Kad nekoga poštuješ kao prijatelja, umetnika, s njim se javno ne dopisuješ, nego okreneš telefon i kažeš prijatelju šta imaš da kažeš. Prethodno se dobro informišeš i ne baviš se projekcijama i konfabulacijama u javnom prostoru. Kad nekog poštuješ, ne padaju ti na pamet smećarska poređenja, ističe između ostalog rediteljka Tatjana Mandić Rigonat u odgovoru na reagovanje upravnika Ateljea 212 Novice Antića objavljeno juče na našem portalu.
Antić je, podsetimo, istakao da je iznenađen stavovima Mandić Rigonat koja je, dan nakon premijere svoje predstave “Dabogda te majka rodila” u Ateleju 212, kritikovala to što se pozorišta i kulturne manifestacije predstavljaju kao najopasnija mesta za širenje koronavirusa – pa se tu sprovode najstrože epidemiološke mere – dok se na ulicama, u kladionicama i kafićima ne poštuju nikakve mere zaštite. Ona je kao primer navela izvođenja “Dabogda te majka rodila” u Ateljeu, što je Antiću dalo povoda da reaguje.
On je komentarisao i to što je Tatjana Mandić Rigonat kao pozitivan primer navela Rijeku, naglasivši da nam upravo iz Hrvatske ovih dana stižu informacije o velikom broju zaraženih od koronavirusa. Antić je u svom reagovanju naveo i to da su on i Mandić Rigonat u prijateljskim odnosima, pa je tim više iznenađen njenom reakcijom.
Odgovor Tatjane Mandić Rigonat Novici Antiću prenosimo u celosti:
– Upravnik Ateljea 212 javno je reagovao na portalu Nova.rs povodom mog gostovanja u jutarnjem programu TV Nova S. Snimak gostovanja je dostupan na portalu Nova S, pa ko je zainteresovan može da čuje šta sam ja zaista rekla i na koje probleme sam ukazala. Da li je upravnik Ateljea 212, pre nego što je uplovio u javnu polemiku sa mnom, gledao emisiju ili je samo pročitao sažeti transkrip (za čije sažimanje ja nisam odgovorna), ne znam, ali ono što je napisao višestruko je problematično čak i uvredljivo. Iskreno, nejasno mi je i zašto je Novica Antić reagovao, iz kog poriva, kog motiva? Da brani ugled Ateljea 212? Od koga – od mene? Da brani sebe – od koga, od mene? Da pohvali sebe? Pa ja nisam prozvala ni njega ni Atelje 212. Pričala sam o kakofoniji koja vlada u pogledu mera koje se preduzimaju u ovo vreme pandemije, o nedoslednostima ili bolje rečeno o haosu, i postavila pitanje da li je pozorište najopasnije mesto i kada je pozorište zaista opasno mesto. Šta su nam vrednosni prioriteti? I da, pozvala sam dr Kona da obiđe pozorišta i vidi kakve su mere u njima preduzete. Te mere u svim pozorištima nisu iste. U Ateljeu 212 su drastične. Ali iz kakvog god poriva da je zašiljio upravničko pero ili zagrejao tastaturu pišući tekst, Novica Antić je nesvesno dao doprinos u rasvetljavanju problema koji mene, i ne samo mene, interesuju i otkrio neke važne stvari koje su doprinos kakofoniji u novoj pozorišnoj realnosti.
Nova pozorišna realnost
Premijera predstave „Dabogda te majka rodila“ bila je zakazana za 13. mart 2020. Pozorišta su prestala sa radom 11. marta. A vanredno stanje uvedeno je 15. marta. Posle uvođenja vanrednog stanja nastavile su sa radom kockarnice, tržni centri… Vrata hramova novca ostala su širom otvorena, dok su vrata hramova umetnosti zakatančena. Ukoliko zatvaranje prostora umetnosti označimo kao čin odgovornosti i racionalnog postupanja u datoj situaciji, postavlja se pitanje zašto se takve odgovorne mere nisu primenile i na druge, gorepomenute delatnosti. Otputovala sam 24. maja u Rijeku i u Narodnom pozorištu Ivana pl. Zajca počela probe „Gospođe ministarke“ Branislava Nušića, koja je imala premijeru 18. jula. Dva meseca radila sam u pozorištu koje je sjajno organizovalo rad u novoj covid 19 realnosti. Preduzete su sve mere predostrožnosti, i za umetnike i za publiku. To pozorište, u vreme mog boravka, izvelo je pet premijera. Tri dramske, jednu opersku i jednu baletsku. Borilo se za opstanak smisla pozorišne umetnosti, za rad, uz ogromnu odgovornost i prema izvođačima i prema gledaocima. O tome sam pričala i u intervjuu koji sam dala Mariji Jakovljević za portal Nova.rs. Ali da ponovim: i umetnicima i gledaocima meri se temperatura pri ulasku u pozorište. Svuda po pozorištu su postavljeni dezinfikatori.
Pozorište se non-stop dezinfikuje, probni prostori kao i pozorišna scena. Gledaocima se na ulazu dele maske, medicinske i pamučne, koje je kreirala njihova kostimografkinja. U gledalištu su preduzete sledeće mere: sedišta u parteru su proređena. Dva spojena, pa razmak, pa tri spojena, pa razmak, četiri spojena pa razmak, pa jedno sedište itd… Dakle, kad mladić i devojka, bračni partneri, prijatelji, cela porodica dođu da gledaju predstavu, niko ih ne razdvaja. Sede zajedno. U Ateljeu 212 nije tako. Kad dođete sa nekim sa kim živite, u Ateljeu 212 sedite odvojeno. Zašto? Četiri sedišta razmaka su između vas i vašeg prijatelja, bližnjeg ili potpuno nepoznate osobe. Gde je tu logika? Upravnik Ateljea 212 kaže: „I čudi me to poređenje sa pozorištem u Rijeci, kao da je ono nekakav etalon i mera svega. Pa upravo smo svedoci da se iz dana u dan broj obolelih i preminulih u Hrvatskoj povećava, verovatno će se to dešavati i kod nas, ali ja, kao upravnik Ateljea 212 hoću da učinim sve što mogu da se ljudi ne zaraze kovidom, makar u pozorištu. Ne odlučuje o tome ni dr Kon, niti bilo ko drugi, oni daju preporuke i uputstva, o tome odlučujem ja, kao upravnik i ja sam odgovoran za živote ljudi u pozorištu. Od zarade i publiciteta mi je u ovim trenutku preče zdravlje glumaca, zaposlenih i publike, uz mogućnost da pozorište, uprkos svemu, ipak radi i živi“.
Zbog ovih neprimerenih i skandaloznih reči, čuđenja što riječko pozorište uzimam za primer, upravniku ću navesti drugi primer: u Narodnom pozorištu u Beogradu razmak su dva sedišta, a partneri, oni koju su zajedno došli u pozorište, sede zajedno. Dakle u istom gradu u kojem se nalazi i Atelje212, u Narodnom pozorištu nema dodatne dehumanizacije publike. Treba učiti iz iskustva drugih i primeniti dobre prakse, o čemu god da je reč. A Rijeka jeste dobar primer kako se boriti za opstanak pozorišta, igranja predstava uz racionalno i odgovorno ponašanje, koje doduše zahteva veliki rad, besprekornu organizaciju proba četiri ansambla: operskog, baletskog, hrvatske i italijanske drame. Pozorišni život u Rijeci ovog leta za mene je bila dobra vest koju treba širiti dalje, do Beograda, do Srbije, jer je to vest koja je ulivala nadu da pozorište može uspeti da izađe na crtu virusu, da postoji u svojoj misiji širenja ljudskosti u ovim neljudskim virus vremenima. U vreme mog boravka i rada u Rijeci, epidemiološka situacija je bila stabilna, kao kod nas trenutno, kako kažu.
Upravnik nam otkriva da je on taj koji stoji iza mera preduzetih u Ateljeu!! Pa to nije normalno! Ja, gostujući u jutarnjem programu, nisam znala za to. I to što je Novica Antić izjavio, baš me je šokiralo. Jer ako je svakom upravniku pozorišta ostavljen manevarski prostor da on odlučuje o merama predostrožnosti, a dr Kon i krizni štab samo daju preporuke, sufliraju upravnicima, postavlja se logično pitanje: Da li mere predostrožnosti proizilaze iz strahova upravnika, ili one moraju biti posledica racionalanog, odgovoranog, stručnog promišljanja? Ja mislim da je život pozorišta veoma važan, kao i život drugih institucija u kojima se stvara umetnost, i da to kako će se odvijati rad u njima, gledati predstave, zahteva sinergiju stručnjaka-epidemologa, Sekretarijata za kulturu, Ministarstva kulture i upravnika pozorišta, i da bi zaista bilo dobro da predstavnici kriznog štaba obiđu pozorišta i propišu mere primerene svakom pozorištu. Nema mesta za improvizaciju. Za živote ljudi u pozorištu ne sme i ne može biti odgovoran samo upravnik, jer upravnika ima raznih. A život je samo jedan, svakome od nas dragocen, pa ne bih da ga prepuštam tek savetima stručnjaka, a odlukama upravnika. Upravnik i ja se slažemo u mišljenju da u ovom trenutku nije bitna zarada na blagajni, već zdravlje svih koji rade u pozorištu, i na sceni i oko nje, zdravlje publike. Dodala bih samo da mene zanima i fizičko i mentalno zdravlje, i da kad razmišljam o mentalnom zdravlju ja se pitam zašto se na njega atakuje rigoroznim odvajanjem bližnjih u gledalištu. Zašto u pozorištu da budemo distanciraniji nego u rođenoj kući, usamljeniji? Nemački epidemiolozi, stručnjaci klinike „Charite“ kažu da je moguće sedeti u pozorišnoj sali s maskom, bez praznih sedišta u publici, bez razmaka, i da to ne nosi nikakav zdravstveni rizik, da su gledaoci bezbedniji nego u gradskom prevozu. O tome su pisale „Večernje novosti“. Dakle epidemiolozi su ti koji moraju imati glavnu reč!
Upravnik kaže: „Iznenadio me je komentar Tatjane Mandić Rigonat, koju poštujem i sa kojom me spaja dugogodišnja saradnja i prijateljstvo. Mislim da je to upoređivanje sa kafeima, klubovima, u kojima se skuplja masa ljudi, neumesno, ali i tipično za nas. To je ona naša reakcija kada, recimo, kažemo ‘Pa svi bacaju smeće sa terase, zašto ne bih i ja’. Mene ne zanimaju oni koji rade kako ne treba, njih bi neko trebalo da sankcioniše, mene zanima da uradim sve što treba i mora da se uradi u ovom stanju epidemije. Imali smo uspešnu premijeru predstave ‘Dabogda te majka rodila’ u kojoj je na sceni petnaest ljudi, iza scene duplo više. U tim uslovima moramo da učinimo sve, da glumce, zaposlene i publiku sačuvamo od zaraze“.
Kad nekoga poštuješ kao prijatelja, umetnika, s njim se javno ne dopisuješ, nego okreneš telefon i kažeš prijatelju šta imaš da kažeš. Prethodno se dobro informišeš i ne baviš se projekcijama i konfabulacijama u javnom prostoru. Kad nekog poštuješ, ne padaju ti na pamet smećarska poređenja. Da, ja sam pričala o tome koliko je suludo što splavovi, kafane, kafići, kladionice žive život kao da virusa nema, dok se u pozorištima primenjuju mere koje ga dodatno sterilišu na ljudskom nivou, misleći pre svega na publiku. To je bilo poređenje koje ilustruje opštu kakofoniju kad su mere prevencije u pitanju. Ilustruje paralelne univerzume u prostorima istog grada. I postavila sam pitanje zašto se ne kažnjavaju oni koji krše preporučene mere. I rekla sam svašta još. Ali težište mojih razmišljanja i poenta svega je da Kovid 19 ne sme biti izgovor za tiho gušenje kulturnog života, marginalizovanje pozorišta i umetnika. Jer pozorište je pred ozbiljnim problemima, o kojima moramo da govorimo ukoliko nam je stalo da živimo kao ljudska bića, a ne zombiji u rijaliti Srbiji.
I sasvim sigurno moja misao nije išla u pravcu „hajde da se mi u pozorištu ponašamo kao da smo na splavu'“ na kojem se ne poštuju nikakva pravila. Govorila sam u mnogim intervjuima da je ključ za ovu situaciju u kojoj smo partnerstvo, uzajamna odgovornost, odgovornost prema sebi i prema drugima. Ta reč partnerstvo ključ je za dobru pozorišnu igru na sceni, ali i za ono što se dešava izvan scene. Upravnik Ateljea 212 zato ne bi trebalo da se antagonizuje sa mnom, umetnicom, rediteljkom, građankom ove zemlje kojoj je stalo da živimo bolje, radimo bolje, već da shvati da bismo oboje morali biti na istom putu, na istoj strani – u službi pozorišne umetnosti. Njegovo je da učini sve da se u pozorištu osećamo kao ljudska bića, bezbedno a humano, da to omogući stalnim dezinfikovanjem scene, da omogući da se repertoar igra i da se rade nove predstave. To zahteva ogroman angažman, ali taj angažman oko stalnog dezinfikovanja itd… sigurno je manje naporan od napora koje ulažu umetnici da igraju predstave, režiraju ih, stvaraju. I zaista mi nije jasno zašto je Novica Antić reagovao na moj nastup na TV Nova S. Misliću o tome! Trenutno se radujem što mi je stigao rezultat testiranja na Kovid 19, što sam negativna, i što putujem ponovo u Rijeku da obnovim Ministarku koja će se pet večeri, od 20. do 25. septembra igrati pred riječkom publikom. Dabogda te majka rodila završila je igranje sa prvom reprizom za ovaj mesec, a kada će je ponovo i da li će je biti na repertoaru Ateljea 212 u oktobru ne znam. Ono što znam, to je da smo u selekciji Međunarodnog festivala u Rijeci u novembru, da je pozvana i na festival „Dani Zorana Radmilovića“ u Zaječaru u oktobru. Da li ćemo otići na te festivale, ne znam. Nadam se da ćemo zdravstveno biti svi negativni a pozorišno, ljudski pozitivni!
Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare