Svoje šanse otvaraju tako što će biti bliski vlasti ili će direktno ući u stranke, i na taj način dobijati finansijsku podršku za svoje umetničke projekte, ili društvenu ulogu. Mi nemamo više toliko opcija da glasno govorimo jer će nas neko odmah klepiti po glavi, preko medija, krenuće prozivke i neće svako da podnese to, kaže, između ostalog, za Nova. rs glumac Slobodan Beštić.
– Vučem dosta starih povreda sa kičmom i kukovima, još iz vremena kada sam igrao „Nižinskog“. Sada sam svaki dan na terapijama u Sokobanjskoj, i nosim štap. Dosta sam oslabio, ali sam iznutra ojačao. Ovu predstavu igram na neku energiju koja mi je unutrašnja inspiracija. Bacim štap i oprezno radim pokrete da se ne povredim. I to uspeva jer nije bitan sam pokret, nego ono što se kroz njega prenese – priča nam Beštić, koji je na nedavno završenom 46. Festivalu monodrame i pantomime nagrađen za predstavu „Noćni pisac“ Narodnog pozorišta u Beogradu i trupe Trablejn/Jan Fabr, prema tekstu i u režiji Jana Fabra.
Retko se događa da žiri i publika imaju isto mišljenje. Na 46. Festivalu monodrame i pantomime nagradu upravo se to dogodilo, pa je Beštić za ovu monodramu osvojio dve glavne nagrade. Jednoglasnom odlukom žirija pripala mu je Zlatna kolajna „Maja Dimitrijević“ za najbolju monodramu, a publika mu je dodelila Zlatnu kolajnu „Siniša Dašić“.
– Od žirija sam se nadao da imam neke šanse za nagradu, jer znam kako razmišljaju, koje su im estetike, ali od publike nisam. Stvarno sam bio iznenađen. Ovaj tekst se bavi unutrašnjim svetom flamanskog umetnika Jana Fabra, koji je potpuno specifičan po načinu mišljenja i temama od umetnosti, smisla života, o njemu lično. To su rečenice koje su teške za praćenje ako čovek nema neko predznanje. Zato mi je bilo drago da su ljudi koji za Fabra nisu ni čuli, doživeli nešto na toj sceni. A to je najveća nagrada koju glumac može da dobije, da dotakne nekog, i to je moja najveća misija. Bio sam srećan i iznenađen. Tih nekoliko sati osećao sam se kao zvezda.
Fabr je „Noćnog pisca“ uradio na osnovu svojih ličnih dnevnika. Da li vi pišete dnevnik?
– Da, to me spasava. „Dnevniku mogu da poverim misli koje se ne bi usudio da izgovorim naglas“, Fabrova je rečenica. Dnevnik je ogledalo moje savesti, tu se preispitujem da li sam dobro postupio kada sam ušao u sukob sa nekim ili sam ćutao kada nije trebalo. Kada nakon nekog vremena pročitam šta sam zapisao, dobijem uvid o sebi i korigujem se. Često ljudi kažu, vi glumci ne znate više ko ste jer igrate razne uloge, na ivici ludaka ste. Naprotiv, mi baš znamo ko smo i iz tog unutrašnjeg centra i jedne vertikale pokušavamo da povežemo razna iskustva drugih ljudi koja nisu naša, i da ih stavimo u svoj sistem. Tako sam radio i „Noćnog pisca“, to sam i ja ali i Fabr. Nisam ga kopirao, nego sam tražio njegovu misao, energiju, vrednosti. Da ne znam ko sam ja, ne bih mogao to tako da uradim.
Na čemu je autor insistirao?
– Ovo je veoma teška monodrama za izvođenje i nije lako razumljiva publici zbog tema koje traže veliku koncentraciju. Fabr je „Noćnog pisca“ ozbiljno režirao i vizuelno i muzički, to je u stvari monoteatar. Hteo je da ne bude klasična monodrama nego performans, da ljudi gledaju glumca koji živi na sceni i govori svoje misli. Njegove ali i moje misli. Traži igru koja je na nijansama, da radim na rez, a ekstremne su scene, gore-dole sa raznim emocijama. Za ta četiri dana koliko smo samo imali vremena da zajedno radimo predstavu, video sam da zna da radi sa glumcem, da uđe u suštinu, misao, emociju i to me je ohrabrilo i uzbudilo. Bio mi je veliki izazov da spojiim različite stilove i da prepoznam istu energiju koju ima i on. To je jedno malo čudo koje se desilo.
Šta je olakšalo vašu saradnju?
– Ponosan sam na što smo se Fabr i ja kao umetnici i kao ljudi prepoznali. Da smo se videli bilo gde, i da smo krenuli da pričamo i radimo o umetnosti, isto bi se desilo. To nisam očekivao, pošto ga nisam znao. Gledao sam njegove predstave, znao sam njegovu vizuelnu umetnost, likovni rad i to je bilo sve. A onda, mi je posle premijere ponudio da se priključim trupi Trablejn, ugovor na dve sezone i četiri predstave, i zatim bih išao na turneje u njihovoj organizaciji. Ali korona je sve zaustavila jer ne može da se radi, mislim da je u Nemačkoj još na snazi da pozorišta ne rade do 2022. godine. Kada sve ovo prođe, ako me kuk bude služio, pridružiću im se i to mi je velika motivacija da se vratim u kondiciju.
Imali ste angažman u Nemačkoj, zašto ste prelomili da odete, a zašto ste se vratili?
– Bio sam 2014. u uglednom evropskom institucionalnom teatru u Diseldorfu. Eto idem u Evropu, rekao sam sebi, i očekivao divne stvari a naišao sam na iste muke kao ovde, u smislu odnosa pozorišta i društva, pozorišta i politike. Tamo je konkretno tada bilo problema u konceptu reditelja koji je hteo da radi kritičke predstave a publika i ceo grad nije želeo, i oterali su ga. Dve godine sam tamo igrao i doživeo svašta, što se čak i ovde retko dogodi, a ta kampanja protiv jednog umetnika je bila najupečatljivija. Pa nije ni ta Srbija najgora, rekao sam, i vratio se.
U čemu je onda naš kvar?
– Mi imamo talentovane reditelje, glumce, umetnike, ali država nam nije baš talentovana za vođenje kulture, pa mi svi propadamo. Mislim da je današnja civilizacija bazirana na tome da se umetnost stavi na svoje malo mesto, i da ne talasa mnogo, da ne podiže važna pitanja, to nigde nije popularno. Ali ni tamo, kao što rekoh, nije bolje. I onda mi je lakše, jer mi koji se u Srbiji bunimo jer želimo da se bavimo nekim angažovanim, važnim temama, imamo veće šanse da to uradimo. Naše predstave su devedesetih godina, kada smo živeli u paklu, bile izrazito kritičke, duboke, hrabrije, nego mnoge koje sam video u Nemačkoj.
A kakva je situacija danas?
– Danas je isto neka vrsta pakla, samo se novi krugovi otvaraju. Ali, i u tom paklu za umetnika koji ima potrebu da kaže nešto značajno i veliko, postoji šansa da to kaže nekome. Zato mislim da je „Noćni pisac“ ovde uspeo. Fabrove rečenice o umetnosti sam sveo u kontekst Srbije i mog života, šta mi umetnici ovde možemo da uradimo i odatle je došla jedna velika inspiracija i emocija i stav, i to se prenelo na publiku. To ni Fabr nije očekivao. A to čak nema veze ni sa mnom, nego sa kontekstom, ko je umetnik danas u Srbiji i šta on može da uradi danas.
Ko je umetnik danas ovde i šta mu je misija u ovom trenutku?
– Mnogi se prodaju, svoje šanse otvaraju tako što će biti bliski vlasti ili će direktno ući u stranke, i na taj način dobijati finansijsku podršku za svoje umetničke projekte, ili društvenu ulogu. U današnjem društvu je sve to povezano sa udvaranjem vlastima. Kada vlasti imaju sluha za nešto kvalitetno i pravi umetnički rad, to je divno. Ali, ako želi da ima umetnost koja nema stav, ne kritikuje, energiju, misao, žestinu, onda dolazimo na to da se sve pretvara na zabavu koju će narod da gleda i da se ne pita ni o čemu. I to se podržava. Mnogo umetnika je prešlo na tu stranu, ali mnogo i nije. Ti koji nisu bore se za opstanak i nevidljivi su. Ko dođe do neke šanse da napiše neki film, napiše neku knjigu, ili ulogu, to su retki slučajevi. Nažalost, ljudi sve manje imaju hrabrosti da stanu iza svojih stavova.
Zašto se plaše?
– Po mom mišljenju, mi sada stvarno živimo u devetom krugu pakla. Mnogo nam je lakše bilo 90-ih da pravimo predstave kao, na primer „Bure baruta“, koje su direktno kritikovale vlast. Danas je vlast ušla u sistem, u sve pore društva, i mi nemamo više toliko opcija da glasno govorimo jer će nas neko odmah klepiti po glavi, preko medija, krenuće prozivke i neće svako da podnese to. Ljudi se povlače i govore – ja radim svoj posao, imam platicu za ovo i ono… I to je početak umiranja. To su mediokriteti, a umetnost se pretvara u provinciju. Mi smo to odavno postali provincijalna zemljica, a bili smo divni. Iako i danas imamo potencijale i talente, u sportu, nauci, umetnosti, koji odlaze u svet. I pitam se šta ćemo mi ovde. To je moja dilema.
Kako vi doprinosite boljitku u takvom društvu?
– Kad sam se već vratio, pitao sam se šta mogu da uradim ovde, i osim onoga što se trudim da radim najbolje što umem, pedagoški rad je nešto što me potpuno ispunjava i tu osećam svoj doprinos za budućnost. Sa svojim studentima na Akademiji savremene umetnosti, mnogo radim. Osim što želim da im prenesem znanje, u toj maloj zatvorenoj sredini, govorimo o nekim istinskim vrednostima i umetničkim idealima. Da ta deca shvate nešto, jer se prvi put suočavaju sa tim šta.
Gde se sve u svetu igra „Noćni pisac“?
– Kada sam počeo da ga radim, napravljene su predstave u Rimu i Petrogradu. Posle naše premijere postavljen je u Parizu gde je uloga poverena glumici, a potom u Ljubljani, i najnovija je Zagrebu gde ovu ulogu igra Senka Bulić. Divno društvo. Postoji plan da odemo sa našim „Noćnim piscem“ odemo u Dubai i Petrograd.
Imate li snage da spremate neku novu ulogu?
– Radim novu ulogu u svom matičnom Narodnom pozorištu, ali ne u Drami nego u Baletu. Dejan Kolarov postavlja dramski balet „Alisa u zemlji čuda“, nastupa kao glumac i igrač u ulozi Mačka. Zato dodatno žurim da se vratim u kondiciju.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare