Opisati devedesete godine prošlog veka ili jednostavno devedesete, izuzetno je inspirativno, nezahvalno, konfliktno. Kao društvo do sada, a već je previše vremena proteklo, nismo stvorili neku manje više usaglašenu sliku, narativ o tome šta su nam donele, čime se ponosimo, čega se stidimo, koga i za čim žalimo, kaže za Nova.rs fotograf Srđan Veljović, koji je upravo objavio knjigu "Devedesete“.
Između dve korice, Veljović je ovekovečio eksponate svoje istoimene kultne izložbe koja je prikazana od 2017. do 2019. godine u Beogradu, Šapcu, Smederevu, Obrenovcu, Novom Sadu, Kragujevcu, Splitu i Podgorici.
On je praveći ovu knjigu, kako je napisala Dragica Vukadinović, na osnovu sopstvenog mladalačkog zaveštanja, balansirajući u izboru između krajnje ličnog i krajnje opšteg materijala, samouvereno postavio vizuelno “moćne” uz vizuelno “beznačajne” slike, računajući u velikoj meri i na učinak naših iskustava i očekivanja, kao što su njega njegovo iskustvo i namera vodili ka gradnji knjige… znajući da u lokalnoj kolektivnoj svesti ionako u dogledno vreme neće doći do konsenzusa oko “zajedničke memorije“.
Na značaj Veljovićevog umetničkog i dokumentarnog svedočanstva devedesetih, u knjizi su se osvrnuli Slađana Petrović Varagić, Miroslav Karić, Vladimir Bjeličić, Milan Rakita, Ivan Čolović, Gordan Paunović, Zlatko Paković i Zorica Jevremović.
– Moje shvatanje i fotografije i umetnosti je kao alatke pomoću koje možemo da komuniciramo sa svetom oko nas, sa sobom samim, sa sobom iz nekog drugog vremena. Način kako možemo da razumemo, da se identifikujemo. Ja se trudim da fotografije, ma kakav motiv bio, budu lepe. Učiniti sećanja lepim jeste vrsta samozavaranja, ali šta mari – objašnjava naš sagovornik.
Zašto ste imali potrebu da objasnite devedesete?
– Bio sam, barem jedanput, u situaciji da sam pokušao grupi ljudi sa strane da objasnim devedesete i sećam se svoje nemoći da ikako razumemo o čemu pričamo. Ovaj projekat je u tom smislu nastao kao pokušaj da ih objasnim sebi. D obzirom na to da sam fotograf, pošavši iz sopstvene arhive počeo sam da učim devedesete. Taj proces je potrajao nekoliko godina, skup fotografija se menjao i u jednom momentu zaustavio na izboru koji je predstavljen na izložbi 2017. i koji je sada u knjizi.
Koje trenutke ste zabeležili?
– Tokom devedesetih je moja fotografska praksa bila prevashodno privatna. Slike su nastajale iz intimne potrebe bez misli i kalkulacija da će uopšte ikako biti javne. Odabir je nastao dosta kasnije, uzimajuće te i takve slike kao gradivni materijal. Ove fotografije na efektivan način ocrtavaju vreme od bezbrižnosti konca osamdesetih, situacija u kontekstu vojske: JNA krajem osamdesetih i Rat protiv NATO, krajem devedesetih. Između toga, provučene društvene prakse ispoljavanja subjektivnosti: tehno u Srbiji devedestih, spontana okupljanja – narodna veselja na Kalemegdanu, turbofolk, umetničko-aktivistička scena. Život u svom lepom vidu, uprkos svemu. I neki dokumentarni akcenti poput martovskih demonstracija 1991, studentskih protesta 1996, bombardovane zgrade CK SKJ na Ušću, demolirana američka ambasada…
Koji je bio razlog da devedesete ostanu sačuvane u knjizi?
– Moj cilj je bio najmanje dvojak – želja za ispisivanjem lične memorije, sećanja koje, ma kako specifično, jeste znakovito za razumevanje samog vremena. Ova priča jeste i generacijska. Moja generacija je ona kojoj je namenjena jedna od glavnih uloga u vukovarskim i potonjim poduhvatima. Ona je ta koja je početkom dekade počela rapidno da se osipa, odlazi, nastavlja život na drugim mestima. Naša životna iskustva su se razišla. Možda je ovo i izraz želje da se komunicira sa njima. Neka vrsta rekapitulacije. U formalnom smislu fotografije kao medija namera je bila da se koristeći nevelik broj fotografija, formira čvrst i jasan iskaz, i precizno i sa više strana ekspliciran.
Bili ste i akter a ne samo fotograf događaja koje ste zabeležili. Koji su to momenti?
– Pa rekao bih da ovaj fotografski iskaz više odlikuje subjektivnost. Fotograf je istovremeno i akter većine prikazanih događanja, svedoči o sebi samome i želji da u realnom vremenu bar naznači sopstveni stav prema onome što ga okružuje. U tom smislu su i nekoliki autoportreti sasvim opravdani. Oni su, u već pomenutom vojnom kontekstu, JNA i SRJ protiv NATO.
S ove vremenske distance, šta smo sve izgubili?
– Izgubljeno je, nizašta proćerdan, višedecenijski emancipacijski napredak. Milioni života, prekinutih i odseljenih, multiplicirana nesreća. Postali smo svesniji manipulacija ali su i one umnožene, nemoćni da uhvatimo sopstvene živote. Bio bih srećan ako bi taj jedan pogled iskosa, sa neočekivanog mesta, potaknuo na preispitivanje onoga što jeste.
A šta se izrodilo i razvilo tih godina?
– Jedna od uslovno podela koje su i u knjizi notirane, a koje ćemo označiti kao tehno i turbofolk (pot)kulture je nešto čiji tok možemo pratiti do danas. Devedesetih, ta granica je bila oštra, ta dva sveta su bila podeljena. Ono čemu svedočimo je da je linija trubofolka ono što je naša kultura danas. Prostor u kome se socijalizuju mladi je jako sužen, horizont je tako blizu, imaginacija nepostojeća. Turbofolk je devedesetih bio saundtrek nacionalističkog divljanja a danas – gde pod turbofolk podrazumevam rijaliti programe – služi za masovno anesteziranje. Cena je strahovita. Ja sam tužan zbog toga, ali nije li to osećaj svake generacije koja se smenjuje? Današnji stari su mlađi nego današnji mladi.
Na pragu smo 2021. a devedesete su i danas žive u našoj svakodnevici. Da li smo i koliko odmakli od njih nakon tri decenije?
– Suštinski se krećemo pod sličnim pretpostavkama reprodukujući loše, ne krećući se nikuda. Odričući sopstvenu odgovornost za devedesete, na leđa naše dece tovarimo nezamislivi teret.
Biografija
Srđan Veljović, fotograf, konceptualni dokumentarista. rođen je 1968. godine. Završio je Elektrotehnički fakultet. Član ULUS.
Bavi se problemom identiteta i njegovog uspostavljanja kao polja konstituisanog izvana istražujući mesta prestupa granice koja ga definiše. Realizovao projekte: Arhitektura i fašizam / Lep život kao eksces / Nebo / Granice roda / Ekonomija moći heteroseksualne veze / Koliko visoko je bezbedno / Nož žica / Umeće tranzicije / Transponovanje – Džoni Racković / Mnoštva / Tehno – pozicije potkulture / Moguća mesta solidarnosti / Muzeji i još po neko mesto sećanja / Jarboli / Industrija / Fotografije, portreti / Bioskopi u kulturi sećanja / 20-25-29 / Das Unheimliche koncept kao praktična alatka / Devedesete / Osamdesete / Kultivacija, komodifikacija / Migracije destinacije / Višestrukost, samosvojnost / Higijena, pročišćavanje.
Izlagao je grupno i samostalno u Srbiji, Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji, Crnoj Gori, Rumuniji, Albaniji, Austriji, Nemačkoj, Sjedinjenim Američkim Državama.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare