Subota, danas Zdravko snima prve scene sa američko-francuskim glumcem svetskog renomea, Žan Mark Barom koji u seriji i filmu ''Kralj'' igra maršala Foša. Žan Marka poznajem nekih četrdesetak godina. Često smo u isto vreme bivali u kući moje najbolje prijateljice, Ubavke Ribar i njenog muža Koste Ribara, u Londonu na adresi East Churchield road.
On najpre kao dečko, kasnije kao muž njene kćerke Irine Dečermić. Ja, za vreme mog studijskog boravka na City University, i u redovnim odlascima u goste kod Ubavke za novogodišnje praznike, u nekim boljim vremenima. Sa Ubavkom sam Žan Marka gledala u prestavi “Orfej u padu“ Tenesija Vilijamsa u Teatru Rojal Hajmerket 1988. Igrao je glavnu mušku ulogu sa proslavljenom partnerkom Vanesom Redgrejv koju sam, dok smo ga posle predstave čekale u garederobi, gledala kako skoda papilotne. Žan Mark je glumačku karijeru počeo kao pozorišni glumac, dosta je igrao u pariskom pozorištima na jeziku svoje majke, Francuskinje. U međuvremenu je postao reditelj, scenarista, producent. I fotograf. Njegovu knjigu fotografija, portreta, “Instantanes“, objavio je Galimar, posle pariske izložbe 2015. najavljene ogromnim panoima u pariskom metrou. Sa jedne od tih fotografija gleda nas moja prijateljica – Ubavka.
Idem da se vidim sa Žan Markom koji snima u zgradi stare beogradske Narodne banke. Prolazim ispred Borbe, zvoni mi telefon. Ubavkina sestra Zoja, lekarka fizijatar, javlja mi da je noćas – umrla Ubavka! Gubim glas, izgubljeno stojim na ulici, vrtim film svih 45 godina našeg prijateljstva. Od prve scene kada sam je videla na Fakultetu političkih nauka gde smo u isto vreme bile asistentkinje: neobična ličnost, kćerka general pukovnika Arsa Jovanovića, načelnika vrhovnog štaba NOV i POJ od 1941 – 1945. prvog Načelnika Generalštaba Jugoslovenske armije , od 1945. Ubavkin otac je 1948. pod nerazjašnjenim okolnostima ubijen, navodno na rumunskoj granici, jer je podržao rezoluciju Informbiroa. Bio je jedna od prvih, svetski poznatih žrtava komunističkig režima kod nas. Sestre Jovanović podizala je majka Senka, koja je za vreme rata decu ostavila kod rođaka, a muža je pratila po ratištima, bila je i šifrantkinja u Vrhovnom štabu.
Pročitajte još:
Ubvaka u to vreme izgleda kao današnji fotomodeli, tanka je toliko da bi, kao Sara Bernar, komotno mogla da prođe između dve kišne kapi a da se ne pokvasi. Nosi sasvim kratku, dečačku frizuru, na tamnom tenu zagonetno vas proziru njene mačkaste oči, odlikuje je neka naglašena decentnost. Ima specifičan šarm, specifičnu fatalnu privlačnost. Poseduje diplome dva fakulteta, književnosti i prava. Na studijama književnosti upoznala je Danila Kiša, u jednom sanduku držala je stotine njegovih pisama… Bila je udata za Coleta Dečermića, najčuvenijeg Romea u istoriji BDP-a, glumca koga su posle predstava u parku pored pozorišta čekale desetine obožavateljki, samo da bi ga videle uživo. Iz tog braka ima kćerku Irinu, pijanistkinju i kompozitorku i sina Dušana, profesora arhitekture na londonskom Vestminster univerzitetu.
Intenzivno smo se družile. Ubavka nam je nametnula oštar intelektualni tempo: čitamo Gombrovičeve “Dnevnike“, ne propuštamo ni jednu predstavu na BITEF-u, ni jedan fim na FEST-u, ni jedan važan koncert, dugo stojimo očarane pred slikama Safeta Zeca u galeriji Kulturnog centra, a kasnije, u Londonu, na retrospektivi Tarnera, u Parizu na retrospektivi Pola Gogena… Slavimo njene rođendane na Rosama, posle čega svake godine dolazi na mesec dana u Beograd gde uvek zajedno odlazimo u knjižare po knjige koje će poneti u London.
Odjednom osećam nepodnošljivu prazninu, pa kada pred Narodnom bamkom ugledam Žan Marka koji pozira fotoreoprteru Nove.rs, oboje ćutimo i grlimo se, gotovo bez reči. “Znaš za Ubavku“, pita me odmah. “Bila je – genijalna ličnost“.
Zdravko i ja smo na N1 gledali dokumentarni film “Nevidljivi život“ Vuka Dapčevića i Duške Jovanić. Šest meseci koje živimo u vlasti virusa ispričano za svega deset kratkih minuta. Beograd je apokaliptički prazan, ljudi su zombirani, izgubljeni, ponegde se vide nemarno odbačene maske. Ovog doba korone sećaću se, zauvek, po tim zloslutnim slikama, kao okviru, kao trajnim granicama tugovanja zbog gubitka moje genijalne prijateljice.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare