Radmila Stanković: Tužno mi je što je Srbiji kultura na poslednjem mestu, jer takva zemlja nema baš čime da se diči

Više od pola veka Radmila Stanković piše o kulturi za najuglednije medije. U nebrojenim intervjuima promovisala je istinske nosioce kulturnih vrednosti, a kroz istraživačke i kritičke tekstove i komentare beskompromisno analizirala stanje u kulturi. Kada neko u budućnosti bude imao potrebu da se upozna s kulturnim miljeom ovog prostora tokom prethodnih 50 godina, u Radmilinim tekstovima će naći neiskrivljenu sliku. Novinarka s istinskim integritetom, naveo je, između ostalog, žiri u obrazloženju nagrade, koju od 2014. godine dodeljuje pozorište PATOS iz Smedereva za posebno angažovanje novinara, redakcija i medijskih kuća u oblasti kulture.

Laureatkinja, ta novinarka s intergritetom je na svečanosti primetila i da danas mnogi govore kako je novinarstvo palo na najniže grane.

- Mogu da se složim sa tim, ali ceo moj profesionalni život je borba da se hvatam za one visoke grane. Nikada nisam podlegla toj nesumnjivoj istini o vladavini bednih iskaza koji se teško mogu nazvati novinarstvom. Držala sam se principa koji novinarstvo čine važnim i značajnim pozivom, bez obzira na one koji ga skrnave - kazala je
Radmila Stanković, koja je, nije zgoreg podsetiti, dugovečnu karijeru započela još sedamdesetih godina, kao studentkinja. Tada kao saradnik na Drugom programu Radio Beograda i u omladinskom listu "Susret". U "Večernjim novostima" bila je novinarka Kulturne rubrike, na Televiziji Beograd je sa Zoranom Hrisitićem uređivala i vodila seriju emisija "Muzički atelje", u "Borbi" je bila urednica Kulturne rubrike, u "Nedeljnom telegrafu" objavljivala intervjue s najznačajnijim ličnostima iz oblasti kulture, umetnosti i nauke. Od 1999. do 2024. u NIN-u bila je urednica i novinarka Kulturne rubrike, a već nekoliko meseci piše za nedeljnik "Radar". Autorka je nekoliko knjiga i dobitnica "Zlatnog beočuga" za trajni doprinos kulturi.

Novinarstvo, kako je na svečanosti istakla dobitnica, deli sudbinu vremena i sistema vrednosti u kojem živimo. I ne može se, zato, od novinara očekivati mnogo više od toga.

- Ja sam proživela dosta smena sistema vrednosti u kojima sam uvek bila isto - novinar, ili urednik Kulturne rubrike. Nema smisla porediti, jer je novinarstvo od juče i prekjuče zaista neuporedivo s ovim današnjim. Ali ono čega sam se uvek držala, nalazilo je mesta u svakom sistemu vrednosti: a to je značilo da se promovišu događaji i ljudi u kulturi zato što verujete i njihove vrednosti; da afirmišete nove vrednosti; da dobro poznajete društveni sistem i kako funkcioniše država da biste umeli da sagledate mesto kulture u njemu; i ono što je posebno važno, da ne ćutite pred lošim potezima institucija i ljudi na vlasti u kulturi - ukazala je laureatkinja.

Međutim, da bi se istrajalo u tome, novinar mora biti spreman da plati cenu, što joj nikada nije bio problem:

- Kao ni mnogim ljudima iz sveta novinarstva i kulture koje sam poznavala i poznajem, i duboko poštovala i poštujem. Zbog takvih ljudi, posebno oniih mladih koje cenim zbog njihove hrabrosti i neodustajanja, ova profesija opstaje uprkos svim jefitinim trikovima koji uz pomoć fizičke i duhovne golotinje služe isključivo za sakupljanje klikova - naglasila je Stanković, dodavši da veruje u novinarstvo kao meru savesti u društvu koje je, nažalost, "duboko podeljeno i za koje se moramo boriti svakim redom u tekstu, društvo u kojem ćemo afirmisati jednakost i poštovanje prava pojedinca, ukazivati na korupciju, kriminal, laži i obmane".

- Verujem u novinarstvo koje će se boriti da se postotak izdvajanja za kulturu u budžetu Srbije makar približi onome što smo imali pre 30 godina. Sada se izdvaja manje od jedan odsto, a pre tri decenije je to bilo blizu četiri. Tužno mi je što podsećam na ovo, ali zemlja kojoj je kultura na poslednjem mestu, nema baš čime da se diči. A meni je stalo da afirmišem ono što će današnju Srbiju predstavljati kao demokratsku, modernu republiku koja se neće pozivati samo na svoju tradiciju i slavnu prošlost. Ako ne živimo i ne stvaramo sadašnjost kad je o kulturi reč, iza nas neće ništa ostati - zaključila je Radmila Stanković.

Nagrada "Niko Garone" nazvana je po novinaru i pozorišnom kritičaru italijanskog lista "Republika", koji je pratio i afirmisao savremenu italijansku i evropsku pozorišnu i plesnu scenu, a od 2005. godine i nezavisnu kulturu u Srbiji i regionu. Autor publikacije "Nova lica Srbije" i dokumentarnog filma o inkluzivnom pozorišnom projektu "Nomad scena", preminuo je 2009. u Rimu, a iza sebe ostavio sina - danas svetski priznatog reditelja Matea Garonea.

Poručila je zato Radmila Stanković na kraju i da joj je ova nagrada veoma draga, kako zbog onih koji su joj priznanje dodelili, tako i zbog imena koje nosi.

- Ali, posebno mi je draga zbog nečeg sasvim ličnog. Niko Garone i ja imamo nešto zajedničko, meni najdraže: njegov sin je danas ugledni italijanski filmski reditelj Mateo Garone, moja ćerka je ovdašnja filmska i televizijska rediteljka Ana Maria Rossi. I ovu nagradu sam njoj posvetila.

Bonus video: Nedeljnik Radar