"U sebi nosim crnogorsko ludilo; Boga opsujem bar dva puta dnevno da se ne prevari i pošalje me u raj - hoću u pakao": Stanićeve misli "U dokolici"

Pre nepunih šest meseci u stotoj godini u Herceg Novom preminuo je jedan od najznačajnijih crnogorskih slikara, akademik Vojo Stanić. Da je još izdržao, kako je odavno naumio, početkom februara proslavio bi 101. rođendan. Ali, nije mu se dalo...

- Nema većeg zadovoljstva za jednog slikara od saznanja da je njegovo delo prihvaćeno - govorio je Vojo Stanić, koji je preminuo 19. novembra 2024. godine.

A dela koja je iz sebe iznedrio crnogorski umetnik, bila su i te kako prihvaćena, od Herceg Novog i Beograda, preko Rima i Venecije, do Njujorka i Moskve gde je za života izlagao.

Na veliki opus ali i život Stanića podseća i jedna nova knjiga. Naslovljena "U dokolici" ova knjiga objavljena je u ediciji "Alef" izdavačke kuće "Gradac K". Priredio ju je i posvetio slikaru Voju Staniću urednik "Gradca" Branko Kukić. I pred čitaocima su misli Stanića iz različitih perioda stvaralaštva i života na razne teme, od Boga, preko Brojgela i nadrealista, do sreće, a u knjigu je uvršten i odličan razgovor koji je s umetnikom uradila Tamara Nikčević.

A kako je uopšte Vojo Stanić, rođen 3. februara 1924. u Podgorici, počeo da slika, iako je u Beogradu, na Akademiji likovnih umetnosti diplomirao na odseku skulptura?

Pa pred čitaocima je jedno Stanićevo sećanje kako je jednom davno u rukama imao najjeftinije izdanje knjige Van Gogovih pisama u kojoj su bile i reprodukcije njegovih slika. I toliko je bio opčinjen strašću koja je isijavala iz tih slika da mu je, iako su bile crno-bele, uspelo da na njima vidi boje.

- U tom trenutku, opijen Van Gogovom umetnošću počeo sam da slikam. Prva slika koju sam naslikao bila je ulje i prikazivala je hercegnovski mol. Nastavio sam i, ma šta mislio o mojim slikama, nisam se pokajao. Slikarstvo je divna, izražajna umetnost. Mnogo puta bio sam u Luvru i, dok sam gledao tu lepotu, svaki put sam pomislio kako sam, bez obzira na svoju usijanu glavu, ipak imao sreće da se bavim nečim što je izuzetno, zadivljujuće lepo. I danas, sa ovoliko godina, dok radim - osećam strast!

Ne menjam se

Nije verovao, reći će drugom prilikom, u slikarstvo kojem je potrebno objašnjenje, kojem je potrebna nečija pomoć da bi se shvatilo.

- Slikarstvo je najjasnija umetnost koja se doživljava čulom i pristupačno je i gluvom čoveku. Kad osetimo sliku, onda smo je i shvatili. Nema drukčijeg shvatanja slike - odsečan je bio Stanić.

Isticao je i da je naivan svaki onaj slikar koji misli da će promeniti svet.

- Prvo se promeni svet, pa tek onda slikarstvo… Umetnost ima svoju neodoljivu sliku kretanja dalje; ona ne napreduje, ona samo održava duh svoga vremena.

Budućnost je, po njemu, označavala nešto beskrajno:

- Površno je misliti da smo našli nešto konačno. To što mislimo da smo otkrili u umetnosti obično nije ništa novo. Reč je samo o nekoliko večitih elemenata kojima se prave obrt i iluzija da smo izmislili nešto novo. Na neki način, savremena umetnost ista je kao i prošla, samo što je izražena na način koji je u modi.

Jednom je, kako se prisećao, pročitao da se "samo idioti ne menjaju":

- Ja sam jedan od tih idiota. Ne verujem u menjanje ljudi i ne verujem u ljude koji se menjaju. Čovek se samo usavršava i postaje bolji ili gori, ali je uvek dosledan samom sebi.

Upitan jednom prilikom koji je njegov životni stav, ovako je odgovorio:

- Ono mediteransko: "Požuri polako". Odmah sam odlučio da dugo živim, što mi je dosad uspelo. Ne žurim, jer osećam da imam još mnogo vremena ispred sebe.

A voleti ili mrzeti, po njemu, bilo je isto:

- To su dva izraza strasti. Kad nekoga mrzimo - mislimo na njega - to je aktivan stav našeg duha u odnosu na nekoga - to je skoro isto kao da ga volimo, s tom razlikom što ga mrzimo...

Veština je, govorio je, biti srećan, a prvi uslov za to jeste skromnost.

- Umetnik je uvek skroman. On je čovek koji se stidi. On ima potrebu da ga drugi vole zato što će im se dopasti ono što radi. On se na neki način pravda što je živ. Ne mogu nikako shvatiti prepotentnog umetnika. U stvari naduvenost može biti samo poza iza koje se krije sasvim suprotan kompleks. Sreća je i pitanje morala. Ako nisi bolestan, ako nemaš novca, ako radiš posao koji voliš i ako imaš neke druge probleme, onda je nemoralno biti nesrećan. Ipak, srećemo ljude koji uvek izgledaju srećni iako nimalo ne ispunjavaju te uslove. Kad ih sretnemo - osećamo radost. I kad nam kažu dobar dan - sigurni smo da to i misle.

Svet, to je čovek

Smatrao je slikar da ništa nije savršeno, niti tačno. I u tome je video lepotu sveta:

- Svet, to je čovek, a sve ostalo je besmisleno. Sva lepota na našoj planeti ne bi vredela ni pet para ako ne bi postojao čovek koji će je zapaziti i radovati joj se.

Postoji samo sadašnjost, tvrdio je, kao i to da smo mi svi svedoci prošlosti:

- A to proteklo vreme ne treba da merimo godinama, već sećanjima. Bogatiji smo što ih više imamo. Budućnost ne znamo, o njoj samo maštamo.

Crna Gora je, kako je isticao, isuviše mala, te je otuda svaki čovek upadljiv. Crnogorac je svaki poznat, za razliku od jednog Kineza, Rusa ili Nemca, kod kojih se pojedinac "utopi u tom moru ljudi":

- To što su Crnogorci talentovani i individualci, to provocira ličnost i to je razlog njihove neuspešnosti, zato što uspešnost zahteva da se čovek uklopi u neku masovnost, kolektivitet. Pretpostavljam da su Crnogorci više patili od ikoga što se zemlja raspala. Čak imam utisak da su Crnogorci jedini i voleli Jugoslaviju, jer su svi drugi radili protiv nje.

Primetio je kako živimo u vremenu straha i nekog čudnog mazohizma.

- Malo je ljudi zdrave, čiste pameti, a takve danas proglašavaju "oriđinalima". Zavladala je atmosfera tragedije i haosa. Prete nam rakom i infarktom i stalno smo bombardovani prizorima smrti i kataklizme.

Tamari Nikčević se u razgovoru, naslovljenom “Živeti i umreti od smeha” za "Vreme", u kom je pričao o rođenju u Podgorici, odlasku u Nikšić sa sedam meseci gde se u svakom smislu formirao, pa Drugom svetskom ratu, studijama na Akademiji u Beogradu, odluci da se skrasi u "Herceg Novom, jer ne voli velike gradove, a i uvek je hteo da živi na moru", prijateljevanju s Petrom Lubardom, te Milom Milunovićem, ili Kusturicom, površnom drugovanjem s Andrićem, ovako poverio:

- Pušim od svoje 12. godine. I evo, punih 75 godina pušim. Da nisam pušio verovatno bih odavno bio mrtav…

Nije Tito bio lud

Kazao joj je i kako je rođen u Jugoslaviji, tu je odrastao, proživeo život:

- Jugoslavija je bila ozbiljna zemlja, sa ozbiljnim kriterijumima i, ako si, recimo, ovde važio za dobrog slikara, onda si bio dobar svuda. Isto ti je bilo i sa piscima, rediteljima, glumcima. O kulturi se vodilo računa. Nije Tito bio lud, e!

Naglasio je i kako umetnici ne bi trebalo da se bave politikom, jer je mnogo odličnih slikara, pisaca, glumaca na taj način kompromitovano:

- Momo Kapor, recimo. Umetnik o politici može da priča u kafani, među prijateljima, ne javno. Jer ako priča javno, to obično iskoriste ovi kurvini sinovi da te uvuku u svoje kolo. A to ne valja, je li?

Sebe nije video ni kao nacionalistu. Da ga je neko, pre nego što je rođen, pitao šta bi da bude, nikada se ne bi setio da kaže - Crnogorac:

- Ali, pošto sam se takav rodio, to ću ostati do kraja života. K’o što vidiš u sebi nosim to crnogorsko ludilo…

Upitan na kraju boji li se smrti, nije imao potvrdan ili odrečan odgovor. Samo je, iskreno, priznao:

- Volim život i žao mi je što ću umreti. Ako mi se to uopšte jednom dogodi. A izgleda da hoće. Mada, vazda velim da ne idemo nigde; sve što se vidi i čuje, traje večno. Naš lik i naš glas će još dugo lutati kosmosom.

Ponovio je i kako je život prelep, ma kakav bio, i da ga ulepšavaju čak i ružne stvari.

- I sve je uvek drugačije i novo. Svet je nov jer ga ti prvi put gledaš. Može imati milijardu godina... Samo se nadam da neću u Raj. Pakao je drugo; sve što je zabranjeno, sve je tamo. Sve ono što si radio dok si bio živ, zbog čega si "kažnjen". U Paklu bih, siguran sam, našao svoje prijatelje, sve one sa kojima sam sedeo u kafani. To je moja slika. A Raj, to ne; ne nikako! Pošto sam relativno fin i skroman čovek, Boga opsujem barem dva puta dnevno, preventivno, da se ne bi prevario i poslao me u Raj. Znam kako je…

Bonus video: Obrnuta retrospektiva