Piše Neda Todorović: Šta je to nova normalnost?

Jutros je naša ulica ponovo zaličila na sebe iz dobrog, starog prepanedimjskog vremena. Kolona automobila koja se, kao nekad, spušta ka raskrsnici sa ulicom Kralja Milana. Zauzeta sva mesta za parkiranje, kao nekad, a nedeljama su bila poluprazna. Vozilo gradske čistoće koje se, kao nekad, oglašava poznatim prodornim zvukom, dok prazni kontejnere. Marko prvi put ulazi u stan, posle dva meseca naše kompletne izolacije. Primenjuje sve propisane sanitarne mere - oblačenje papuča, skidanje rukavica, pranje ruku dezinfekcionim sredstvom, dva metra udaljenost od nas i, obavezna maska na licu. To su znaci te ''nove normalnosti'' u mikro sredini o kojoj govore i pišu sociolozi. Šta bi još trebalo uspostaviti da bi smo ponovo živeli ''kao sav normalan svet''? Ili, ‘’nešto gore nego ranije’’, kako to već prorokuje pisac Mišel Uelbek, lamentirajući nad gubitkom ljudskih kontakata.Sinoć sam pročitala ''Otvoreno pismo'' Saše Jankovića, nekadašanjeg zaštitnika građana Srbije. U pismu se predlaže uspostavljanje zamrlih institucija, njihovo samostalno delovanje, bez pritiska izvršne vlasti, odlaganje izbora dok se ne uspostavi normalno funkcionisanje sistema i slobodno izveštavanje medija. Kao politikologu, građanki i profesorki novinarstva, to mi deluje logično. Do tada bi trebalo, uz pomoć tehničke vlade, smatra g. Janković, otklanjati štetu koju je društvu nanela pandemija. To bi bio logičan smer povratka i države i njenih građana u normalnost. Te mere bi ublažile izraženu podeljenost na ''nas'' i na ''njih''. Nelogično je i pogubno po zajednicu da mi strepimo od naših prvih komšija i da oni strepe od nas.Jačanje sistema zdravstvene zaštite, finasijskom hitnom pomoći, trebalo bi odmah da počne. Poruka našeg aplauza u 20h zapravo glasi - adekvatno platimo i zaštitimo naše medicinsko osoblje. Trebaće nam. U suprotnom, aplauz je bio besmislen, kao svako praznoslovlje. Čuvena ''struka'' u liku doktora Kona jutros je sa TV ekrana demonstrirala nove mere sanitarne zaštite u gradskom saobraćaju koji se uspostavlja. Predstoji otvaranje firmi za zaposlene, slede proslave mature… I tu bi, već sada, bilo potrebno propisati obavezujuća uputstva i insistirati na poštovanju protokola.Posledica pandemije, dugotrajne izolacije i neizvesnosti je novi mentalni nered koji detektuju psiholozi i psihijatri. U Americi su neki lekari pod pritiskom digli ruku na sebe. Nastupila je očigledno kriza mentalnog zdravlja koju nagoveštava porast postraumatskih poremećaja. Stres, anksioznost, napadi panike, gutanje lekova za smirenje, depresija, sklonost ka samoubistvima... Bili smo, i još uvek smo izloženi brojnim psihološkim povredama. Tek bi trebalo izmeriti psihološku štetu koju nam je naneo virus korone. A sledi nam suočavanje sa ekonomskom devastiranošću, nezaposlenošću, egzistencijalnim beznađem. Nacionalni odgovor na ugroženo mentalno zdravlje ne bi smeo da kasni da bi se preduhitrio haos kome pogoduje nefunkcionalan zdravstveni sistem. Skrining (testiranje radi ranog otkrivanja poremećaja pre pojave simptoma) je prvi važan korak. To nas je naučila korona.Danas je ‘’Svetski dan higijene ruku’’! Do danas nismo znali da takav dan uopšte postoji niti da se on uopšte obeležava. Pranje ruku - dezinfikovanje 70% alkoholom u trajanju od 20-30 sekundi ili pranje sapunom i vodom 40-60 sekundi - prva je higijensko zaštitna obaveza nove normalnosti. Nekada su nas tome učili roditelji, vaspitači i učitelji. Sada će nas na to upozoravati mediji, bilbordi, nalepnice na svim vratima. Neoprane ruke danas su evidentan znak nenormalnosti.Evo, upravo sada počinje taj novi deo našeg života. ‘’Nešto sam morala da zaboravim’’, piše belgijska književnica Adelin Dijedone u uznemirujuće dirljivom romanu ‘’Stvarni život’’. ‘’Surovi, krvoločni strah koji mi se obavijao oko grla i šaputao mi da sam samo gomila mesa i živaca. Taj strah je pevušio da je ono što me deli od patnje tanano i krhko kao fontanela novorođenčeta. A nešto sam morala da čuvam. Večernji vetrić na svojim kapcima. Besnu zver koja je ponovo zaspala na dnu moje utrobe. Šampionove ruke koje sam još mogla da osetim…I, Žilov osmeh’’.