Kad fantastika postane realnost - priča o nastanku "Besnila"

“Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan”, piše na koricama jednog od najnovijih izdanja “Besnila” Borislava Pekića, odmah iznad naslova, sugerišući čitaocima da se radi o žanrovskom romanu, hororu ili trileru. Međutim, time se snaga i značaj knjige, napisane u Londonu 1981. i objavljene dve godine kasnije, čija radnja uvlači čitaoca u sebe svom silinom, nikako ne iscrpljuje.Pojednostavljeno rečeno, zaplet priziva horor: avion prinudno sleće na londonski "Hitrou", sa prenosiocima zaraze, izbija epidemija i svi koji su se tu zatekli stavljeni su u karantin, sve dok svako od njih potpuno ne podivlja, zbog virusa ili ličnih demoma, stremeći ka apokaliptičnom kraju.Roman se, na više slojeva, bavi i temama poput Hladnog rata (otud i elementi špijunskog romana), totalitarnih sistema, odnosom Dobra i Zla i, grubo rečeno, opštim sunovratom civilizacije. Međutim, roman sa više od 600 stranica gusto nabijenih značenjima i aluzijama, sa više paralelnih radnji i detaljno predstavljenim ličnostima, ispričan iz različitih perspektiva, teško je i prepričati "bez gubitaka", a kamoli ga napisati.

Pisac Filip David, Pekićev prijatelj i pripadnik iste "književne grupe" sa njim, svedočio je nastanku kultne knjige.- Sedamdesetih godina prošlog veka kao urednik Dramskog programa Televizije Beograd putovao sam po službenoj dužnosti na redovne skrininge BBC za kupovinu njihovog dramskog programa. Pekić je tada sa porodicom, ženom i ćerkom, živeo u Londonu. Znao je za moje dolaske i nije mi dopuštao da tih nedelju dana boravka u Londonu odsedam u hotelu, nego me zvao da boravim kod njega kao gost. Vezivalo nas je iskreno prijateljstvo. Mirko Kovač, Danilo Kiš, Bora Pekić i moja malenkost istovremeno smo objavili svoje prve knjige u “Prosveti”, zbližili se, predstavljali „književnu grupu“ zasnovanu na prijateljstvu i književnim afinitetima. Dok su Kiš i Pekić živeli u Beogradu, sastajali smo se, čitali ono što smo pisali, hvalili i kritikovali. A kasnije, sticajem okolnosti, bio sam u Londonu svedok Pekićevog pisanja „Besnila“ i „Zlatnog runa“ - počinje priču David."Raširio je mapu aerodroma po podu svoje sobe"Pekić je pre pisanja "Besnila" pedantno razradio svaki detalj koji se potom našao u romanu. Pa i više od toga.- Zanimljivo je kako se pripremao za pisanje "Besnila". Bio mu je potreban detaljan raspored prostorija na najvećem engleskom aerodromu Hitrou pa je sa beležnicom više puta obilazio aerodrom, pravio crteže i zapisivao. To je bilo vreme kada na aerodromima nije bilo kontrole kao kasnije, ali su aerodromski službenici ipak zapazili visokog, mršavog posetioca sa karakterističnom bradicom i naočarima kako se vrzma po aerodromu. Priveli su ga i pitali šta to radi. Kada im je objasnio da je u pitanju pisanje romana, oni su se ljubazno ponudli da pomognu, pa su mu dostavili plan sa rasporedom svih prostorija. Taj mi je plan pokazao Bora Pekić raširivši ga čitavom dužinom na podu svoje sobe. Bio sam impresioniran i zadivljen. Kada sam kasnije pročitao roman, postalo mi je jasno da je ta mapa, taj plan, predstavljao osnovu za Pekićevu priču, da bez toga nije bilo moguće napisati roman - priča piščev prijatelj.

Takav, pre svega pošten, pristup pisanju Pekić je primenjivao u svakom svom delu, saglasan je i naš sagovornik.- Pekić je spadao u red onih pisaca, malobrojnih, koji su se ozbiljno pripremali za pisanje romana, priča, eseja. Pripremajući se za spisateljki posao završio je nekoliko fakulteta. Proveravao je svaki detalj, sve je moralo da bude autentično. Proučavao je arhitekturu, pravo, ekonomiju, rekao bih priželjnije i vrednije od svakoga studenta – objašnjava David.Do tančina razrađeni detaljiTako je bilo i sa "Besnilom". David ne veruje da je Pekić pri pisanju ovog romana imao bilo kakavih nedoumica.- Pre nego što je počeo sa pisanjem konačne verzije, on je već posedovao detaljno razrađen koncept koji je podrazumevao ne samo radnju, nego i razrađene likove sa svim pojedinostima. Posmatrao sam kasnije i njegove pripreme za "Zlatno runo". Načinio je kartoteku sa svim ličnostima i detaljnim opisima zanimanja, a na zidovima su čiodama bili prišvrščeni listići gde su zabeleženi međusobni, rođački ili neki drugi odnosi. Sve do najmanjeg detalja pripremljeno za pisanje. To je bio postupak koga se uvek i obavezno držao - opisuje David.Pekić je, priča naš sagovornik, svakog dana pisao po petnaestak strana, a rukopis romana davao je prijateljima ne bi li mu oni rekli svoje prve utiske.- Jedan od njegovih ozbiljnih čitalaca bio je Borislav Mihajlović Mihiz u čije je procene verovao i koji mu je nekoliko puta predlagao izvesna sažimanja - dodaje David.Da roman ne samo sažme, nego ga "prepolovi", tražio je i američki izdavač koji je "naručio" roman, kaže piščev prijatelj.- On to, naravno, nije prihvatio, pa je taj poznati izdavač odustao od objavljivanja. Pekić je verovao u snagu svoje reči, svoje imaginacije. Roman je bio odlično prihvaćen, naročito među mlađim čitaocima. Vreme je pokazalo, kao i brojni čitaoci, da je Pekić bio u pravu - ističe David.Veliki ljubitelj (naučne) fantastikeFantastika u romanu "Besnilo" još jedan je kvalitet ovog dela. Dragana Bošković, autorka knjige “Moć fantastike” bavila se u svom magistarskom radu upravo ovim aspektom "Besnila". Ovaj roman kritičari i teoretičari smatraju je delom antiutopijske (antropološke) trilogije, zajedno sa romanima "Atlantida" i "1999", a nju gledaju kao prekretnicu u Pekićevom dotadašnjem stvaralaštvu, podseća Dragana Bošković, "upravo zbog drugačijeg upliva fantastike u ova tri romana, i često su zbog toga determinisana kao 'naučna' ili pak 'futurološka fantastika'".David potvrđuje da je Pekić i kao čitalac bio veliki ljubitelj fantastike i naučne fantastike, po čemu su bili veoma bliski.U svom radu o "Besnilu", Dragana Bošković pronalazi da je roman "iako pisan u realističkom kodu", zapravo "virtuozni kolaž fantastike"."Tehnika palimpsesta, izuzetna erudicija samog Pekića, brižljiva konstrukcija fabule, propitivanje osnovnih antropoloških kategorija i filozofskih teza, kao i 'mitomahijska' tendencija su samo neki od razloga zbog kojih Pekićeva dela tako vešto izmiču konačnim određenjima žanra, nudeći različite iluminacije fantastičnih elemenata reflektovanih pri svakom novom čitanju", piše Dragana Bošković.Ona podseća i na to da su likovi u romanu, zapravo, funkcije. Imena lekara su, primera radi, direktna aluzija na jevanđeliste Luku, Mateja, Jovana i Marka, hroničar dešavanja, pisac Danijel Leverkin, direkno povlači paralelu sa biblijskim Danilom, a tu je i Gabrijel, sa svojim snovima o Senci koja se nadvila nad čovečanstvom...Pojedini novinari su Pekića, nakon što je roman objavljen, pitali zašto je napisao "pesimističko delo". Pekić je na to odgovorio: "Pa iz tog karantina spasavaju se jedino zdrav čovek i besan pas. Dakle, smatram da nisam bio do kraja pesimista. Bar se neko spasava, jer u pravom završetku knjige bilo bi još gore".Filip kaže da se "ne seća tog 'pravog završetka'".- Ne sećam se da smo o tome razgovarali. Meni je ovaj završetak "pravi" - zaključuje David.

David je svojevremeno pisao da je "Pekić neodoljiv, jednostavan, mudar. On je čovek za sva vremena, na izvestan način, on je mislilac izvan svog vremena, častan čovek, tamo gde je mnogo šta počivalo na nečastvenosti".Egzistencijalna i filozofska pitanja našeg vremenaNa naše pitanje šta previđamo ako Pekićevo "Besnilo" čitamo isključivo kao žanrovski roman, David kaže:- Od prvog dana našega poznanstva, a od tada je prošlo skoro 60 godina, cenio sam ga kao izuzetnog čoveka i izuzetnog pisca. Pekić je voleo i žanrovsku literaturu, a i sam je pisao. Ne samo "Besnilo". Pogledajte njegovu književnu biografiju. Tu ima i čiste naučne fantastike. Ali i ta žanrovska dela, ona koja je voleo i ona koja je pisao, nadilaze taj žanrovski okvir, tu žanrovsku matricu i govore i svedoče o nekim egzistencijalnim i filozofskim pitanjima našega vremena i ljudskog opstanka uopšte - objašnjava pisac.Dragana Bošković u svom radu ukazuje i na to da "pažljivom čitaocu neće promaći datiranje na samom kraju romana – 'London, 1981', zabeleženu od strane priređivača rukopisa"."Upravo tu se otkriva fantastična koprena koja prekriva tkivo ovog romana: besnilo nije budućnost čovečanstva, ono je njegova sadašnjost. Velika Senka neće doći – ona je već tu. Virus neće mutirati, on već hara ljudskim rodom", zapisala je ona.David nema dilemu da čitalac i danas može "Besnilo" da doživi istim intenzitetom kao u vreme kad je prvi put objavljen.- Siguran sam da može. Posebno u vremenima kakva su ova naša, kada se susrećemo sa jednom od velikih, možda i najvećih epidemija u istoriji ljudskog roda. Književnost daje neke odgovore, podstiče na razmišljanja o tome kako smo bačeni u svet prepun iskušenja i opasnosti, krhki i ugroženi. „Besnilo“ je priča o strahu pred jednom zastrašujućom epidemijom, kako nastaje, kako se razvija i završava. Priča o strahu koja nas oslobađa straha. To je snaga i moć vrhunske književnosti - kaže David. I zaključuje sa: "Hvala Pekiću!"Zaista, hvala Pekiću.