Stevan Koprivica: Psihički ne bih izdržao da budem upravnik pozorišta u ovo vreme u Beogradu

I upravo tim sećanjem na beogradske "radovićevske" dane jedan od najcenjenijih crnogorskih dramskih pisaca i scenarista, profesor na Fakultetu dramskih umjetnosti Cetinje i doskorašnji umetnički direktor Filmskog festivala Herceg Novi - Montenegro film festivala Stevan Koprivica započinje razgovor za Nova.rs.

U danima kada se u Beogradu smenjuju, odnosno postavljaju novi upravnici, tačnije vršioci dužnosti u kulturnim ustanovama, nije zgoreg prisetiti se vremena kad je direktorska pozicija u jednom pozorištu nosila specifičnu težinu i nije, isključivo, bila vezana za političku pripadnost. Upravo je to bio slučaj sa Stevanom Koprivicom, koji je rođen 1959. u Kotoru, školovao se u Herceg Novom, a završio dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Ratka Đurovića. Dramski pisac, scenarista i profesor dugo je godina bio na čelu beogradskog pozorišta "Duško Radović".

- Upravnikovanje mi je ostalo mi je u dobrom sećanju, i vrlo sam ponosan na svoj boravak i rad u "Radoviću". U tom momentu sam bio najmlađi upravnik u Jugoslaviji. Ja sam sa 27 godina postao direktor pozorišta. Bila su to drugačija vremena. A i na čelnim pozicijama u pozorištima bili su drugačiji upravnici - kaže za Nova.rs Stevan Koprivica.

Priseća se da je na mesto upravnika "Duška Radovića" došao na predlog reditelja i dugogodišnjeg rukovodioca kao i umetničkog direktora tog teatra Primoža Beblera:

- Bebler je bio sjajan čovek koji je, sticajem političkih okolnosti, morao da napusti Beograd. I onda su zaposleni u "Radoviću", zajedno s njim, da ne bi došlo do nekih velikih političkih upliva u to vreme, predložili mene. Iako je to bilo teško izvesti, eto tolerisalo se da kolektiv ima svoj predlog, što je danas skoro nezamislivo. Bila su tu, pored mene, još dva kandidata koji su nisu bili iz kuće. Ali tadašnji Sekretarijat za kulturu uvažio je predlog Primoža i kolektiva da to budem ja. I ja sam, pomalo zatečen i nevešt, tek četiri godine nakon što sam završio Akademiju za pozorište i film, došao na mesto upravnika iako sam se školovao za dramskog pisca. U tom momentu na repertoaru je bio komad "Dugo putovanje u Evropu", koji je bio važna predstava, ali upravničkog iskustva nisam imao. I zato sam neko vreme sam s Primožem učio taj "zanat" - priča naš sagovornik.

Umoran od politike

I proveo je na tom mestu desetak godina. Kad je započeo treći mandat, doneo je odluku da sam podnese ostavku. Već mu je, seća se, bilo dosta:

- A i bio sam umoran od tih političkih prevrata i raznoraznih "cizeliranja". Uvek morate da balansirate, da se borite - što sa finansijama, što s drugim uticajima i uplivima - i u tom momentu mi je bilo dosta. Ali vrlo sam ponosan na to vreme i na predstave koje su izašle tokom mog upravnikovanja. Bilo je to vreme kada je "Radović", kao dečje pozorište, prvi put pozvano na Sterijino pozorje, na kom je dobilo nagradu. Svesno sam bio zapustio Večernju scenu, jer sam smatrao da nemamo kapacitet i za to. "Kuguari" su držali tu scenu, i to je bilo komercijalno i uspešno. Moj akcenat bio je na Dečjoj sceni. Smatrao sam da je to dobro za kulturni profil Beograda i publiku. I "Radović" se nametnuo kao takmac "Buhi", koja je tada bila moćno pozorište. U jednom momentu smo ušli u nadgornjavanje i to je rezultiralo dobrim predstavama. Tako sam učio zanat s jedne strane, a s druge, i kao pisac, i neko ko se produkciono bavi pozorištem uspeo sam da steknem znanja koja su mi koristila kasnije - objašnjava Koprivica.

A upitan misli li da bi se danas snašao na čelu jednog teatra, u podeljenom društvu kakvo je srpsko, i uz neminovne političke pritiske koje podrazumeva rukovodeća pozicija, iskreno odgovara - ne:

- Nisam siguran da bih mogao psihički da izdržim ovo vreme u Srbiji. Kad pominjem vreme, i ono jeste bilo specifično. Za vreme mog upravnikovanja promenile su se tri ili četiri vlasti, a preživeo sam i NATO bombardovanje. Kada je bombardovana Radio televizija Srbije od rikošeta je stradao i "Radović". Bila su to užasna vremena ali mi se čini da su, s druge strane, u nekim relacijama bila poštenija. I da su neki kriterijumi bili tačniji. Na kraju krajeva, to je bila ozbiljnija zemlja od svih ovih država u kojima sada živimo. Mislim da sam u ovom "uzrastu" pregoreo za neke stvari i ne znam koliko bih se snašao. Da li bih imao toliko živaca da laviram? Ne verujem. Mislim da moje reakcije ne bi naišle na dobar prijem establišmenta. Ne govorim samo o jednoj, već o svim političkim opcijama - ističe dramski pisac.

A na pitanje koliko ga je upravnikovanje odvuklo od primarne vokacije, one pisca, ukazuje da delimično jeste. No, podseća da tada nije postojalo ono što se danas zove sukob interesa.

- To je bilo vreme kada je Ljubomir Muci Draškić režirao u Ateljeu 212, iako je bio upravnik. Dušan Kovačević to i danas radi u Zvezdara teatru. Ja sam pisao za "Radović" komade, kao što su to bili "Bašta sljezove boje" ili "Talični Tom i Daltoni". Te predstave su osvajale nagrade na mnogim festivalima. Ali, onda je stupilo na snagu pravilo da upravik više ne može da piše za svoj teatar. Mada, moram da podsetim da upravnici nisu naplaćivali svoje tekstove. Danas više nije tako.

I pisac i upravnik

Koprivicino "radovićevsko" vreme nije ga, kako napominje, osujetilo ili unazadilo kao pisca. Pisao je i za druge kuće:

- Pisao sam komade za Beogradsko dramsko pozorište, pa za Zvezdara teatar, za koji sam nastavio da radim. I dok se nekada moglo, novi postulati koji su birokratske prirode sada onemogućavaju ljude koji vode pozorišta da se kreativno izraze.

Pitam ga koliko mu je velika promena u životu bila kada je teatar delimično zamenio filmom, drugačijim poljem izraza, prihvativši se uloge na Filmskom festivalu Herceg Novi?

- Ja sam dinosaurus. Tu sam bio od početka. Najpre, to je moj zavičaj. Milan Žmukić koji je osnovao festival, a takođe je Novljanin, napravio je sjajan tim ljudi. Imao sam sreću da kao klinac, početnik budem u divnom savetu, koji je bio drim-tim. Činili su ga, pored Žmukića, i Bata Živojinović, pa veliki slikar Vojo Stanić, i još nekolicina značajnih ličnosti koje su bile upućene u filmsku produkciju. A sve to uz veliku podršku Opštine Herceg Novi. Bilo je to vreme socijalizma. I festival, kog je grad osnovao, najpre je formiran kao festival filmske režije. Bilo je to u vreme moćne Pule, tada najznačajnijeg jugoslovenskog festivala. I godinama je taj festival funkcionisao jako dobro, dok se zemlja nije raspala. A posle raspada Jugoslavije sve ono što je "nosila" Pula, preuzeo je, za ostatak zemlje, Hercegnovski festival. Bio je jugoslovenski filmski festival koji je vrednovao sve kategorije. Ali i to se potrošilo, a festival je promenio mnogo zemalja. I 2006. sve se pretvorilo u nešto što je slutilo kraju festivala, jer se "vrtelo" pet do deset filmova. Nije više bilo jugoslovenske opcije, nije bilo hrvatskih, slovenačkih, bosanskih filmova i festival je počeo da tavori - seća se.

No, na inicijativu tadašnjeg Žmukićevog naslednika, producenta Zorana Živkovića i ondašnjeg ministra kulture Branislava Mićunovića osnovan je novi festival pod nazivom Montenegro film festival koji je postao institucija od posebnog značaja za kulturu Crne Gore.

- Neki bi rekli regionalni, ali ja ne volim tu reč jer mi je to geografsko-meteorološki pojam. Festival je počeo da vrednuje kinematografije zemalja iz bivše Jugoslavije, ali je, s druge strane, imao selekciju dokumentarnih filmova koji pokrivaju ceo svet. A posebno važna kategorija bili su studentski filmovi, koji su dolazili odasvud - od Skoplja do Ljubljane. Vrednovali su se radovi mladih ljudi koji tek počinju i na kojima kinematografija počiva. I dok se 2007. na festivalu vrtelo 11 filmova, dve godine kasnije bilo ih je 110. Festival je opet postao moćan. Mada, moram da priznam da su se i u međuvremenu dešavala razna laviranja i tavorenja, zbog odnosa establišmenta spram festivala. Ali, pre četiri godine festival se ponovo uzdigao. Ključnu ulogu odigrao je Filmski centar Crne Gore koji se osnažio, počeo da radi na profesionalan način, i među liderima je u bivšoj Jugoslaviji. Uvezujući se sa Filmskim centrom, festival je postao važan i na kraju je dobio akreditaciju - kaže Koprivica, koji je nedavno podneo ostavku na mesto umetničkog direktora festivala.

A misli na akreditaciju FIAPF koju je ovaj festival, jedini u regionu, dobio. U pitanju je zvanična akreditacija Međunarodne federacije udruženja filmskih producenata. Na listi akreditovanih festivala nalaze se neke od najpoznatijih smotri na svetu, kakve su one u Kanu, Veneciji, Berlinu, Lokarnu…

- Bili su oštri selekcioni kriterijumi koje je trebalo ispuniti da bi festival dobio taj status. Ovaj festival je sada uvršten među najznačajnije festivale u Evropi - ističe pred početak 39. izdanja, koje startuje 22. avgusta, odmah nakon Sarajevo film festivala, kog naziva "mlađim i jačim bratom":

- U nekim starim vremenima ljudi iz Sarajeva su dolazili na edukaciju u Herceg Novi, a onda se, posle svih onih groznih dešavanja, Sarajevo na snažan i produktivan način izdvojilo kao jedan od najvažnijih filmskih festivala. Ali i danas postoje jake veze. Herceg Novi gaji dobre odnose sa Pulom, Sarajevom i sa Filmskim susretima u Nišu.

Kad već pominje Filmske susrete, koji prošle godine zbog društveno-političkih previranja nisu održani, a krajem avgusta ih organizuje samostalno Udruženje filmskih glumaca Srbije pod nazivom Niški filmski festival, komentariše i neveselu situaciju u Srbiji, kad je posredi kinematografija:

- U Crnoj Gori smo se dosta oslanjali na produkciju iz Srbije. Krivo mi je što je sada takva situacija u Srbiji. A šta će se dalje dešavati, ne usuđujem se da prognoziram - iskren je, uz opasku da na prostoru bivše Jugoslavije trenutno postoje tri velika festivala - onaj u Puli, te Sarajevu i u Herceg Novom.

Herceg Novi grad festivala

- Herceg Novi je inače grad festivala. Ljudi tamo vole festivale. Malo igraju, malo pevaju, malo je mimoza… Ali Herceg Novi je bio nukleus filmskog stvaralaštva u Crnoj Gori. Cela generacija današnjih važnih reditelja, kao što su Senad Šahmanović, Ivan Marinović, Draško Đurović - to su sve ljudi koji su stasali uz festival. Festival ima objedinjavajuću, edukativnu i kulturološku profilaciju što i jeste njegova osnovna misija - napominje naš sagovornik, uprkos tome što više nije deo ovog festivala.

Koprivica je jedan od osnivača Festivala pozorišta za djecu u Kotoru, a do pre dve godine obavljao je i funkciju direktora Gradskog pozorišta Podgorica. A, s obzirom da iza sebe ima tridesetak pozorišnih komada i dvadesetak predložaka za film i TV serije, upitan na kraju piše li, Stevan Koprivica odgovara:

- Znate šta, neke stvari, poput funkcija prođu. A pisanje je osnovna vokacija. Posle uspešne premijere u Zvezdara teatru komada "Una" krajem 2025. koji sam radio po motivima istoimenog dela Mome Kapora, pokušavam da nađem neke nove relacije i vratim se potpuno pisanju, mada nikad nisam prestao da pišem. To je moje osnovno zanimanje i nastavljam da pišem, kako za pozorište, tako i za TV serije. Vreme upravnikovanja i u Gradskom pozorištu Podgorica i u "Dušku Radoviću", kao i na Festivalu Herceg Novi - to doba je iza mene.