Senad Šahmanović: Dok se narod ovde ne otrezni neće biti civilizacijskih iskoraka

Kako su se, kroz životnu priču jedinog jugoslovenskog oskarovca Dušana Vukotića, prelamala društveno-politička dešavanja druge polovine 20. veka osvetljava Senad Šahmanović u dokumentarcu "Vude, ti si pobijedio!“. Ovaj film, koji je premijerno beogradska publika mogla da vidi na nedavno završenoj 21. Slobodnoj zoni, svedoči i o značaju kinematografije jedne male zemlje - Jugoslavije na globalnoj sceni s obzirom da je Vukotićev "Surogat" iz 1961. bio prvi neamerički animirani film koji je osvojio Oskara. Beleži Šahmanovićev dokumentarac i krah svega - s raspadom Jugoslavije.

Crnogorski reditelj, koji iza sebe ima nekoliko zapaženih kratkih, dokumentarnih, TV ali i igranih filmova, poput "Sirina" ili "Pontonovog srca", viđenih i u Beogradu vratio se u srpsku prestonicu upravo zbog Slobodne zone, koja je ovoga puta održana u svedenijem formatu, bez takmičarskih i govornih programa. Drugačije izdanje festivala, kako zbog društveno-političkih okolnosti u zemlji, tako i izostanka finansijskih sredstava, komentariše u razgovoru za Nova.rs Senad Šehmanović priznajući kako bi voleo da su okolnosti u Beogradu malo drugačije.

- "Vude, ti si pobijedio!" je moj četvrti film koji je prikazan u Beogradu i biće u bioskopskoj distribuciji. Voleo bih da su Beograd i Slobodna zona mogli da zasijaju u punom sjaju, kao što je to bilo na prethodnim festivalima, i da auditorijum koji ceni, voli, poštuje film i filmske stvaraoce uživa u naslovima. Nažalost, situacija je takva kakva jeste, ali važno je da se kontinuitet festivala nastavi i da se život odvija, koliko god da se na ulicama možda dešavaju istorijske stvari.

Iako je kratko boravio u Beogradu Šahmanović je primetio koliko je, zbog svega što se proteklih godinu dana dešava na ulicama, atmosfera drugačija:

- Oseti se odmah da nešto ne funkcioniše na najbolji način. I to je ključna stvar. Ali s druge strane, opet je prisutan optimizam, entuzijazam - da se u izazovnim vremenima sačuva duh i veruje u bolje sutra. To su dva glavna elementa koje prepoznajem.

Šahmanovićev stav da umetnost mora da živi jeste i lajtmotiv dokumentarca iza kog stoji - "Vude, ti si pobijedio!". Jer Dušan Vukotić se vodio time da umetnost, bez obzira na sve teškoće i prepreke, mora da živi. Nažalost, mnogi danas, iako je to opša kultura, ne znaju ko je Vukotić, kako se može čuti na početku dokumentarca…

- Pripremajući se za prijemni ispit na filmskoj i TV režiji prošao sam kroz Vukotićev opus. Vrlo je važno bilo znati ko je jedini jugoslovenski oskarovac, koji je još rođen u Podgorici. A dok sam bio student, išao sam u Zagreb gde je bila velika izložba Vukotićevih radova i promocija knjige. Kada sam se detaljnije upoznao s njegovim radom shvatio sam o kakvoj veličini se radi. Vukotićeva sudbina probudila je u meni želju da se jednog dana posvetim toj "temi" na pravi način - seća se reditelj.

Vukotić vizionar

Pominje i Oskarom nagrađeni "Surogat", ocenjujući kako su nova filozofija, te modernizam koje je Vukotić uveo u animirani film bili neverovatni:

- Tu je i muzika koja vam ostaje u uhu dugo nakon gledanja filma. Zaista ostavlja snažan utisak na gledaoca. Sećam se i da bih se posle, s vremena na veme, vraćao filmu.

"Ne verujem", bila je jedna od izjava Vukotića tadašnjim štampanim medijima nakon što je ovenčan Oskarom. Stoga Šahmanović podseća:

- To je prvi Oskar kog je dobio neko ko nema veze s dva velika studija - Vorner bros i Dizni. Oni su se smenjivali non-stop na dodelama Oskara, a Vukotić je prvi izvan Amerike dobio nagradu za animirani film. To je tada bila revolucija. A s druge strane tema koju je obrađivao je jako važna, jer do tada su animirani filmovi pravljeni za decu i uvek su to bile neke bajke, i poučni crtani filmovi. A ovaj je za temu imao otuđenje, konzumerizam, instant rešenja… Vukotić je zaista bio vizionar, gledao je decenijama unapred. Imate danas toliko ljudi koji rade estetske korekcije na telu, troše non-stop novac na kupovinu, ne samo kada su praznici. Predvideo je konzumerističko društvo kakvo danas poznajemo i samim tim je film sada još aktuelniji - smatra naš sagovornik.

https://www.youtube.com/watch?v=u59XkVwL1Sk

A kada je Šahmanović pre nekoliko godina s kratkim filmom "Umir krvi" bio na festivalu u Maroku, upoznao je reditelja i producenta Jura Pavlovića iz Zagreba. Pomenuo mu je da želi da snimi dokumentarac o Vukotiću, na šta mu je Pavlović kazao da već imaju maltene gotov scenario, ali ne i reditelja, i da su otvoreni za saradnju:

- I tako smo krenuli u ovu priču, koja je meni važna. Za potrebe dokumentrca razgovarao sam s ličnostima poput Želimira Žilnika, Rajka Grlića, Vinka Bešana, nekima koji više nažalost nisu među živima, kao što je Borivoj Dovniković Bordo - a sve su to umetnici o kojima sam čitao, gledao njihove filmove… I odjednom sedim i sa njima razgovaram o problemima filmske režije, o društveno-političkoj situaciji, tadašnjoj Jugoslaviji, šta se desilo nakon raspada zemlje…

U filmu o Vudu, pored brojnih kolega, prijatelja, studenata, svedoči i Vukotićeva supruga Lila Andres koja je u međuvremenu preminula.

- Pre nego što smo počeli rad na filmu, otišli smo da se upoznamo s Lilom i dobijemo njen blagoslov. Prihvatila je ideju s toplinom, značilo joj je da neko i dalje brine o Vukotiću da ostane aktuelan. Želela je da se film realizuje jer bi to, kako je rekla, bila najsnažnija stvar koja će ga otrgnuti od zaborava. Naravno da Vukotić neće nikad biti zaboravljen, reaktualizovaće se njegov opus, upoznaće ga nove generacije. Nažalost, tokom rada na filmu, Lila je preminula, ali mislim da smo napravili važnu stvar za Vukotića, kulturu i za generacije koje dolaze.

Vukotić je jedan od osnivača nadaleko čuvene Zagrebačke škole stripa, o čijem značaju u dokumentarcu govori i Žilnik. Šehmanović je, tokom rada na filmu, našao arhivske materijale gde Žilnik, tada mladi novinar, odlazi da izveštava s jednog od najznačajnijih festivala kratkog filma u Oberhauzenu:

- Žilnik mi je pričao da kada su osnivači Zagrebačke škole stripa gostovali u Oberhauzenu, bilo je to je kao da Brazil dolazi na Svetsko prvenstvo u fudbalu sa kapitenom Dušanom Vukotićem. Ali pričali smo i o drugim stvarima. Jer Vukotić je bio član Saveza komunista Jugoslavije, ali je autoritet koristio da bi zaštitio ljude koji su u to vreme bili prokaženi. Ima jedna sekvenca u dokumentarcu gde se govori o crnom talasu, i Vukotić kaže da bi trebalo govoriti o dobrom i lošem filmu, a ne o crnom ili filmu koji je poželjan. Žilnik mi je u jednom trenutku rekao, i žao mi je što to nisam snimio, da je trebalo imati hrabrosti reći tako nešto u onom sistemu. Vukotić je bio kompleksna ličnost, ali želeo je da svojim autoritetom omogući ljudima da stvaraju. Rajko Grlić priča da, kada su osnivali Zagrebačku akademiju, išli su u Prag da vide kako tamo sve funkcioniše. Dakle, bila je to borba za opšte, a ne za sopstveno dobro, jer su bili svesni da mora da postoji kolektiv, zajednička priča.

Iako naš prvi i jedini oskarovac s toliko filmova i pregalaštva iza sebe Vukotić je devedesetih, nakon raspada Jugoslavije, doživeo tužnu sudbinu, zapravio bio stavljen na "stub srama". Doživeo je da mu bude zabranjen ulaz u Zagrebačku školu stripa koju je osnovao s Dovnikovićem i Nedeljkom Dragićem. O tome u dokumentarcu otvoreno govore Grlić, Brešan…

- Po rečima sagovornika i savremenika mnogima su se tada brojala krvna zrca, nije bilo važno ko je kakav i šta nosi sa sobom, već da li je lojalan. Vukotić je bio čovek s biografijom i nije bilo potrebe da se nekom nameće. Ali s druge strane su bili oni koji to nisu razumeli. Lila mi je u neformalnom razgovoru rekla da je zažalila što je Vud dobio Oskara, jer je stvorio toliko neprijatelja, ljudi su bili zavidni i jedva su čekali trenutak kada će da mu "vrate", a pravdali su sve time da je bio član partije. Ali svi su bili članovi, pa im niko nije zamerao. Neko je želeo Vukotića, po rečima Brešana, da svede na vlastiti nivo. Supruga kaže da je on, tada već oboleo od šećera, zbog takvog ponižavanja i umro. Poslednji susret s njim opisuje Grlić i priča kako je video jednog starca, samog, pokunjenog u mraku Kino Zagreba… Mnogi su se protivili da dobije nagradu za životno delo posle raspada Jugoslavije, određene strukture želele su da ga potpuno izopšte, da mu zatru trag. Ali kao što i u filmu vidimo, on je bio toliko moćan, njegove slike, karijera - da se nije mogao neutralisati.

Ništa nismo naučili

Donoseći publici priču o Vudu Šahmanović je želeo da osvetli i društveno-političku situaciju u ondašnjem jugoslovenskom društvu, uspeh i pad bivše zemlje:

- Jugoslovensko društvo nije bilo idealno. Bilo je tu dosta problema, filmovi su bili zabranjivani, ljudi hapšeni, ali opet kada je neko imao kvalitet - nije mogao da prođe nezapaženo. S raspadom te zemlje sve se srušilo. Svedoci smo da kultura i film ni u jednoj od zemalja nastalih raspadom Jugoslavije nisu imali toliki zamah kakav je bio onda. I to je ključna stvar. Ali bojim se da ništa nismo naučili, jer se nismo suočili s tim gde smo grešili kao narodi, republike. Toliko je sličnosti među nama bilo, i možemo imati drugačija verovanja, ali ne postoje razlike niti u kulturi, niti u navikama, ni u načinu života. Napravljene su artificijalne razlike na kojima političari još uvek insistiraju, a iza toga se krije ogromna korupcija, nepravedna preraspodela novca i moći. I dok se narod ne otrezni teško ćemo napraviti neke civilizacijske iskorake kakvi su se nekad dešavali na ovim prostorima - misli reditelj.

https://www.youtube.com/watch?v=hoPtfATQ918

I dok smo nekada imali veliko, zajedničko tržište kad se kontrolisao uvoz fimova, gde su domaći autori mogli da računaju na bioskopski život svojih dela, i postojala navika odlaska u bioskop, kao i veliki festivali, danas situacija u kinematografiji bivših republika nije nimalo sjajna:

- S raspadom zemlje raspale su se i mnoge druge veze. Mi u kulturi sarađujemo, ovo je moj treći film koji je regionalna koprodukcija, međutim distribucija je zatajila. Zamislite da sada imate zemlju od 20 miliona ljudi u kojoj će biti distribuiran vaš film... Ali mi guramo, iako protiv sebe imamo još i platforme. Znate, u jednom intervjuu za Radio televiziju Crne Gore, dok sam snimao prvi film, rekao sam da morate biti veliki optimista da biste se bavili filmom na Balkanu - seća se Senad Šahmanović koji je i urednik Kulturno-umetničkog programa Radio televizije Crna Gora:

- Ozbiljno doživljavam tu funkciju. Dosta proizvodimo, otvaramo vrata za mlade ljude i kreativce, jer želimo da kultura dobije mesto koje zaslužuje na javnom servisu. Ponosan sam na ono što je učinjeno u prethodnih pet godina, koliko sam na toj funkciji. Ali ne zapostavljam ni autorski rad.

https://www.youtube.com/watch?v=1eaV-x362Gw