljač. Po mamu, naime, otprilike dva puta godišnje dolazi crna limuzina i odvodi je u Karađorđevo, gde ona i njene koleginice igraju odlomke iz baleta za druga Tita. On je tamo u lovu pa im posle igranja da po fazana ili divlju patku u znak zahvalnosti. Jadnom je mama kući donela pola jelena i ostavila ga u kadi, pa je tetka, kada je ujutro onako bunovna ušla u kupatilo i ugledala neku mrtvu telesinu koja se kupa u krvi, doživela pravi pravcijati nervni slom, morala je da dođe hitna pomoć i lekar joj je dao ogromnu injekciju za umirenje.
Ta divljač nema bog-zna-kakav ukus, ali mi svi to jedemo itekako u slast s obzirom na to da se ta vrsta hrane viđa samo u istorijskim filmovima na trpezama kraljeva i velikaša. U tim prilikama, dok se jede punjeni fazan ili dinstana srnetina, svi moji ukućani se prave da uživaju i cokću, tobož zadovoljno, iako sam siguran da ta hrana nikome, zapravo, ne prija i da bi najradije, kao ja, ispljuvali to meso u šaku i sakrili ga iza neke komode ili ormana. Prilikom tih gozbi, ja obavezno teram mamu da nam priča kakav je drug Tito: kako izgleda, kako se ponaša, šta govori. Ona, međutim, uvek priča o tome kako su je tri puta pretresli do gole kože pre nego što je počela da igra, ili kako je, dok nastupa, posmatra bar desetak njih sa prstom na obaraču, ili kako je druga Tita nemoguće videti iz blizine jer je obavezno okružen gomilom onih koji “pokušavaju da mu se uvuku u dupe“. Zatim, kako divljač ne deli sam drug Tito nego neki tip sa brkovima, “iz protokola“, a na dedino pitanje: “Da li se komunisti guraju za Neronovu hranu?“, odgovor je da divljači ima uvek na pretek, s obzirom na to da se u okolini Karađorđeva od ranog jutra puca na sve što mrda. Pre nego se ulov razdeli, sve te mrtve ptice i divlje životinje lepo se razvrstaju i poređaju po veličini da bi drug Tito i ostali rukovodioci mogli da se slikaju sa svojim plenom. Posle toga, pobijene životinje više nikog ne interesuju pa, pored učesnika kulturnog programa, većinu divljači odnose šoferi, posluga i obezbeđenje.
– Da, njegova radnička klasa! – obavezno primećuje teča a tetka ga tom prilikom gurka laktom u rebra.
(Iz knjige “Tito i ja” Gorana Markovića u izdanju Lagune)
Kraj
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare