Podeli
Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Pozorišni stvaralac, vizuelni umetnik i pisac Jan Fabr, čija su dela potresla osamdesetih godina prošlog veka temelje evropskog pozorišnog establišmenta, prvi živi umetnik koji je izlagao u Luvru u Parizu, kaže za portal Nova.rs da su mu roditelji najveća inspiracija, umetnost način da preživi.

Haos i disciplina, ponavljanje i ludilo, metamorfoza i anonimnost su nezamenljivi sastojci Fabrovog pozorišta, a telo, u svim svojim oblicima, uvek u centru njegovog istraživanja.

Svetsku slavu ovaj belgijski umetnik stekao je produkcijama poput “Ja sam krv”, “Anđeo smrti”, “Orgija tolerancije”, “Preparatio Mortis” i “Prometej-pejzaž II”, koji je imala priliku da pogleda i beogradska publika 2011. godine na Bitefu, kao i “Moć pozorišnih ludosti” 1984. i “Olimp” 2017. na istom festivalu.

Izuzetan opus je kreirao i kao vizuelni umetnik, a njegovi rani radovi s kraja sedamdesetih godina, iz vremena kada je izazvao senzaciju kao performans umetnik, izloženi su do 5. aprila u Narodnom muzeju u Beogradu, na postavci “Praznik malih prijatelja”

Kažu da su insekti i pauci vaši prvi performeri. Otkud fascinacija paucima?

– U celom komšiluku, u celoj kući, posebno u podrumu bilo je mnogo paukova i bilo je fantastično posmatrati ih i proučavati, gledati ih u akciji, kako pletu mrežu ili love svoj plen. Vrlo su inteligentne životinje. Moja druga laboratorija je bila na spratu i posvećena čulu mirisa. Napravio sam čitav projekat posvećen nosu i mirisu. Vizuelnost se uvek oslanja na čulo vida, pozorište se bazira na mišljenju, a ja sam želeo da kreiram umetnost na osnovu mirisa i sve to predstavljam sada u Narodnom muzeju u Beogradu.

Kako se danas sećate mladog Fabra? Šta vas je tada podsticalo da stvarate?

– Isto što i danas, radoznalost i zadovoljstvo. Biti radoznao i zabavljati se onim što radiš. Zadovoljstvo, uživanje, erotsko ponašanje, strast.

U svom “Noćnom dnevniku” ste napisali da sebe doživljavate ratnikom lepote? Da li je lepota vaša inspiracija?

– Ratnik lepote je naziv koji moji igrači dobijaju nakon pet godina edukacije pod mojim vođstvom. A najveći izvor moje inspiracije u suštini su moji roditelji. Bili su vrlo lep i seksi par. Majka je poreklom iz veoma bogate katoličke porodice, buržujske, i zaljubila se u siromašnog komunistu, mog oca. Moj otac je nakon rata pohađao akademiju, odlično je crtao, ali je bio siromašan i morao je da radi. Kada sam bio mali vodio me je u zoološki vrt da crtamo životinje i ljude, kasnije smo odlazili u muzeje. Zbog oca nismo mogli da idemo u crkvu jer je bio komunista, ali moja majka je svakog jutra, za stolom, govorila priče iz Biblije tako da sam u suštini vaspitan kao katolik. Pošto je bila buržujka bila je obrazovana na francuskom jeziku, tako da potičem iz snobovske porodice, ali to je bilo divno jer je usadila u mene ljubav i strast prema jeziku. Prevodila mi je Bodlera, Remboa, puštala je ploče Žorža Brasansa, Žaka Brela i prevodila mi je tekstove. Volela je francusku poeziju. Bio je to pravi belgijski brak – bogata katolkinja i siromašni komunista i spojili su sliku i jezik u meni. Kada pogledate flamansku tradiciju, slike i tekst uvek idu zajedno.

A šta ste dobili od oca komuniste?

– Bio je mnogo dobar crtač, bolji nego ja. Bio je komunista, jer je njegova porodica bila u pokretu otpora tokom rata. Mi smo Flamanci, bili smo okupirani od strane Nemačke i bili smo na njihovoj strani. Voleli smo fašiste, ali porodica mog oca je bila na strani otpora. Tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina cela moja porodica sa očeve strane je bila uz komuniste, ali moram da priznam da kada sam kasnije počeo da radim u komunističkoj Poljskoj nije mi se toliko dopalo. Istorijski tada je to bilo razumljivo i prihvatljivo. S druge strane kataločki sveštenici su slali dečake da se bore sa Rusima za Nemačku, tako da je jedno vreme bio raskol između vernika i boljševika i taj zid je trajao 10 godina u Belgiji. U Antverpenu recimo sada imamo neverovatno mladog sveštenika, vrlo inteligentnog i otvorenog za umetnost i lepotu, što je izuzetan most i koncept da crkva bude otvorena za lepotu. koja je uvek subverzivna. Primetio sam u crkvama u Belgiji da su mlade generacije vrlo liberalne. Kada su me pozvali sa željom da od mene kupe skulpture za katedralu, rekao sam im da nisam katolik. Mladi sveštenik me je pogledao u oči i rekao: Gospodine Fabre, sve crkve su crkve za ljude i otvorene su za sve religije, čak i za ateiste. Tako sam ja ateista zahvaljujući Bogu.

Jan Fabr, Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Nakon četiri decenije stvaranja da li još uvek verujete da je umetnost “terra incognita”?

– Naravno. Kao i moj mozak, moje telo, moj pol. Sve je to nepoznata zemlja. Najvažniji deo svog tela, mozak, mi još nismo mapirali. Ima toliko toga što se dešava u mozgu, a da mi to ne znamo. Isto je i sa vizuelnim umetnostima, naukom.

Šta je umetnost za vas? Za čim tragate svojim crtežima, dnevnicima, pozorišnim predstavama?

– Za mene je umetnost način da se preživi. Umetnost je moje sklonište, moja zaštita, omogućava mi da dišem, čini me živim. I kao umetnik uvek možete da delite stvari sa drugima, da utičete na ljude, na njihov načim razmišljanja, na njihovo telo. Možda možete da podstaknete da se drugačije osećaju i drugačije misle.

Da li u Beogradu pronalazite novu inspiraciju i novi pokretač za stvaranje?

– Ima ovde neverovatnog potencijala. Primer je Slobodan Beštić koji je za mene zaista otkriće. U mojoj kompaniji je bila hrvatska glumica Ivana Jozić sa kojom sam radio 15 godina i ona mi je preporučila Beštića. Rekla je: On je pravi glumac za tebe. Došao je u Antverpen i to je bila zaista neverovatna razmena strasti, posvećenosti i profesionalnosti. Bio je to veoma inspirativno iskustvo.

Da li planirate novi projekat sa Beštićem?

– Ko zna, ali pisao sam dosta o njemu i radu sa njim u svom dnevniku noću. Veoma je ozbiljan glumac, razume veštinu glume i misli svojom glavom i svojim telom, vrlo je zahvalan za saradnju.