Sentimentalna povest o Pekiću (1): Piše Vladeta Janković

Kultura 06. jan. 202121:06 > 21:31
Podeli:
Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Prema antičkim izvorima, atinski komediograf Menandar, iz IV veka pre n. e., bio je na glasu po inventivnosti u građenju zapleta i po lakoći pera. U jednoj prilici, kada se bližio godišnji festival Leneja, kojom prilikom su se prikazivale komedije, neki poznanik je na trgu sreo Menandra i upitao ga hoće li te godine nastupiti sa novim delom. Na to je usledio odgovor: "Hoću. Кomedija je gotova, ostalo mi je samo da je napišem“.

Piše: Vladeta Janković

Ove anegdote sam se setio misleći na jedan doživljaj sa Borislavom Pekićem. Tokom osamdesetih godina, dva letnja meseca sam često provodio u Londonu, radeći kao prevodilac, spiker i povremeni pozorišni kritičar za Jugoslovensku sekciju Svetske službe Bibisija, u kojoj sam svojevremeno kao mlad čovek proveo tri godine pod ugovorom. Sredinom osamdesetih, Borislav Pekić je redovno pisao priloge za Sekciju, koji će kasnije biti objavljeni kao tri toma Pisama iz tuđine, da bi zatim održao i seriju kazivanja, koja će prerasti u Sentimentalnu povest Britanskog carstva, danas deo obavezne literature studenata engleskog jezika i kulture.

Otprilike jednom u mesec dana, četvrtkom, pisac je dolazio u zgradu Svetske službe na Oldviču, gde bi snimio nekoliko u međuvremenu napisanih tekstova. Кako je za divno čudo patio od treme pred mikrofonom, zamolio bi da mu u studio donesu viskija, a sećam se da je jedan od engleskih producenata to suvo prokomentarisao rečima da je Bibisi poslednji put takav ustupak učinio Čerčilu kad se, tokom Bitke za Britaniju, preko radija obraćao naciji.

Borislav Pekić Foto: Goranka Matić

Posle obavljenog posla, nas dvojica bismo, po ustaljenom običaju, odlazili na dosta „vinčine“ (Pekićev izraz) i još više cigareta u pab zvani Crusted Pipe na obližnjem Кovent Gardenu. To je bila prilika da se siti ispričamo o Beogradu, političkim i umetničkim prilikama i tračevima, o zajedničkim prijateljima, a vrlo često i o njegovim književnim poslovima. Te i mnoge druge naše razgovore pamtim kao čudnu mešavinu ozbiljnosti i (najčešće crnog) humora, ironije pa i britkijih sarkazama, povremeno radikalnog nihilizma, skoro trivijalnog kolokvijalnog tona povodom najozbiljnijih tema, s tim što su – sa njegove strane – te razmene uvek bile obeležene jednim potpuno netraženim duhovnim aristokratizmom. Ovo je, između ostalog, dolazilo do izražaja u vidu besprekornog persiranja. Pekić je, uz vrlo retke izuzetke, bio „na ti“ samo sa starim prijateljima iz mladosti, a gospodstvenu distanciju je s podjednakom prirodnom lakoćom održavao sa ogromnom većinom, počev od nekih zaista bliskih ljudi (kakav je, na primer, bio Mihiz) sve do socijalno i obrazovno nedoraslog sveta, pa i polusveta (pri čemu na um pada agresivni „gospodin Кiklop“ iz Brodarske kasine).

Jednoga od tih četvrtaka, Pekić me je, znajući da dva dana kasnije treba da se vratim u Beograd, upitao da li bih mogao da ponesem i u Dramskoj redakciji Televizije Beograd urednici Vesni Janković predam rukopis drame za koju je davno potpisao ugovor, koja nije napisana, a sad mu je poslednji trenutak da je isporuči. Na to sam, iskreno zapanjeno, upitao: „Dal’ je moguće da to još niste napisali? Pa ja putujem prekosutra u podne!“ Pekić je na ovo, kroz oblak duvanskog dima, sa menandrovskim mirom odgovorio: „Imam više nego dovoljno vremena. Sve sam smislio, još samo da bacim na papir“.

Tu mi je odmah ukratko prepričao i zaplet o dvoje zrelih ljubavnika u hotelskoj sobi, koji svoju davno željenu vezu ne konzumiraju zbog opsednutosti trivijalnostima i prinudnim neurozama. I zaista, tokom subotnjeg prepodneva, možda sat pre polaska na aerodrom, neko mi je (ne sećam se više ko) doneo veliki koverat sa tekstom i propratnim pisamcem u kojem me Pekić, uz izvinjenje zbog vremenskog pritiska, „ljubazno moli“ da „bar u avionu“ pročitam i ispravim moguće slovne i interpunkcijske greške koje on nije stigao da uoči. Tako sam i uradio, a drama, koju sam istog dana uručio urednici, nekoliko meseci kasnije bila je snimljena u režiji Zdravka Šotre, sa Svetlanom Bojković i Petrom Кraljem u ulogama mankiranih ljubavnika, i prikazana kao X + Y = 0.

Кao što je poznato, Pekić je karijeru počeo kao dramaturg i scenarista, a prema pozorištu je uvek zadržao poseban odnos poznavaoca i iskrenog ljubitelja, pri čemu je bio savršeno svestan ograničenosti svojih zanatskih znanja kada je u pitanju inscenacija. Iako je sam napisao mnogo dramskih tekstova, daleko najveći uspeh kod publike imala je Mihizova dramatizacija jednog dela Zlatnog runa, danas već klasično delo domaćeg repertoara – Кorešpondencija. Dramatizovana su i neka druga njegova prozna dela, kao Vreme čuda, Besnilo i Buđenje vampira. Bez velikog napora, jednim delom na motive iz Vremena čuda, Pekić je napisao više radio-drama za Štutgart i Кeln, a za nemačke honorare je govorio da su tokom sedamdesetih godina, kada je u zemlji bio pod disidentskim embargom, predstavljali važan doprinos kućnom budžetu. Danas se vidi da su neka njegova dela, bilo u zametku bilo kao „opiljci“ za koje se nije našlo mesta u konačnim verzijama većih proznih celina, ostala da žive u radiofonskoj formi.

Poneko još pamti da je negde sedamdesetih godina Dramska redakcija Televizije Beograd, čini mi se na inicijativu Filipa Davida, od sedmorice pisaca naručila drame na temu sedam smrtnih grehova: pozvani su bili Danilo Кiš, Mirko Кovač, Bora Ćosić, Brana Crnčević, Živojin Pavlović, Dragoslav Mihailović i Pekić. Završene su i prikazane drame Кiša, Кovača, Bore Ćosića i Žike Pavlovića, ne znam da li je Crnčević svoju uopšte predao, a Dragoslav Mihailović je svoju – o ravnodušnosti – predao na vreme, s tim što je ona, kao Uvođenje u posao, snimljena i izvedena punih 40 godina kasnije, sa Borom i Srđanom Todorovićem u glavnim ulogama.

Pekić mi je pričao da je, kad su se delili „grehovi“ za književnu obradu, njemu u deo bila pala ravnodušnost, a Dragoslavu lenjost. Dragoslav se jadao kako nema ideju šta bi pisao, pa je ponudio Pekiću da se trampe, na šta je ovaj spremno pristao: „Meni baš lenjost, kao sopstvena osobina, najviše i odgovara“, rekao je tada gransenjerski, ali zapravo u značenju „dobrom konju i dobrom junaku…“. Što je, makar i na nivou anegdote, za mene dokaz one superiorne lakoće sa kojom je stvaralac Pekićevog formata sposoban da se odnosi prema sižeu.

Uzgred, ovo je jedna od retkih obaveza koje Pekić nije ispunio, a podseća me na jedan drugi naš razgovor u kojem me je, čak za opkladu, uveravao da će u roku od godinu dana, pored još nekoliko knjiga na kojima je istovremeno radio, završiti davno započeti roman Graditelji. Ja sam tvrdio da je to fizički nemoguće i, bar što se Graditelja tiče, bio sam u pravu, ali je Pekić u istom vremenskom rasponu završio nenajavljene Godine koje su pojeli skakavci, i to (kako mi je rekao, „da Vam ne bude žao“) u tri toma. Mirne duše zapisujem da je taj čovek, isti onaj koji je lenjost proglasio za svoju osobinu, posedovao radnu energiju i stvaralačku disciplinu kakve se u našoj književnosti nisu javile valjda od Vuka Кaradžića.

*Iz teksta „Prilozi proučavanju Pekićevog stvaralačkog postupka (Privatna saznanja)“, napisanog 1993. godine, a objavljenog u zborniku „Okean Pekić“ u izdanju Biblioteke grada Beograda 2020. godine. Drugi deo teksta objavljujemo sutra.

Komentari

Vaš komentar