Podeli:
Ana Maria Rossi/Foto: Dalibor Danilović

Tog 13. januara dvehiljadite godine, tek izašla sa Akademije, režirala sam svoj prvi program na otvorenom. Zvao se „Heroji otpora“.

Na pozornici „kod konja“, na Trgu Republike, u organizaciji pokreta koji se zvao „Otpor“, nekim nepokornim građanima nepokorenog grada dodeljivane su nagrade „Heroj otpora“, namenjene borbi protiv autokratskog Miloševićevog režima. Ne sećam se ko je sve učestvovao, sećam se samo nekih, Čede Čupića, Voje Brajovića, Srbe Turajlić, Mire Karanović… Sećam se da je pevao Rambo, da sam se nešto peglala sa njim oko izbora pesme, i da je on bio u pravu, ja u krivu. Imali smo video bim na kome su išli izmontirani snimci posledica Miloševićeve vladavine, u kombinaciji sa muzikom iz „Otpisanih“ koju mi je Mića Marković ustupio na korišćenje, i svakom vrstom subverzivnih poruka sa insertima iz filmova i serija. Rečju, mitingaški, prvoloptaški, mladalački naloženo i veoma uspešno s obzirom da je trebalo držati nikad puniji Trg Republike na nogama, satima.

Materijal sa tog mitinga prenosile su stanice „ANEM“-a, koje su u to vreme predstavljale ono što su danas N1, NovaS, NIN, Vreme, Danas. Emitovale su se preko pokojne B92 koja je, takođe, bila „naša“. Ti mediji su, od strane javnog servisa i vladajuće stranke nazivani istim ovim pogrdnim imenima koje i danas čujemo: izdajnicima i stranim plaćenicima. Termin „tajkunski mediji“ još nije bio u upotrebi. Delovi materijala sa tog mitinga korišćeni su kasnije u BBC-jevom serijalu o raspadu Jugoslavije. Bila sam u nekim raspalim reportažnim kolima, tik uz binu.

Učesnike na pozornici, ceo Trg, Vasinu, Čika Ljubinu, Kolarčevu, Knez Mihailovu, sve gde je bilo ljudi, sve je moralo da pokrije osam kamera. Sa toliko smo, naime, raspolagali. Ne bih umela da prizovem u sećanje kako sam se osećala, to su inače bile godine čudnih osećanja, ali pouzdano znam da sam imala samo jednu frku u glavi, da mi izdrži oprema. Jasno mi je bilo da me kamermani u toj galami uglavnom neće čuti koliko im god urlala u slušalice, samo je bilo važno da budu na broju. I onda, negde pred kraj programa, signal s jedne kamere se izgubio. Crni ekran monitora ti ne daje dovoljno informacija, da li je riknula kamera, ili je snimatelju doletela flaša u glavu. Dilemu smo razrešili kad je čvrsti objekat zveknuo u reportažni kombi, a zatim neko počeo taj kombi da ljulja i trese. Ubrzo smo morali da prekinemo jer su nam iz organizacije programa javili da su „došli radikali“. Tako je izgledao moj prvi susret sa radikalima.

U januaru poslednje godine dvadesetog veka, radikali u Srbiji nisu bili na vlasti, ali nisu bili ni opozicija, ako razumete šta hoću da kažem. Bili su prepoznatljivi po „narodskom“ tonu, često tendenciozno primitivnom, igrajući na kartu svog biračkog tela. Prvi čovek je, kako danas, tako i onda, bio vojvoda od Zemuna, u to vreme samo državni službenik koji mlati pištoljem po beogradskim ulicama i iscrtava mape Srbije sa granicama „Karlovac, Karlobag, Ogulin, Virovitica“, koje će nekoliko godina kasnije podrobnije objašnjavati pred publikom u Hagu. Drugi čovek radikala bio je još uvek nesvršeni student privatnog fakulteta za menadžment u Novom Sadu, još uvek samo kum prvog čoveka stranke, još uvek samo vojvodin pomoćnik bez ambicije i svesti da bi ikad mogao da se nađe na mestu predsednika bilo kakvog oblika države, pa makar to bilo i pleme u džuglama Amazona. Treći čovek stranke je bio najmlađi među njima, evidentno najambiciozniji, isto je stekao titulu kuma prvog čoveka stranke i poslanika Narodne skupštine u kojoj je govorio često i vatreno, ali u ovom trenutku ne bih mogla da se setim ničeg konkretno, osim matematičko-etničke formule u kojoj je konačno rešenje da jedan srpski život vredi kao sto muslimanskih. Tako nekako.

Taj početak dvehiljadite nije puno obećavao. Milošević, koga svih prethodnih godina opozicioni mediji nisu mnogo doticali, odlučio je da ukine sve što nije RTS, Pink, i Pinku slični. Pink, istina, nije u to vreme imao nacionalnu frekvenciju, ali je bio jednako jadan, seljački, u službi vlasti i ispiranja mozgova. I tako je medijski mrak, te neobećavajuće godine, konačno postao najtačniji odraz onoga u čemu smo živeli. Mrklog mraka. I delovalo je nekako… pa… kao danas.

Prvi čovek je bio nikad jači, mediji nisu postojali, opozicija se nije videla, sve što je moglo da se potkupi bilo je potkupljeno, sve što je bilo potencijalna ili paranoidna opasnost bilo je kidnapovano, ubijeno i sahranjeno u živom kreču na Fruškoj Gori. I ako hoćete iskreno, ta zima nije mirisala na promene. U tom januaru nije mogao da se nasluti dašak 24. septembra. Septembar je delovao daleko, toliko daleko koliko danas, iz perspektive karantina deluje neka normalna, zdrava Srbija.

Šta se narodu dogodilo između januara i septembra 2000. godine što mu se već nije dogodilo prethodnih desetak godina? Koliko gladan narod je dovoljno gladan narod da odluči da izađe na ulicu? Koliko otimanja slobode je dovoljno otimanja slobode da kažeš sad mi je prekipelo? I da li to, ikad, zaista ima veze sa narodom, ili je uvek to onaj jedan glas kome poveruješ da bi mogao da te „vodi“, i kojim bi lako mogao da zameniš onog prethodnog kome si isto tako verovao, pa se učlanjivao, pa te potkupljivao, pa te zapošljavao, pa te zaplašivao, na kraju te zatvorio u kuću i zaključao, da bi te pustio napolje tek kad bude siguran kako ćeš da popuniš glasački listić.

Milošević je izgubio vlast 24. septembra 2000. Trebalo mu je desetak dana da izađe pred kameru javnog servisa i to saopšti narodu. To nije zato što je Milošević bio glup čovek pa mu je trebalo deset dana da procesuira šta mu se desilo. To nije ni zato što je Milošević bio posebno plemenit čovek pa je želeo da sačuva svoj narod od građanskog rata na beogradskim ulicama petog oktobra. Kao deo naroda na čijem je Milošević bio čelu, odgovorno tvrdim da je to trajalo toliko zato što Milošević nikad, ni u primisli, ni u svom najgorem snu nije pomišljao da on može da ne bude na čelu države. Milošević je bio čovek koji je živeo u sistemu samoodržive vlasti. Imao je svoju stranku, vojsku, policiju, medije, svoje ljude na svim važnim pozicijama koji su podrazumevali da se samo i isključivo on pita. On nije bio na vlasti, Milošević je bio vlast. Milošević nije brinuo da li je dobar trenutak za raspisivanje vanrednih izbora. Redovni ili vanredni, sva istraživanja svih relevantnih marketinških agencija, zvale se one Stratedžik marketing ili Ipsos, govorila su da su ti izbori njegovi, jer je on nikad bolji, nikad brži, nikad jači. Muka s narodom je što ti se omakne i da ga zavoliš, da omekšaš, da zaboraviš da je narod kvarljiva roba, da danas jesi, sutra nisi.

Bio je januar 2001. godine, onaj dan koji neki stanovnici moje države vole da nazivaju „Srpskom Novom godinom“, iako on to nije. Bila je nikad toplija zima. U Njegoševoj ulici, ispred kafića koji se zvao “Likvid”, u noći koju pamtim iz nekih sentimentalnih razloga, treštale su trube. Moglo je da se sedi napolju, toliko je bilo toplo. Prošlo je tri meseca od pada Miloševića, i taj zarazni optimizam koji smo u tom trenutku osećali teško je opisati. Ni u najluđim snovima nismo mogli da zamislimo šta ćemo doživeti za samo dve godine. Ni u najgoroj noćnoj mori nismo mogli da predvidimo da će desetak godina posle toga, na vlasti da budu oni koji su u Slobino vreme bili samo radikalski kumovi. Oni što su bili kao opozicija a nisu bili opozicija. Da mi je neko rekao, te noći, 2001. godine, ispred “Likvida”, da će me za dvadesetak godina radikalski mlađi kum, pod novim stranačkim imenom, voditi u Evropu preko Kine, iz karantina, zamandaljene na gajbi ispred kompjutera, da mi je to neko rekao, te nikad toplije januarske noći u kojoj trešte trube po Njegoševoj, ja bih umrla od smeha. Ja bih, života mi, umrla.

Komentari

Vaš komentar