Podeli
Foto: Promo

"Pravi problem književnosti nikada nije: o čemu i kako pisati, već za šta i kako živeti. Pa ako nam ta književnost, kao deo autentične ljudske istorije, u življenju pomogne, iscrpla je svoju bitnu svrhu", rekao je Borislav Pekić primajući Ninovu nagradu 1971 . godine. Na taj njegov stav podseća Gojko Božović, jedan od 14 autora iz upravo objavljenog zbornika "Okean Pekić", koji je priredio pisac Mihajlo Pantić.

Godina na izmaku u znaku je 90. godišnjice od rođenja Borislava Pekića. Prvo su se mnogi ljubitelji književnosti, kada se svet suočio pandemijom još nedovoljno poznatog virusa, dohvatili Pekićevog “Besnila”. U međuvremenu je objavljena i zbirka priča inspirisana Pekićevim delom, a godina se završava na, čini se, najbolji način: knjigom “Okean Pekić”, zbornikom 14 tekstova domaćih istoričara i pisaca, među kojima su i neki od najbliskijih njegovih prijatelja. Zbornik je priredio i u ediciji “Vrhovi”, gde su već objavljeni slični zbornici posvećeni nekima od najvećih imena domaće književnosti, objavio pisac i profesor Mihajlo Pantić.

Zbornik otvara tekst istoričara Srđana Cvetkovića koji, kako kaže Pantić, daje najpotpuniji pregled istorijskog konteksta i biografije Borislava Pekića, a slede tekstovi 13 prijatelja i poznanika velikog pisca, i samih više nego vičnih peru. U njima se život i delo autora “Zlatnog runa” i drugih romana, drama, priča, eseja i pisama, prikazuju izbliza, od Pekićevih književnih početaka pa do trenutka kada je, kako piše Predrag Palavestra, “njegova supruga donela urnu sa pepelom u stan na Lenoks Gardenu, gde je u maloj vazi uvek bilo svežeg cveća”. I kasnije, sve do danas. Pored toga što pruža uvid u Pekićeva dela i njihovo vrednovanje i prevrednovanje, privlačnosti ove knjige doprinose i manje poznati detalji i anegdote o kojima svedoče autori tekstova, prikazujući izbliza pisca, njegov način rada i njegova shvatanja.

Mihiz: Pisac najduže fraze u srpskoj književnosti

“Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on, pisac najduže fraze u srpskoj književnosti. Govori pritom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklopu apodiktičnosti. Кrvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima. Pije retko, ali onda samo teška pića, uporno i oštro kao kozak. Gord, čak nekako plemićki ohol. Retko greši i još teže prašta greške drugima i sebi. Tvrd čovek od stavova i principa, srećom bez pedanterije i sitničavosti koje ovakve karaktere često prate.

Borislav Mihajlović Mihiz, Foto: Youtube

Ne trpi šarlatanstvo, prejaku, neodmerenu reč i naše sentimentalne, slovenske izlive. Reč drži kao da je škotski gorštak, i drži do toga da je i drugi drže. Jak, opor i pomalo krut čovek koji pri svem tom ume da bude i dragocen i dragoceno odan prijatelj ljudima i idejama koje primi za svoje”, piše o Pekiću njegov verovatno najbolji prijatelj Borislav Mihajlović Mihiz u svom čuvenom portretu “Srbin u Londonu”, prenoseći potom svoje impresije kao čovek koji je “imao, za pratioca literature dragocenu, priliku da iz prijateljske blizine prati delo Borislava Pekića u nastajanju”.

Nataša Mijušković: Pitao me je da štampam priču pod svojim imenom

Nataša Mijušković piše tekst kao “priliku da se oslobodi višedecenijskog osećanja krivice prema starom, dobrom drugu, krivice ne zbog nečeg što je učinila, već zbog onoga što nije”. Ona je upoznala Pekića, “Borisa ili Duška, kako je voleo da ga zovu osobe njemu bliske”, upoznala na fakultetu 1954. godine, gde su oboje studirali psihologiju, a budući pisac izgledom i odevanjem odudarao je od drugih (“Odelo i kravata bili su obavezni, ponekad svilena ešarpa, kišobran čak i kada je bilo minimalnih nagoveštaja da bi vreme moglo da se pogorša, kožne rukavice, čak i leti”, “delovao je kao ličnost iz nekog predratnog salonskog komada”). Nataša Mijušković potom opisuje trenutak kada joj je Pekić, u poverenju, pokazao jednu svoju pripovetku, drugačiju od onih koje je ranije pisao.

Borislav Pekić Foto: Wikimedia Commons/Ljiljana Pekić

“Rekla sam mu svoje mišljenje, ne krijući oduševljenje. Na to je usledilo ono o čemu želim da pričam i o čemu razmišljam uvek kada se setim Pekića, sve ove četiri i po decenije koje nas dele od tog događaja”, zapisala je ona i opisala šta se potom dogodilo: “Pitao me je da li bih prihvatila da tu pripovetku štampam pod svojim imenom jer on, ‘iz nekih razloga’ (nazirala se politička konotacija), nije neko čije ime bi moglo da je preporuči. Bila sam zbunjena i polaskana tom molbom koju sam, nažalost, odbila. Odbila sam je iz neke vrste mladalačkog poštenja koje ne dozvoljava da se kitimo tuđim perjem, a ne shvatajući prave motive Borisove molbe, jer nisam poznavala stvarnu situaciju u kojoj se nalazio. Naime, ništa nismo znali o njegovoj bliskoj, ali ne tako kratkoj prošlosti, o periodu od oko pet godina, za koje je rekao da ih je proveo u Parizu. Teška srca sam odbila Duškovu molbu (molio me je kao Duško, ne kao Boris ili Pekić, što je celu stvar činilo i čini je težom), pogotovu što je njegovo obrazloženje bilo: ‘Želeo bih da vidim odštampano nešto što sam napisao, pa makar i pod tuđim imenom'”, piše Nataša Mijušković.

Bratić: Najznačajniji podatak o Pekićevom karakteru

A pisac Radoslav Bratić podseća i na Pekićeve “godine koje su pojeli skakavci”. “Bez obzira na to što se on moralnosti u književnosti grozio, kao čovek bio je od najvećih moralnih principa. Moralnost u književnosti za njega je bila poraz estetike”, piše Bratić, pa onda opisuje neobičnu epizodu iz Pekićevog života:

“Кada su mu ponudili da izađe iz tamnice, Pekić odbija, jer će ponudu usloviti da sa njim puste i njegove drugove. U ovoj činjenici možda leži i najznačajniji podatak Pekićevog karaktera. Ostaće takav celog života. Posle petogodišnjeg robijanja, tih ‘godina koje su pojeli skakavci’, puštaju ga iz zatvora, a pisac odbija da izađe dok mu zatvorske vlasti ne vrate naliv-pero koje su mu oduzele pri hapšenju. Nudili su mu celu hrpu penkala da izabere, ali Pekić insistira da dobije svoje. Кakva simbolika i kakva najava budućeg pisca! Obračunaće se Pekić tim perom maestralno, sa mnogim znanim i neznanim junacima, i domaćim i onim po svetu. U svojim sećanjima, docnije, ispisaće i pravu enciklopediju zatvorskih mučenja i tortura.”

Dragoslav Mihailović: Nezamenljiv prijatelj i kum

Dragoslav Mihailović u eseju “Da li je Borislav Pekić špijun?” napisanom sredinom sedamdesetih godina, a objavljenom tek četvrt veka kasnije, piše o Pekićevim nevoljama da štampa svoje knjige u zemlji.

Dragoslav Mihailović Foto: Zoran Lončarević

“Pitam se da li je Borislav Pekić možda špijun. Neki su mi govorili da se on tamo, u Londonu, bavi pisanjem knjiga i gajenjem cveća. Naivan i neobavešten, u prvi mah sam to primio zdravo za gotovo. Sada, bogami, moram da se zamislim. Možda bi ono ‘cveće’ moglo da bude i nekakva šifra. A i knjige se, na kraju krajeva, mogu pisati s raznim svrhama i, naravno, za razne službe”, piše Mihailović, između ostalog, ironično, a potom prilaže i besedu svom “nezamenljivom prijatelju i obožavanom kumu” koju je 1999. održao u Ateljeu 212 gde je govorio o čuvenoj Pekićevoj drami “Korešpondencija”.

Đorđe Lebović: Bora i ja u “dobrovoljnom egzilu”

U “Okeanu Pekić” Đorđe Lebović rasvetljava period kada su obojica radili na filmu, u “dobrovoljnim egzilima” u Herceg Novom i Dubrovniku, na Kosmaju i Zlatiboru, u Sarajevu, Podgori i Rovinju”. Prikazujući Pekića i kao do kraja predanog detaljima (piše o piščevoj opčinjenosti arhitekturom dok je koncipirao roman, buduću “argonautiku” koji je tada zvao “Graditelji”), Lebović opisuje i epizodu gde Pekić njih dvojicu lažno predstavlja kao stručnjake Akademije nauka da bi ušli u riznicu jedne katedrale i proverili svoje tvrdnje, a potom opisuje i gotovo asketsku privrženost učenju, ali i zamerke vezane za ljubavni (i bračni) život budućeg autora romana “Semper idem” i njihovog zajedničkog prijatelja Danila Kiša…

Vladeta Janković: “Sve sam smislio, još samo da bacim na papir”

Profesor Vladeta Janković svoj tekst “Prilog proučavanja Pekićevog stvaralačkog postupka (Privatna saznanja)”, otvara anegdotom iz osamdesetih godina, kada se sa piscem susretao u Londonu, gde je on dolazio u tadašnju jugoslovensku sekciju BBC-a i snimao tekstove od kojih će kasnije nastati tri toma njegovih “Pisama iz tuđine”, a potom su odlazili na “vinčinu” u jedan pab u Kovent Gardenu.

Vladeta Janković Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

“Jednoga od tih četvrtaka, Pekić me je, znajući da dva dana kasnije treba da se vratim u Beograd, upitao da li bih mogao da ponesem i u Dramskoj redakciji Televizije Beograd urednici Vesni Janković predam rukopis drame za koju je davno potpisao ugovor, koja nije napisana, a sad mu je poslednji trenutak da je isporuči. Na to sam, iskreno zapanjeno, upitao: ‘Dal’ je moguće da to još niste napisali? Pa ja putujem prekosutra u podne!’ Pekić je na ovo, kroz oblak duvanskog dima, sa menandrovskim mirom odgovorio: ‘Imam više nego dovoljno vremena. Sve sam smislio, još samo da bacim na papir’.

Tu mi je odmah ukratko prepričao i zaplet o dvoje zrelih ljubavnika u hotelskoj sobi, koji svoju davno željenu vezu ne konzumiraju zbog opsednutosti trivijalnostima i prinudnim neurozama. I zaista, tokom subotnjeg prepodneva, možda sat pre polaska na aerodrom, neko mi je (ne sećam se više ko) doneo veliki koverat sa tekstom i propratnim pisamcem u kojem me Pekić, uz izvinjenje zbog vremenskog pritiska, ‘ljubazno moli’ da ‘bar u avionu’ pročitam i ispravim moguće slovne i interpunkcijske greške koje on nije stigao da uoči. Tako sam i uradio, a drama, koju sam istog dana uručio urednici, nekoliko meseci kasnije bila je snimljena u režiji Zdravka Šotre, sa Svetlanom Bojković i Petrom Кraljem u ulogama mankiranih ljubavnika, i prikazana kao X + Y = 0“, piše Janković 1993. godine.

Vida Ognjenović: Cveće i činovi u turskoj vojsci

Književnica i rediteljka Vida Ognjenović u lirskom eseju “Imena cveća” govori o vremenu kada su stanovali i sretali se u Vembliju. Nakon demonstracije fascinantnog poznavanja biljnog sveta, Pekić joj je ispričao i nešto što umnogome pokazuje koliko studiozno se pisac pripremao za pisanje svojih dela.

Vida Ognjenović Foto: Zoran Lončarević
Vida Ognjenović Foto: Zoran Lončarević

“Ja sada nisam baš zaokupljen cvećem, rekao je na to Pekić, sad sam u jednoj mnogo težoj i prozaičnijoj oblasti. Istražujem poredak, rodove, činove i zakone u turskoj vojsci tokom četiri veka njihovih veza sa Evropom. To mu je, veli, potrebno za novu knjigu. Prevrnuo je na stotine knjiga, rečnika, enciklopedija, zbornika. Predlažem mu da napiše pismo profesoru i čuvenom istoričaru, doktoru Halilu Inaldžiku, pa se zajedno divimo njegovim radovima i prevodu gospođe Milice Mihajlović, koja je majstorski prevela njegovu knjigu Osmansko carstvo. Pekić kaže da je njemu potrebno mnogo više bizarnih detalja, no što ozbiljni istoričari unose u svoje studije. Obećava da će mi sledeći put kad dođem pokazati svoje grafikone, jer je dosta toga već pronašao i sredio. Nedostaju mu, veli, neke stvari o mornarici, ali se nada da će i tome ubrzo ući u trag. Prema tome, vidiš i sama, smeška se, šta su kaćun, zečje uvo, jagorčevina, maslačak, kaduljica, divizbina, runolist i ostale mirišljave travke pri utvrđivanju razlike između mulazima i suharije! Dok to govori, namiguje nekako zaverenički. Vidim lepo da on tu razliku odlično zna”, piše Vida Ognjenović.

Radivoj Radić: Pekić i istorija

A istoričar Radivoj Radić u tekstu “Da li je Borislav Pekić mogao da bude istoričar?”, govoreći o Pekićevim dramama, posebno “Korešpondenciji”, esejima i piščevoj erudiciji, primećuje da bi se “možda mogao izvući brzoplet zaključak da Pekić nije ‘verovao’ u istoriju”. “Međutim, čitav njegov književni opus, pred kojim svako – istoričari tu nikako nisu bilo kakav izuzetak – ostaje duboko impresioniran, celokupno voluminozno delo, dakle, negira takav zaključak. Istorija je u velikoj meri, trajno i neraskidivo, involvirana u Pekićevu pisanu zaostavštinu”, zaključuje Radić.

Predrag Palavestra: Ovejani i slavni opozicionar 

Pekić je i sam bio učesnik značajnih istorijskih događaja. Akademik Predrag Palavestra svoj tekst “Urna na polici sa knjigama” iz 2000. godine otvara anegdotom iz proleća 1968. godine, vremena studentskih nemira kada su se pred kancelarijom istražnog sudije našli Pekić (“uparađen, sa kišobranom u ruci”), on, Dušan Radović, Matija Bećković i Mirko Kovač, jer ih je pisac Miodrag Bulatović pozvao kao svedoke odbrane pošto se protiv njega vodio postupak zbog navodnog vređanja državnog vrha. Pekić je tada krivicu preuzeo na sebe, pitajući se kasnije šta mu je to trebalo, ali je “sudija na kraju shvatio da od svedoka i ovakve istrage nema ništa, pa nas je posle ispitivanja sve otpustio”, piše Palavestra, navodeći da su tada postali prijatelji i opisujući potom i Pekićev angažman kod Terazijske česme 1991. godine.

Predrag Palavestra Foto: Printscreen/YouTube/Radio-televizija Vojvodine

“Mihiz, Selenić i ja na brzinu smo sročili nekoliko reči podrške studentima i odredili Pekića da, kao ovejani i slavni opozicionar, bivši robijaš i skorašnji dobitnik velike državne Njagoševe nagrade, u ime srpskih pisaca saopšti na protestu tu poruku. Dok smo u grupi prilazili Terazijama, ljudi su prepoznali znana lica i razmicali se da književnici prođu kroz masu koja ih je pozdravljala. Visok, prav i ponosit, pred svima je dugačkim korakom grabio Pekić, sa ozbiljnim licem čoveka koji je započeo važan posao i sada gleda da mu alat ne izmakne iz ruku.

Dve-tri sledeće noći proveo je na Terazijama i u okolnim bifeima, družeći se od jutra do mraka sa studentima i glumcima koji su vodili mitinge. Išao je u protestne šetnje, sukobio se sa policijom i dobio nekoliko dobrih udaraca pendrekom u opsadi televizije. Posle je govorio: „Prvi put sam video mlade ljude koji ne pate od predrasuda. Mlade ljude koji su lišeni straha, ali su lišeni i fanatizma. Video sam mlade ljude koji se bore za pravdu, za ljubav, za sreću. Ono što sam doživeo kod Česme nadrasta sve što sam lično doživeo u svom životu.” Treće noći, u samo svitanje, u 5 sati izjutra, govorio je studentima na Terazijama i rekao da ono što mladi ljudi traže, traži svaki častan čovek u Srbiji. Taj trenutak ostao je zabeležen na televizijskom snimku”, piše Palavestra.

Akademik u svom tekstu navodi i da “toliko strasno i do poslednjeg daha predano Pekićevo angažovanje u političkoj javnosti i obnovljenoj opozicionoj Demokratskoj stranci, bilo je istinska slika njegovog prkosnog karaktera i njegove jasno izražene građanske savesti”.

Čarls Simić: Dirnut sam Pekićevom voljom da oprosti neprijateljima

Pesnik Čarls Simić, pišući esej “Adamov kišobran”, govori o Pekićevim romanima i iscrpno prikazuje “Kako upokojiti vampira”, povodom prevoda tog dela na engleski, slika i portret pisca.

Čarls Simić Foto: EPA/ALEX CRUZ

“Poslednje što je napisao bili su novinski članci i govori na temu demokratske budućnosti Srbije. Čitajući ih danas, dirnut sam Pekićevom voljom da oprosti starim neprijateljima i njegovim optimističkim očekivanjima. Poput ostalih umerenih nacionalista, nije predvideo predstojeće tragedije, jer je, više od ostalih, verovao u kompromis. Duboka uviđavnost prema stavovima drugih i iskren pokušaj da se oni shvate suština je demokratije, po Pekiću. Bez kompromisa, pisao je, nema normalnog života za nas. Znao je koliko je Srbima oduvek bilo teško da nađu zajedničku političku ravan; ipak, nadao se da će se jednom možda opametiti, iskoristiti šansu i ponašati se mudro”, piše, između ostalog, Simić.

Gojko Božović: Razvoj srpske proze neodvojiv od Pekićevog dela

Gojko Božović piše da “kako se kod Pekića neprestano mešaju život i literatura, iskustvo plaćeno posvećeničkim životom i život iznova promišljen u književnosti, svakako je važno kazati kako Pekić nije samo pisao o građanskom svetu već je taj svet i sam oličavao. Doživljavajući i na ličnom primeru iskustvo kako je civilizacija postala zatvor, a zatvor sama civilizacija, od čega će napraviti jednu od velikih tema svoje književnosti, Pekić je postao lucidni i nepotkupljivi hroničar srpskog društva modernog doba”, piše Božović u svom tekstu, gde opisuje i svoj jedini susret sa čuvenim piscem na Stražilovu, koji je na njega ostavio istinski dubok utisak.

Božović ističe i da “čitanje srpske proze koja je nastajala u drugoj polovini XX veka pokazuje da je njen razvoj neodvojiv od književnog dela Borislava Pekića”.

“… Pekićeva književnost je, menjajući žanrove i stvarajući nove, otvarala vidike u srpskoj prozi i postavljala drugačije mere velikog dela na srpskom jeziku. Ta mera nije ista pre i posle Pekića, i po tome se vidi pravi značaj pisca u okvirima jedne nacionalne književnosti. Drugim rečima, na pitanje: Šta je veliki roman na srpskom jeziku?, jedan od nekoliko mogućih odgovora glasi ovako: Veliki roman na srpskom jeziku jeste onaj koji u nečemu može da izdrži poređenje sa Pekićevim ‘Zlatnim runom'”, navodi Božović.

Sve ovo je, razume se, samo delić “Okeana Pekić”. Tako je i priređivač ovog zbornika Mihajlo Pantić nazvao svoj esej kojim se završava ova knjiga, iz kog prenosimo i jedan duži odlomak.

Mihajlo Pantić: Čitajmo Pekića

“Кako bi nam i danas, i u budućim danima, dobro došlo malo Pekićeve lekovite ironije i dodatne argumentacije u priči o uzrocima i posledicama trajućeg društvenog opadanja, o zasluženim i nezasluženim kaznama, o malim moćima a prevelikim ambicijama, o autizmu koji želi da se predstavi kao kosmopolitizam, i obratno. I tako redom, i to u jednoj civilizaciji, mislim i na ovu našu, balkanoevropsku, i na evropsku u širem opsegu, kojoj svi, i prema Pekiću i prema svakom sabranom mišljenju, prirodno težimo. Pravde radi treba reći da pomenuta civilizacija ni sama nije propustila da u XX veku proizvede ‘danteovsko’ preobilje nakazne stvarnosti i njoj odgovarajućih metafora, samo što se ovde, kod nas, ta stvarnost sa svim pratećim metaforama ispoljavala na drastičniji način, duže trajala, i više bolela, a osim toga događala se, i dalje se događa, upravo nama, ne nekom drugom.

Foto: Promo

‘Lični moral osnov je svake politike… Кo počne sa žrtvovanjem svojih vrlina, završiće sa žrtvovanjem tuđih života. Ako vas smatraju moralnim čovekom, morate to po cenu glave ostati… Politika je javni moral… Moral je privatna politika.’ Tako je razmišljao, i takve je stavove u javnom delovanju zastupao Borislav Pekić, građanin, valjda poslednji srpski pisac koji političkim angažmanom nije naudio svome delu. Autoritetom, dubinom, opsegom i umetničkom uspelošću tog dela, i, na poseban način, kompleksnom biografijom, od čijih epizoda (poreklo, politička uverenja, robija, književni uspeh, život u dobrovoljnoj emigraciji, obnavljanje Demokratske stranke, ponovno uključivanje u politički život) nije pravio nikakav mit, nikakvu ličnu hagiografiju, niti reklamnu kampanju, Pekić je srazmerno brzo, i sa dobrim razlozima, stekao ugled doslednog, pronicljivog zastupnika demokratskih ideja, na kojima počiva svako moderno društvo voljno da sebe smatra slobodnim i prosperitetnim. Rečju, da bude društvo koje će težiti stalnom usklađivanju i respektovanju prava, sloboda i obaveza svakog svog člana sa kolektivnim ciljevima i interesima.

Mihajlo Pantić Foto:Zoran Lončarević

U tom smislu, političke ideje Borislava Pekića, koje su, najčešće, bile u saglasju i sa njegovim individualnim, prevashodno stvaralačkim, humanistički utemeljenim idejama (etičnost, prosvećenost, katarzičnost i gnoseološki značaj umetnosti) i danas jesu inspirativno polazište u našim raspravama da li nam je politika zaista drugo ime za sudbinu. Sudeći prema zbivanjima u ovom delu Evrope u drugoj polovini XX i prvim godinama novog veka, pekićevski, ironijom osenčeni paradoks, primenjen na ovdašnje prilike, glasio bi da se u pokušaju odgovora na najsloženija, najtegobnija pitanja i iskušenja koje život stavlja pred nas, ponekad mora pribeći do banalnosti otrcanim floskulama i stereotipima. Tako je, nažalost, i u ovdašnjem opštem slučaju. Ima li među nama koji smo živeli u Srbiji tokom poslednjih pedeset godina ijednog jedinog čoveka koji bi mogao da negira kako politika nije bila njegova sudbina? Ima li ikoga ko bi za sebe mogao reći da bi živeo isto onako kako je živeo, a da nije živeo i doživeo kraj titoizma, krah druge Jugoslavije, rat, političko ludilo neprosvećenih, zatucanih pseudoelita, beskonačnu tranziciju, mučna i teška nastojanja oko formiranja parlamentarne demokratije i funkcionisanja države, socijalni sunovrat, raspad starih vrednosti i izostavljanje novih? Pa, najzad, i današnju estradizaciju javne scene i povratak u pretpolitičko, autokratsko stanje društva.

Desetogodišnjica “Vrhova”

– “Okean Pekić” objavljena je na desetogodišnjicu edicije “Vrhovi” koju uređujem u Biblioteci grada Beograda, posvećenoj značajnim piscima iz prošlosti i savremenosti čije je stvaralaštvo na ovaj ili onaj način vezano za Beograd, kaže Mihajlo Pantić.
Do sada su u ovoj ediciji objavljene knjige:

Dragoslav Mihailović: “Put po neprohodi” (2010)

Branko Miljković: “Pesnik vatre” (2011)

Svetlana Velmar Janković: “Bezdane svetlosti” (2012)

David Albahari: “Slike (iz) porodičnog vremena” (2013)

Duško Radović: “Poštovanom Dušku Radoviću” (2014)

Branko Ćopić: “Vedrine i sete Branka Ćopića” (2015)

Danilo Nikolić: “Vlasnik trajne sreće” (2016)

Ivo Andrić: “Andrić, Beograd, priča” (2017)

Miloš Crnjanski: “Miloš Crnjanski, izbliza” (2018)

Dušan Kovačević: “Humor je svetlost” (2018)

Laza K. Lazarević: “Dovršene pripovetke” (2018)

Milorad Pavić: “Pisci Paviću” (2019)

Gde je tu moral, gotovo se više niko ne pita, i možda nam je zato, ako ne i najpre zato, i danas potrebno osveženje pamćenja na Pekićeve promišljene, principijelne stavove o politici koja ne mora biti nikakva fatalistička supstitucija života, nikakav rđav alibi za našu svakidašnju bedu, nego, ukoliko je zaista odgovorna i utemeljena u etici, mora biti najbolji, ako ne i jedini mogući način za iskupljivanje našeg zemaljskog vremena, za ljudsko postojanje dostojno slobodnomislećeg i slobodnodelujućeg života.

Slojevitost Pekićevih ideja i javnih proklamacija neposredno vodi zaključku o obavezujućoj etičnosti njegovog dela, tematski vrlo širokog i značenjski gotovo neiscrpnog. Uprkos toj širini, to delo se drži kao čvrsta duhovna građevina, kao imaginativna, saznajna celina, zahvaljujući nekolikim integrativnim faktorima i elementima. Među njima moral, kao skup principa pozitivnog čovekovog delovanja u svetu koji neprestano poriče i onemogućava to i takvo delovanje, ide u red presudnih, najznačajnijih.

O etičnosti i uvažavanju drugog govori i Pekićev stav: ‘Кao pisac moram biti jednako dobar slušalac kao i rečit’, a njega treba dopuniti još jednim važnim citatom: ‘Moć je izvan razuma. Ne pokušavajte da je razumom shvatite ako je imate, jer ćete je izgubiti. Ne pokušavajte da joj razumom služite ako je nemate, jer ćete biti izgubljeni’. Кonačno, može se neopozivo reći da je Borislav Pekić bio pisac i mislilac koji je, u duhu najboljeg evropskog humanizma, razumeo i pripovedao (ne: propovedao) da vrednost čovekovog života, koliko u javnoj, toliko i u najintimnijoj sferi, zavisi od postojanosti moralnih principa. Izgleda da tu lekciju nikada nije moguće do kraja savladati.

Zato, čitajmo Pekića”.

Komentari

Vaš komentar