Tito i ja (1) – Piše Goran Marković: Moj dom

Kultura 16. dec. 202021:43 > 22:17
Podeli:
Foto:© uppa.co.uk © uppa.co.uk / Avalon Editorial / Profimedia/Nemanja Jovanović/Nova.rs

Literarni predložak, koji je poslužio za nastanak njegovog kultnog filma "Tito i ja", Goran Marković je nedavno objavio u formi istoimene knjige. Veliki reditelj priredio je za portal Nova.rs nekoliko nastavaka koje ćemo objavljivati narednih dana.

U uvodu prvog nastavka, koji se zove „Moj dom“, Marković objašnjava nastanak knjige.

Nekoliko reči o romanu „Tito i ja“

Ova knjiga je nastala kao pokušaj da se nekako dovedu u red moja sećanja na detinjstvo. Počeo sam sa zapisivanjem delova onoga što mi se urezalo u pamćenje a onda sam, da bi ti fragmenti dobili nekakav smisao, svemu tome dao oblik koji sam nazvao ZADATE TEME. U okviru školski naslovljenih zadataka grupisao sam parčiće otrgnute od zaborava i upriličio ih na način koji odgovara desetogodišnjem učeniku osnovne škole. Tako sam dobio izvesni odstup od istorijskih događaja a njihovo viđenje pripisao dečaku kakav sam, od prilike, i sam bio.

Materijal koji je već ličio na knjigu, pretočio sam u scenario i snimio film koji sam, na nagovor producenta i ostalih iz moje okoline, naslovio TITO I JA. Posle priličnog uspeha filma, bacio sam pogled na već požutele papire i shvatio kako bi bilo zanimljivo objaviti i knjigu koja sadrži mnoge stvari koje nisu mogle, zbog dužine jednog kinematografskog dela, stati u film. Tako je nastalo prvo izdanje knjige TITO I JA koja bi, da sam se tada pitao, mogla zvati ZADATE TEME.
Bilo je to, mislim, 1993. Film je izašao nešto ranije i pobrao lovorike na međunarodnim festivalima, ali knjiga koja se pod tim naslovom pojavila te strašne i tužne godine, kada nikome nije bilo do čitanja a kamo li kupovine knjiga, koje su kao i kifle i jogurt dostizale cenu izraženu u milijardama dinara, pa je prošla prilično nezapaženo.
Sada su druga vremena, prošlo je četrdeset godina od smrti Josipa Broza i stvari izgledaju potpuno drugačije od onoga što je video i doživeo mali Zoran. Ali, ako ni zbog čega drugog, možda radi znatiželje vredi uporediti ono i ovo doba. Nikad se ne zna zašta bi nam to trebalo…

Goran Marković, autor

Foto: Promo

Moj dom

Ja volim svoj dom. On se sastoji od jedne velike sobe i balkona koji gleda na ulicu Narodnog fronta. Ta soba nije jedina u našem stanu ali pripada samo nama: tati, mami i meni. Postoji još jedna slična prostorija ali u njoj stanuju tatina sestra Ljubica, teča Stojan i moja sestra od tetke Svetlana. Pored te dve sobe, u našem stanu postoji i predsoblje u kome živi moja baka. To je najveća prostorija u našem zajedničkom stanu ali je, nažalost, prolazna. Baka ima jako slab san pa se trza na svaki šum. Njih u našem stanu ima uvek s obzirom na to da svi putevi vode kroz to “prokleto predsoblje“ i pored njenog velikog kreveta (taj komad nameštaja je u miraz svome mužu, mome pradedi, Ličaninu u Beogradu s kraja prošlog veka, donela moja prababa, bakina majka, rođena Beograđanka). Srećom, moja baka je jedna jako, jako dobra žena i ne ljuti se što je svi neprekidno budimo.

Imamo, takođe, i salon, za koji tata tvrdi da ne služi NIČEMU. Tu se nalazi bakina šivaća mašina koju je donela u miraz kada se udavala za ONOG (dedu nikada ne oslovljava imenom nego uvek tako, zamenicama). Ostale prostorije su zajedničke: kupatilo, kuhinja, ostava, klozet, antre, hodnik – između kupatila i kuhinje – kao i devojačka sobica od koje, međutim, iako pripada svima nama, ključ ima samo teča Stojan. On tvrdi daje to njegova “radionica” ali mama kaže da je to “đavolsku mater radionica“, da tamo teča nikada ništa ne pravi nego se samo zaključava i satima sedi u toj prostoriji sam samcit (što mi nikada nije izgledalo verovatno, s obzirom na to da uopšte ne mogu da zamislim šta čovek radi kada ama baš ništa ne radi). Jedanput su se mama i tetka posvađale oko tog ključa i kada je mama na glas rekla to što je do tada gunđala sebi u bradu, teča Stole se jako uzbudio, otišao u devojačku sobicu, doneo odande jedan komad drveta i pokazao nam ga. Bila je to nekakva izreckana šipka, izrezbareni stubić ili već nešto tako, u svakom slučaju drvo obrađeno na strugu, izglačano šmirglom, prefarbano tamnim bajcom i pažljivo izlakirano. Iako niko ni iz daleka nije mogao pretpostaviti šta taj predmet predstavlja i čemu služi, primetivši da je uzbuđenje nateralo teči suze u oči, prećutno smo se složili da je devojačka sobica Stoletovo carstvo i od tada niko nikada više nije polagao pravo na nju.

Naša soba je prilično velika ali je pretrpana stvarima. Pored prozora stoji veliki pisaći sto koji, nažalost, ima jednu veliku rupu, nastalu tako što je mama na tom mestu zaboravila uključenu peglu kada je otišla u posetu kod svoje majke, moje druge bake. Dim je primetila moja sestra Svetlana ali dugo o tome nije nikoga obaveštavala, zbog toga što je jednostavno – pakosna. Na velika staklena vrata, koja su nekada predstavljala prolaz između naše i tetkine sobe, navaljen je ogromni, trokrilni šifonjer. On bi trebalo da predstavlja neku vrstu zaklona, prepreke za zvukove između naše i njihove teritorije. Ali, vrata su viša od ormana pa se sve jako dobro čuje: i kako se tetka i teča svađaju, i kako nas ogovaraju, i kako Svetlana dugo i bez ikakvog vidnog razloga plače. Pored toga, iznad ormana se kroz mat staklo dobro vidi svetlost pa oni često lupaju u ta vrata, tražeći od nas da ugasimo elektriku, a mi kasno ležemo jer moji roditelji rade noću.

Najveći deo prostora zauzima kauč na rasklapanje koji smo dobili na poklon od strica Velje kada smo se iselili i ustupili mu naš mali stan u Igumanovoj palati. To sa stanovima je, svakako, najkomplikovanija stvar na ovome svetu. Mi smo, na primer, do tada živeli sami u toj maloj garsonjeri i bili, po maminoj priči, srećni. Ali, kako moji roditelji rade, kao što rekoh, do kasno u noć, mene nije imao ko da čuva pa je tata rešio da se preselimo kod njegove majke, moje bake, tako da se sada ona brine o meni. Mama, međutim, nikako ne može da prežali naš mali stan u kome smo živeli samo mi i često prebacuje ocu što je dozvolio čika Velji da ga “prevede žednog preko vode“. S druge strane, tata tvrdi da je taj stan na Terazijama “de fakto“ oduvek pripadao stricu jer je on u njega prvi UPAO još pre oslobođenja Beograda, pa nam ga je ustupio NA KORIŠĆENJE kada sam se rodio ja. Početkom četrdeset pete.

Stvar još komplikuje činjenica da ni jedan od stanova o kojima govorim nije, u stvari, naš. U našem, prethodnom stanu žive sada neki potpuno drugi ljudi a ovaj, sadašnji stan je pripadao nekim Jevrejima koji su nestali za vreme rata. Da je stan prazan otkrio je teča Stojan, pa je, po bakinoj priči, celo vreme rata iz njega “izvlačio stvar po stvar” i prodavao crnoberzijancima. Kad su u Beograd ušli partizani, teču je neko ocinkario da je “ratni profiter“ pa se jedva izvukao, tvrdeći da je ostao bez krova kad glavom i zato PROVALIO u tuđi stan. Da bi priča bila što uverljivija, doveo je u stan moju tetku, strica Velju, strinu i baku. Kako onim Jevrejima nije bilo ni traga ni glasa, a kako niko nije smeo “ni da pisne“ o onom našem stanu, moji su za uvek ostali ovde, a tamo su se uselili neki drugi beskućnici pa je, na bakinu veliku žalost, naš stan “otišao u tandariju”. Kada je stric Velja DOŠAO do onog stana u Igumanovoj palati, on ga je džentlmenski ustupio tati jer je mama već bila u drugom stanju sa mnom. Posle, kada je i strina ostala u drugom stanju, mi smo prešli u ovaj, a stric otišao tamo, mada bivši vlasnici garsonjere nisu bili nikakvi Jevreji nego Srbi. Oni su se jednoga dana pojavili i tražili svoj stan nazad. Srećom, to su bili neki opasni buržuji pa im je stric zapretio da će predati vlastima sve ono zlato koje su držali zazidano ispod česme u kuhinji. Najzad su se nagodili, da stric njima preda zlato a da oni više ne traže svoj stan, pa su se stvari tako sredile. Nekoliko puta sam pokušao da sa svojim ukućanima zapodenem razgovor o toj neprijatnoj temi ali su se oni svi, po pravilu, tom prilikom na mene OBRECNULI pa sam, jednostavno, prestao da lupam glavu oko toga zašto ljudi ne žive u svojim stanovima nego upadaju u tuđe i otimaju ih.

Ipak, jedan član naše porodice živi sam samcijat. Moj deda Miloje, otac moga tate, nikada nije živeo sa nama jer ga je baka još pre rata oterala iz kuće. Ja sam dugo živeo u ubeđenju da su njih dvoje razvedeni ali je tetka Ljubica, jednom, meni i Svetlani, u poverenju, rekla kako se njeni roditelji nikada nisu razvodili, samo NE ŽIVE više zajedno? Stvar mi je bila potpuno nejasna jer je tetka prećutala niz važnih detalja koji su mnogo toga rasvetljavali a koje sam čuo jedne noći, dok su mama i tata pričali šapatom a ja se pravio da spavam.

Deda se, u stvari, zaljubio u neku Slovenku i hteo, pošto-poto, da se razvede od bake. Ona se, međutim, najviše od svega plašila ukaljane časti pa je rešila da mu ni po koju cenu NE DA razvod. Kako je ta Slovenka, izgleda, insistirala na braku, deda se setio prilično čudnog rešenja. Obzirom da je pre rata pripadnicima turske nacionalnosti bilo dozvoljeno da imaju po dve žene, deda je prešao u muslimansku veru, prekrstio se u Hasana i na taj način udovoljio zahtevima drčne Slovenke! No, ova ga je ubrzo napustila a baka ga nije primila nazad. Tako je deda Miloje počeo svoj samotnički život podstanara u nekoj sobici u Pariskoj ulici. Za uspomenu na veliku ljubav ostalo mu je ime Hasan, a tata i mama su se te noći, dok su o tome pričali u krevetu, slatko kikotali.

(Iz knjige „Tito i ja“ Gorana Markovića u izdanju Lagune)

Sutra: Kraj u kojem živim

Komentari

Vaš komentar