Podeli
Tanja Mandić Rigonat/Foto: Dalibor Danilović

Gledajući svoju zemlju, sa ove prekogranične distance, prateći naše medije, sve događaje koji su se zbili za ova dva meseca, koliko sam odsutna iz Beograda, mogu samo da plačem i da budem ogorčena zbog svega, a pre svega što se sa svima nama neko tako okrutno poigrao. Riječka "Gospođa ministarka" je krik nade: "Života u pozorištu ima, pozorište ima budućnost", kaže za portal Nova.rs rediteljka Tatjana Mandić Rigonat.

“Zli dusi”, “Naši sinovi”, “Ivanov”, “Balkanski špijun” u Narodnom pozorištu u Beogradu, “Gospođa ministarka” i “Uspavana lepotica” u Pozorištu “Boško Buha”, “Iluzije” u Ustanovi kulture “Vuk Stefanović Karadžić” samo su deo bogatog opusa rediteljke Tanje Mandić Rigonat koja poslednja dva meseca boravi u Rijeci gde je postavila Nušićevu “Gospođu ministarku”.

“U briljantno razigranoj režiji Tatjane Mandić Rigonat i izvrsnoj scenografiji Stefana Katunara, u izvedbi hrvatske drame riječkog HNK Ivana pl Zajca, nakon 60 dugih godina, premijerno je odigrana Nušićeva “Gospođa ministarka”. Smeh, ponekad gorak, ostavio je duboki trag u publici koja je snažnim i srdačnim pljeskom i povicima bravo nagradila ovu izvrsnu predstavu koju smo dugo čekali”, izvestio je Radio Rijeka nakon premijere.

Za Nova.rs Tatjana Mandić Rigonat iz Rijeke govori o uspehu nove postavke Nušićevog dela, o životu sa virusom, kako sa te fizičke distance vidi dešavanja u Srbiji, ali i o mogućnosti opstanka pozorišta u aktuelnoj krizi.

Nakon višemesečne pauze, gledanja predstava na internetu i čestog pitanja kako će izgledati pozorište nakon pandemije, kakav je bio osećaj vratiti se u teatar, probama, radu sa glumcima?

– Kad se izmestim iz tačke A u tačku B, a to se dešava kad god negde na duže otputujem, život vidim iz drugog ugla. Neki problemi jednostavno nestanu, kao kad oduvaš maslačak. Dolazak u Rijeku iz covid psihoze, za mene je bio iskorak u među prostor: prostor života kakav smo živeli pre virus okupacije i života u vreme okupacije. Virus je prisutan, znaš da postoji, ali nema straha. Ili, ako ga i ima, to je strah da u trenutku može sve da se prekine, da se vrata pozorišta zatvore, probe zamrznu, odlože za pitaj Boga kad. U Beogradu, Srbiji, širom sveta, pozorišta su prestala da rade. U Rijeci pozorišni život je intenzivan, jer je virus stavljen pod kontrolu. Nema u Rijeci bolesnih ili, ako ih je i bilo, to su sporadični slučajevi. Premijere se nižu jedna za drugom, dramske, operske, baletske, koncerti. Kad ulaziš u pozorišnu zgradu mere ti pištoljem temperaturu. Moja nije prešla 36,2. Svuda su dezinfikatori. Pozorište se dezinfikuje non-stop kao i svi mi u njemu. To postaje navika koju više ni ne registruješ. Publika pre predstave dobija maske, obične zelene ili maske koje je kreirala Manuela Paladin, kostimografkinja. Svi moraju da dezinfikuju ruke, a pre moje premijere, svaki gledalac morao je da potpiše izjavu da 14 dana nije bio u inostranstvu. Između loža postavljeni su pleksiglasi. Sedišta u parteru su proređena. U gledalištu može da bude prisutno najviše 300 gledalaca.

Iz predstave “Gospođa ministarka”, Foto: Hrvatsko narodno kazalište/[email protected]

– Probe “Gospođe ministarke” bile su onakve kakve samo poželeti možeš. Totalna posvećenost. Nismo negovali nikakve distance, podrazumevali smo da smo zdravi, odnosno odgovorni jedni prema drugima. Bilo je i zagrljaja i poljubaca i sedenja u pozorišnom bifeu i na zidiću ispred pozorišta – jednostavno bilo je sve normalno, kao nekad u prethodnom životu. Samo to normalno sad je imalo dodatnu vrednost i lepotu, jer ga ne podrazumevaš. Na probama sam žurila da što pre postavim celinu, stignem do poslednje scene, jer sam imala osećaj da je svaki trenutak dragocen, da ga ne smem ispustiti, jer ne znam kad sve to može nestati, kad virus opet može stupiti na scenu kao glavni glumac, reditelj, scenarista i svirati nam kraj. Imala sam sjajnu ekipu saradnika i glumaca. Izuzetni ljudi su bili oko mene. Zato je riječka “Gospođa ministarka” zaista događaj, krik nade: “Života u pozorištu ima, pozorište ima budućnost”. Ključevi tog života su u našim rukama, ako smo odgovorni i pazimo jedni druge i, naravno, ako je širi kontekst takođe u znaku odgovornosti i poštovanja prema građanima.

Da li se odnos publike promenio, da li sa više pažnje i interesovanja prati predstavu? Kako ste se vi osetili uz sve mere koje su na snazi?

– To što publika dolazi u pozorište puno govori o tome koliko je pozorište važno za građane Rijeke. Gledala sam riječki repertoar, sa osećanjem da mi i nije važno šta tačno gledam koliko mi je važna sama situacija – da gledam predstavu i sedim u gledalištu. A videla sam dobre predstave. Koncentracija je u gledalištu bila gusta, bez obzira što je nekad u publici bilo 50, a nekad 250 gledalaca. Imala sam osećaj da glumci glume samo za mene, da je predstava poklon koji mi daju, da smo povezani u jednoj priči koja nije samo pozorišna, već da je to priča kojom se nadigrava stvarnost, prkosi stvarnosti i potvrđuje život uprkos svemu. To je osećaj da prisustvuješ obredu inicijacije kroz koji slaviš trenutak kao večnost i širiš pluća u koja ti ulazi kiseonik slobode i lepote. Plafon pozorišta oslikao je Gustav Klimt, pa gledaš i u tu lepotu. Svestan si prolaznosti svega i večnosti lepote koja postoji i bez tebe.

U Srbiji čini se da će pozorište, bioskopi, svi događaji u kulturi poslednji doći na red. Da li su utakmice i mitinzi važniji od kulture? Da li su sportski i politički događaji postali slika našeg društva?

– Uopšte više nije pitanje šta je važnije, hijerarhija vrednosti, jer mi u Srbiji živimo ekstrem, opozit život – smrt. Davno je propušten trenutak koji je mogao da nas uvede u normalnost života u virus realnosti. I sad živimo tragediju neodgovornosti, pogrešnih odluka. Gledajući moju zemlju, sa ove prekogranične distance, prateći naše medije, sve događaje koji su se zbili za ova dva meseca, koliko sam odsutna iz Beograda, ja mogu samo da plačem i da budem ogorčena zbog svega, a pre svega što se sa svima nama neko tako okrutno poigrao i pružio iluziju da je virus oslabio, da je pod kontrolom, da su utakmice i turniri bezbedni, što se iz rigoroznih mera prevencije preko noći uplivalo u totalnu negaciju opasnosti koja nije prošla. Ali slika nije crno-bela. Komplikuje je i činjenica da je i vlast poverovala u iluziju pogrešne procene (ima zaraženih i među njima, tako da ne mogu lako da pristanem na narativ da smo svesno žrtvovani zbog izbora). Mislim da je priča komplikovanija i da je proistekla iz konstrukta potpuno nerelanog da je u Srbiji virus pobeđen, da je pod kontrolom. Mislim na narodnu izreku: “Šta je babi milo, to joj se i snilo”. Odgovornost je olako prebačena samo na građane. Da, jesmo svi pojedinačno odgovorni i za sebe i za druge, ali na državi je bilo da tu odgovornost podržava, da krizni štab uspostavlja pravila zdravstvene kontrole nad situacijom. To nije dosledno urađeno. Poverenje u krizni štab je nestalo. Brojke su strašne. Život nam se pretvorio u brojanje, a ljudi u brojke. Sad je situacija čupanja iz ambisa očaja i propasti. Ljudi imaju pravo na iracionalne reakcije, to je deo ljudske prirode, ali oni koji vode državu i oni koji kontrolišu krizu, nemaju pravo na iracionalnost i neodgovornost. Dobro je poznata činjenica, o tome i Nušić piše, da vlast, ona vlast koja nije služenje građanima, donosi svojevrsno odlepljenje od realnosti, gubljenje tla pod nogama.

“Gospođa ministarka”, Foto: Hrvatsko narodno kazalište/[email protected]

Da li je upravo ovo pravi trenutak za postavljanje Nušića? Više značajnih detalja je vezano za vašu predstavu.

– Svaki trenutak je pravi trenutak za genijalnog Nušića. U Rijeku sam došla na poziv. Olivera Baljak, nacionalna prvakinja, godinama je želela da igra “Gospođu ministarku” i želja joj se ostvarila 2020. Ulogom Živane Popović slavi jubilej, 40 godina rada. “Gospođa ministarka” je repertoarska odluka pozorišta, a ne moj predlog. Ta odluka je znakovita. Oblik je poštovanja i prema velikoj glumici i prema velikom piscu. Ovo je godina u kojoj je Rijeka evropska prestonica kulture. Posle 60 godina Nušićeva komedija je na repertoaru Narodnog pozorišta u Rijeci i to je veliki događaj značajan na mnogim nivoima. Prvi nivo je pozorišni, umetnički. A drugi nivoi se tiču polja mržnje – one mržnje koja se neguje na stranicama naših tabloida i medija koji šire propagandu, u političkom diskursu, pa se samo piše i govori o zlu, što realnom, što iskonstruisanom. Te nivoe “Gospođa ministarka” razara činjenicom da je na repertoaru u Rijeci, da je igraju sjajni glumci, da su igranja u julu davno bila rasprodana, da se igra izvorno, na srpskom jeziku, na ekavici, da publika ovacijama ispraća predstavu, da su kritike odlične, da se svuda priča o predstavi, o tome da je posle niza godina napravljena predstava kakvu je publika čekala, a glumci želeli. To su sve pozitivne stvari koje bacaju u ambis hrvatsko – srpske stereotipe koji podstiču mržnju. “Gospođa ministarka” je veliko pismo ljubavi upućeno sa scene na više adresa: ka Rijeci, Hrvatskoj, Srbiji. A na to pismo Riječani su s ljubavlju uzvratili. Smeh ispod maski, jak je, prodoran. Aplauzi su snažni i između prizora, na otvorenoj sceni. Nušić pripada našem zajedničkom kulturnom identitetu. Najveći je komediograf Balkana. Ne znam da li je poznato, ali posle beogradske praizvedbe sa Žankom Stokić u ulozi Živke, tri meseca kasnije, bila je premijera u HNK u Zagrebu. Nušić je za svoje komade dobijao bolje kritike od hrvatskih kritičara nego u Srbji gde su često njegov smeh proglašavali za laku komiku, a Nušić je uzvraćao da zna samo za jedan smeh onaj koji ublažava surovosti života.

Na koji način ste ovoga puta postavili Nušićev komad?

– U ovoj postavci akcenat je na univerzalnosti Nušićevog dela, na psihologiji likova, Erosu vlasti, na motivima osvete i sujete, podaništvu i ulizištvu, na bolesnom drušvu, na koristoljubivoj malograđanskoj sredini. Živka – žena ministra, subjekat je i objekat te sredine, bolesnog sveta. Adaptacija se razlikuje od beogradske, baš kao što je predstava u celini nešto sasvim drugo od moje Muške ministarke koja za temu ima političku travestiju. Predstava u Rijeci eklektično je vizualno, muzički kodirana. Počinje kao egzotična priča iz dalekog vremena, pa se razvija u priču koja se preliva u današnje vreme. Recimo scena kad Živkina familija dolazi da joj isporuči svoje želje, da im da koncesije da seku šume, penzije a da nikad nisu radili, da im izgradi položaj u društvu, unapređenja… postavila sam tako da je publika Živkina familija. Živka se njima direktno obraća sa “narode moj, familijo moja”, drži im govor. A onda sa Ujka Vasom odlučuje kome će koju želju ispuniti. Imamo i bend na sceni. Želim i ovom prilikom da se zahvalim Momčilu Bajagiću i Dušku Kovačeviću što su mi dozvolili da u predstavi koristim pesmu “Pada Vlada”, kao i Dejanu Petroviću, čuvenom trubaču, što mi je dozvolio da koristim njegovu kompoziciju “Vrteška”. Zoran Majstorović, fenomenalni džez muzičar, uradio je aranžmane i adaptacije naše narodne muzike. Stefano Katunar je scenograf, Manuela Paladin kostimograf, Dado Potočnjak dizajner svetla, Noemi Desardo koreograf. To su sve saradnici sa kojima sam izmaštavala “Ministarku” kao priču o ludilu koje osećaj imanja vlasti, volja za moći, rađa, o neutaživoj pohlepi, gladi onih koji svet žele da ustroje po svom nahođenju, u situaciji kad sve postaje moguće u društvu u kojem ne postoje nikakavi korektivi, jer je društvo bolesno. Dve velike teme Nušićeve komediografije su vlast i svet – društvo, malograđanska sredina. Te teme sam isticala. Pošto glumci, ni cela moja autorska ekipa, nisu opterećeni tradicijom postavki Nušićevih komedija, pričama o mentalitetu, lokalizmima, njihov je pristup delu bio otvoren, bez predrasuda ili podrazumevanja, pa se Nušićeva komedija otvarala u svojoj univerzalnosti, kao genijalna priča u kojoj se prepoznaje i vreme u kojem živimo, i ljudske slabosti, i sublimna dimenzija Živane Popović i svih drugih likova. Ja se nadam da će “Gospođa ministarka” gostovati u Beogradu. Na jesen je proslava Oliverinog jubileja i to je jesenja premijera “Ministarke”, pa ako epidemiološka situacija u Srbiji bude dobra, granice otvorene, biće to prilika da u Rijeku na taj događaj dođu i zainteresovani mediji i pozorišni ljudi iz Srbije.

I za kraj, da li će pozorište preživeti koronu?

– Pozorište neće preživeti bez snažne podrške države. To je potpuno jasno. Kad se virus stavi pod kontrolu, moći će i pozorišta da ožive u uslovima prilagođenim okolnostima. Kako će to izgledati, vidi se iz riječkog iskustva. Kad pričam o preživljavanju, ja mislim na institucije, na repertoare. Pozorište kao fenomen neće nikad nestati, jer igra, mimikrija, nagon pripadaju i ontologiji i antropologiji. Homo ludens će uvek naći načina da igrom potkaže život, nadvisi ga, problematizuje ga. Pozorištu manja opasnost preti od virusa, a mnogo veća od čoveka, od onih koji će mu krojiti sudbinu. A umetnici se tu mnogo ne pitaju, pa čak ni kad se bune i imaju utisak da su važan faktor u svojoj profesiji i društvu. Neoliberalni kapitalizam je okrenut kreativnim industrijama, tržišnoj eksploataciji, ka onome imati, a ne biti. U suštini, on je nekulturna pojava, bez obzira što u njemu nastaju dela koja imaju vrednost. Nastaju u prostoru koji je ostavljen da pojača iluziju o slobodi, a ne iz stvarne težnje za slobodnim i odgovornim čovekom. Pozorište nije deo kulturne industrije baš kao ni umetnost u svojoj suštini.

Komentari

Vaš komentar