Podeli
Borislav Pekić, Foto: Privatna arhiva Ljiljane Pekić

Godine 1986, Slobodan Rakitić, tada urednik Кatedre za književnost i jezik na Кolarčevom univerzitetu, organizovao je seriju predavanja o dnevnicima naših pisaca, a mene je zadužio da govorim o Pekićevim. U toj prilici, razmenio sam sa Pekićem nekoliko pisama (od kojih dva još uvek čuvam), moleći ga za neka objašnjenja povodom pitanja kojima sam nameravao da se bavim u predavanju.

Piše: Vladeta Janković

Odgovorio mi je, po običaju, brzo i opširno, u karakterističnom, poluozbiljnom tonu, prelivenom humorom na sopstveni račun. Recimo:

Znam da ste se nadali dovesti me u iskušenje da napišem psihoanalitički ogled o sebi – oko 100 str. aproksimativno – i uspeli bi da nisam u razočaravajućem stanju povratka u realnost. (Čini mi se da se ovo odnosilo na prelazak iz kuće u severnom Londonu u stan bliže centru, jer je Pekić selidbu dosta traumatično doživljavao.)

Pa zatim, i dalje o dnevnicima:

Odnos svega objavljenog materijala prema ukupnoj masi Dnevnika je uspokojavajući u smislu toga da je obrnut odnos zastrašujući, čak i ako bi većina stvari bila prosto bačena, što će verovatno i biti. Vodite računa da ja recimo od osamnaeste svoje godine do, po prilici, tridesete, osim Dnevnika ništa nisam pisao, a sada ih već dugo ne pišem, nego diktiram, u nadi da će se sve to lakše izbrisati, a da trake nečemu posluže.

U pismima je bilo i nekih iskaza opštijeg karaktera, koji se – što je to kod Pekića vrlo često bivalo – sami od sebe otimaju u pravcu sentencija. Na primer:

Nikakve ideje nemam, načela se grozim – načela su svetu donela više nesreće od svake epidemije, uključujući bubonsku kugu i najezde varvara.

Što se tiče samog predavanja koje sam pripremao, nije odoleo da se prepusti humoru engleskog tipa, za koji je, uzgred rečeno, imao savršenog, reklo bi se urođenog, sluha:

Dodajem još nekoliko opštih i sumarnih ideja koje bi u predavanju možda mogli koristiti. Glavna je – da me hvalite. U protivnom, predavanje nema svrhe.

A ovo je odmah zatim ilustrovao anegdotom o nekoj književnoj večeri na kojoj je “danas poznati kritičar” govorio o Selimovićevom Dervišu i smrti, a kojoj je prisustvovao zajedno sa piscem:

Na pitanje iz publike, tradicionalno uostalom, šta je romanom hteo da kaže, Meša je rekao da ne zna, da je zbunjen uspehom, da dok je pisao nije imao pojma šta piše, onako kako medijum nema pojma šta govori i sve u tom veselom smeru. Tada je kritičar, umesto da pomogne piscu, uzeo reč i objasnio kako je to normalno da pisci, naročito slabiji, nemaju pojma šta rade, u smeru sugestije da su većina neobrazovani moroni – poneki jesu – a zatim je prešao na čerečenje jednog dobrog dela dok od njega nije napravio osrednje. Sve je delovalo kao odbrana sovjetskih branitelja.

(Ne treba da kažem kako sam ovu priču, duhovitu kakva je, i lično shvatio kao pouku i upozorenje.) Vraćajući se svojim dnevnicima, Pekić je u pismu dodao da su oni raniji bili izrazito antirežimski. Ne verujem da imaju izgleda ikada dana da ugledaju, a i svrhe nema.

I tu je ponovo usledio apoftegmatski obrt:

Svako predlaganje boljeg života zajednice izgleda smešno ako čovek nema sredstava da predloge ostvari, a žalosno kad ta sredstva dobije.

U jednom od ovih pisama, Pekić je, u ozbiljnijem tonu, za svoje dnevnike rekao da su daleko više angažovani nego njegova književnost i da imaju esejistički karakter. Dodao je da ih odlikuju veća intelektualna otvorenost i iskrenost nego što sam je u životu sklon ili sposoban demonstrirati, i, najzad, da ih obeležava skepsa, izvestan osećaj za humor, koji angažovanost sprečava da postane dosadna, pa i stupidna kao što se događa sa svim radikalizacijama.

Кao element koji bi mogao biti od stvarne koristi ozbiljnim izučavaocima stvaralačkog postupka Borislava Pekića, dodajem i sledeći navod iz pisma:

Tehnički, Dnevnik liči na reku u koju se slivaju razne pritoke. Кada pritoka vremenom postane velika, ja je skrenem i njenih voda u reci više nema. (Praktično, prve beleške o “Runu” su u dnevniku, ali dosta brzo sam ih prebacio u posebne sveske ili na posebne trake, i u Dnevniku već pet-šest godina “Runo” se jedva pominje.).

Neka na kraju ostane zabeleženo da je izvesno osećanje nelagode zbog izrazito anegdotskog i privatnog karaktera ovog zapisa donekle ublaženo iskustvom nekoga ko je radni vek posvetio istoriji književnosti. Svako ko se profesionalno bavio tim poslom mora znati koliko budućim istraživačima ovakvi detalji mogu pomoći da bolje razumeju književne pojave, što nije bez sličnosti sa portretima istorijskih ličnosti koji su rađeni po živom modelu.

P.S. Opklada u “Ispušenoj luli”

U jednom od dokonih, opuštenih razgovora koje smo vodili u “Ispušenoj luli”, Pekić se upustio u neuobičajeno opširno i detaljno kazivanje o onome što još namerava da napiše. Znajući njegovu poslovičnu radnu energiju i nepresušnu kreativnost, ipak sam ga slušao sa nevericom. U duhu crnog humora, kojim smo radosno prožimali sve svoje druženje, ukazao sam na prazne flaše i pepeljare na stolu pred nama: s obzirom na opštu asteniju i evidentne sklonosti, izgledi da svoje planove ostvari nisu mu naročiti. Tačno je, uzvratio je Pekić, da on teško odoleva slabostima, ali ne vidi zašto bi to uopšte pokušavao kad ga oni više podstiču nego ometaju. Sem toga, neka od dela kojima je najzadovoljniji nastala su iz pukog samokažnjavanja. Nastavio sam sa ulogom đavolovog advokata: godine sustižu, vreme sve brže prolazi, preti opasnost da, pre nadahnuća, otkažu koncentracija i samokritičnost. Šta u takvom slučaju? Razgovor se, kao često u sličnim prilikama, razbuktao, a šaka s cigaretom među dugim prstima spustila se na sto: uostalom, čemu priča? Zašto ne bismo, kao svi dobri Srbi u piću, sklopili jednu čestitu opkladu?

Vladeta Janković Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Te oktobarske večeri 1984, na Pekićevoj vizit-karti, zabeležili smo koja sve dela pisac treba da završi pre 1991. godine, ako neće da plati bogatašku večeru meni i još dvojici zajedničkih prijatelja koje smo često pominjali. Overen njegovim potpisom ugovor je predviđao Zlatno runo (tomovi VI i VII), Atlantida I–II, Srebrna ruka, Crveni i beli I-IV, Graditelji I-III, Zaveštanje, Slika Dorijana Greja. Vizit-kartu sam brižljivo sačuvao, a podrumski razgovor nismo zaboravljali. Čak smo, 30. avgusta 1985, na piščev zahtev načinili i mali aneks: u međuvremenu se nije pokolebao, a poslednji predviđeni roman, pošto je jednotoman, viteški će zameniti trilogijom Žitija Nemanjića.

Кad je 1991. bila na izmaku, na piščevo rame se već bila sputila neka hladna ruka i čitava priča je pala u zaborav. Setio sam je se nedavno. Od predviđenih naslova ostvareni su “samo” Zlatno runo VI-VII i Atlantida I-II, ali ukupni obim nepredviđenog a objavljenog nije bio mnogo manji: 1999, Novi Jerusalim, Pisma iz tuđine I-III, Godine koje su pojeli skakavci I-III, Sentimentalna povest Britanskog carstva, da se ne pominju filmski scenariji, radio drame, eseji, dnevnici i ogromna prepiska. Zaista, ko bi mirne duše smeo onu opkladu da naplati?

A ja ne prestajem da se pitam zašto je Pekić one jesenje večeri za vremensku granicu opklade – umesto 1990, 1995, ili bilo koje druge – odbrao upravo 1991, poslednju godinu svog umetničkog veka.

*Iz teksta “Prilozi proučavanju Pekićevog stvaralačkog postupka (Privatna saznanja)”, napisanog 1993. godine, a objavljenog u zborniku “Okean Pekić” u izdanju Biblioteke grada Beograda 2020. godine. Sutra: Mihizov Srbin u Londonu

Komentari

Vaš komentar