0
Epidemiju bi trebalo shvatiti kao katalizator, ali ona je shvaćena kao "neprijatelj", naročito je tako shvaćena u Srbiji u kojoj se vodi "rat" protiv takozvanog kovida-19, što je glupost astronomskih dimenzija, kaže pisac Svetislav Basara u razgovoru za Nova.rs.
Razgovarali: Matija Jovandić i Milojko Božović
Svetislav Basara završava novi roman. Biće to, ako smo dobro prebrojali, njegova 45. knjiga od kako je debitovao “Pričama o nestajanju” pre skoro 40 godina, ne računajući reizdanja i izbore eseja. Među njima su i famozna “Fama o biciklistima” (prvo izdanje 1987), za koju će mnogi reći da nepravedno nije ovenčana Ninovom nagradom, “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” (2006) koji jeste, mnogim čitaocima omiljeni “Dnevnik Marte Koen”, te za sada najnovija “Atlas pseudomitologije”, za koju će mnogi reći i da je dobar uvod u Basarine ranije knjige. Osim toga, tu su i njegove kolumne koje nesmanjenim tempom piše već decenijama.
Razgovor za Nova.rs, odnosno razmena pitanja i odgovora, diktirani su i činjenicom da izolacija i dalje traje, a njihova sadržina diktirana je donekle ovim u čemu živimo. Ili, što bi rekao Basara, “pa nećemo valjda o sportu”. Nećemo.
Kada smo se prošli put čuli, rekli ste da trenutno ne pišete ništa sem kolumni, ali i „krenuće već“. Da li je krenulo?
– O, da. Punom parom. Zastoj i nije bio „epidemološke“ prirode, nego jedan od bezbrojnih zastoja koncentracije koji se događaju svim piscima.
A u kojim smerovima je krenulo ovo što sada živimo?
– Smerom kojim je moralo da ide. Ja sam, zapravo, očekivao nešto mnogo gore, a nisam sasvim siguran da svet, a naročito Srbija, nisu zaslužili i mnogo oštriji korektiv od ovoga koji ih je zadesio. Odsustvo svake gnoseološke, moralne, pa ako hoćete i prostorne orijentacije bilo je dostiglo nepodnošljiv stepen. Više se naprosto nije imalo kud dalje. Da bi se dalje krenulo – a ja mislim da se i neće moći mnogo dalje – biće potrebno „resetovanje“ i to mnogo dublje od petparačkih priča o nužnosti „suživota sa koronom, držanja distance“ i sličnih imbecilnosti.
Čini li vam se da pandemija i izolacija, sa svim svojim nuspojavama, katalizuje događaje ili, pre, proizvodnju događaja „odozgo“?
– Da, epidemiju bi trebalo shvatiti kao katalizator, ali ona je shvaćena kao „neprijatelj“, naročito je tako shvaćena u Srbiji u kojoj se vodi „rat“ protiv takozvanog kovida-19, što je glupost astronomskih dimenzija. Virusi su deo prirode, a svaka borba protiv prirode je ili protivprirodni blud ili unapred izgubljena bitka. Za „borce“, ne za prirodu. Kako napred rekoh, društva koja to shvate imaće mogućnost da se resetuju i redefinišu, ona kojima to ne pođe za rukom, nezadrživo će krenuti putevima involucije.
Izolacija ostavlja i prostora za dokolicu, dokolica rađa i dosadu, a vi podsećate da je „dosada đavolje igralište“. Ima li, ipak, ičega dobrog u svemu tome?
– Ne dosada, dokolica je igralište za demone, kako je to tačno rekao neki teolog čijeg imena trenutno ne mogu da se setim. Ali dokolica završava u dosadi koja traži sve jače i jače spoljašnje nadražaje da bi se mogla podneti. U antičko doba su za to služile gladijatorske igre, sada je gladijatorska arena obogaćena mnoštvom „razbidosada“ koje su, u celini uzev, smrtonosnije od antičkih. Iza svega toga, naravno, ima puno toga dobrog. Samo ga treba „prepoznati“.
Vaše kolumne u osnovi su satirične, ali bi se moglo reći i da sve češće zvuče kao Plač Jeremijin ili Kasandrina upozorenja. Grešimo li?
– Čak i kad su Jeremijin plač i Kasandrina upozorenja, te kolumne se uvek satirične, posprdne i šaljive. Što reko jedan lik iz romana koji upravo završavam – „humor je najbolji lek protiv genocida“.
Nedavno ste kroz njih krititkovali i delovanje, kako ste ga nazvali „dvorskog epidemiologa doktora Kona“. Tvrdite da će biti uzrok „postepidemijskog sunovrata”. Šta nas čeka posle epidemije?
– Prava reč bi bila – multirežimski, pridvorski epidemiolog. To je osoba koja živi od epidemija i koja se kao virius uspešno prenosi s kolena na koleno svih „dubokih država“ koje je uspela da doživi i promeni. Da će Kon biti glavni uzrok postepidemijskog sunovrata – koji je već počeo – to je retoričko preterivanje, ali svakako bi morao biti krivično gonjen, ako ne zbog nacističke uredbe od zabrani kretanja starijima od 65, koja je po svemu sudeći saborno doneta, onda zbog izjave o „neprijateljima narodnog zdravlja“, koju sam ja shvatio kao otvoreno huškanje na pogrom. Isuviše mi loša iskustva imamo sa zločinima počinjenim u raznoraznim vanrednim i ratnim stanjima da bi to prošlo nekažnjeno. A proći će. Pred Konom je još mnogo uspešnih epidemija.
„Najstrašnija, međutim – uzgred i najsmrtonosnija – od svih bolesti je odsustvo slobode ličnosti“, pišete. Šta su simptomi i kako prepoznati da ona prelazi u terminalnu fazu?
– Ne treba da vam to ja opisujem. Poranite jedno jutro, pa pogledajte one nesrećnike/ce koje se pre svitanja vuku, poštapaju, ispomažu hodalicama, da bi kupili neophodne sitnice. Pa potom pogledajte njihovu sreću kad dobiju poklon paket sa brašnom, zejtinom i pirinčem. Mi smo klinički mrtvo društvo. To je budućnost današnjih mladića i devojaka.
Veoma ste oštar kritičar opozicije, nije mali broj onih koji su vas zbog toga prezreli i javno kritikovali, često i u novinama u kojima stalno objavljujete. Kako gledate na to?
– Ne obraćam pažnju na ta kevtanja. To što je Vučićev režim katastrofalan, ne znači da ova i ovakva opozicija nije katastrofalna, potencijalno i katastrofalnija, jer je kod Vućića sve ogoljeno, sve „na izvol’te“, mada su i namere bajagi opozicionara providne. Ponoviću stoti put: naš problem je sistem – tačnije odustvo sistema – ne da li će na vlasti biti Janko ili Marko.
Pre nekoliko godina ste na jednoj televiziji, koja nikada nije zaživela, uradili intervju s Vučićem. Kako vam se tada učinio današnji predsednik, da li biste nešto drugačije danas uradili u tom intervjuu?
– Izgledao mi je normalno, čak učtiviji i manje bahat od većine političara koje poznajem, koji su listom dripci, bez ozbira na „predznak“. Da li bih danas uradio intervju sa Vučićem? Naravno da da. Koji to novinar ne bi učinio? Potrebno je samo da neko naruči intervju i, naravno, da izdvoji određenu, ne baš malu sumu, i eto intervjua. Redakcije, ne oklevajte.
Stiče se utisak da tvrdite da ima goreg i od ove vlasti, i da su neki od tih gorih među onima koji danas predvode opoziciju?
– Opet se vrtimo u krug, ali to je valjda zakonopravilo u Srbiji. Stvari na ovom svetu po prirodi idu od lošeg ka gorem. Jedini lek za to je uspostavljanje sistema koji usporava i ublažava neizbežne procese disolucije.
U jednom ste intervjuu, ne tako davno, rekli da je “katastrofa tu, nadohvat ruke”. Na šta ste tačno mislili? Je li ona sličnija Černobilju ili apokalipsi koju, poput one u pesmi Česlava Miloša, skoro pa nećemo ni primetiti?
– Katastrofa nikada nije daleko. Siguran sam, takođe, da je bilo i takvih katastrofa poput Miloševih koje su prošle neopaženo, ali su ostavile posledice. Apokalipsa – još ne. Ona će doći „kao lopov u noći“. Tako je pisano, tako će biti. Černobilj je bio lomljenje jednog od pečata, ova pandemija lomljenje još jednog. Koliko još pečata preostaje da se slomi, to ne znam.
Sledeće godine biće 40 godina od kako je objavljen “Rečnik tehnologije”. Mislite li da bi vredelo preštampati ga, da ne kažemo prepisati? Kako bi se on danas čitao? Da li bi valjalo napisati dopunjeno i prošireno izdanje i šta biste mu dodali?
– Dugo sam mislio da bi „Rečnik tehnologije“ trebalo preštampati, od pre izvesnog vremena mislim da ne treba. Svako ko zaslužuje da ga ima, već ga ima. I Rečnik je jedna od propuštenih šansi Srbije. Nekako u isto vreme kad i rečnik, nastajao je i onaj imbecilni Memorandum SANU. Srbija je sama izabrala.
Rekli ste negde, ima tome bar 15-20 godina, da živimo u državi na granici verovatnoće. Da li je ta granica prekoračena?
– Odavno je pređena ta granica. Sve češće se pitam da li je Srbija ikada i bila unutar granica verovatnoće. U svakom slučaju, bilo joj je tesno i u državnim granicama, pa je na kraju ostala bez granica.
Palo vam je napamet da bi valjalo napisati „Istoriju nepoštenja u Srba“ u 10 tomova. Koja bi poglavlja bila završna, šta bi se u njima našlo?
– Nemoguće je napisati takvu knjigu, negativ one Borhesove beskrajne knjige. Pisanje prvog poglavlja bi potrajalo stotinama godina.
Ima li ovome što „nikada ovako nije bilo“ kraja i kako ga vidite? Drugim rečima, da li u nekom delu naše javnosti, političke ili intelektualne, ima nekoga ko može da obnovi ovo zaparloženo društvo?
– Opet – „neko“, opet vera u poštenjačinu „neukaljanog obraza“ koji dolazi kao neočekivana sila i rešava stvar. Društvo se ne obnavlja spolja, dekretima nekog natčoveka, društvo se obnavlja sopstvenim snagama, iznutra. To je bila ideja Zorana Đinđića – da ljude navede da se oslobode i preuzmu odgovornost za svoje živote, a ne da slobodom plaćaju pakete brašna, zejtina i bajatih konzervi. Znamo šta je bilo, da se ne podsećamo. Nove šanse neće biti jako, jako dugo, ako je uopšte ikada više i bude. Tačka.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
