Obama bio fin čovek, sa finim osmehom, ali je bio jednako loš kao Buš, možda čak i gori. Sad makar znamo s kim imamo posla. I bojim se da će njegova imbecilnost uništiti imperiju, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Nova.rs slavni američki glumac Žan Mark Bar, koji ovih dana u Beogradu snima seriju "Kralj", a van seta čita "Istoriju ruske revolucije" od Trockog.
Pauza je na snimanju i Žan Mark Bar, glumac poznat po ulogama u „Velikom plavetnilu“ Lika Besona, „Evropi“ i drugim filmovima Larsa fon Trira, izlazi iz zgrade škole u centru Beograda u francuskoj oficirskoj uniformi, u visokim čizmama, sa brkovima, i šeta po dvorištu. Neposredan je i opušten. Sa obližnje crkve čuje se zvono. „Sve ovo vraća mi mnogo uspomena“, kaže nam. Malo kasnije priča otkud to da igra u „Kralju“ Zdravka Šotre.
– Muž moje prve žene Irine Dečermić, Goran Šušljik, pozvao me je i rekao da su ekipi serije potrebni Francuzi, jer zbog kovida ne mogu sad da odu u Francusku i snimaju, da im je potrebna pomoć i pitao me je da li bih to uradio. Rekao sam da, da mogu da pokušam. Zamolili su me da nađem još neke glumce, i jesam. I uradio sam to, znate, jer sam vezan za ovu zemlju, igrao sam ovde pre pet godina u Madlenijanumu, cenim kulturu ove zemlje, razumem i značaj kulture u ovoj zemlji, i za mene je ovo prilika da u njoj učestvujem. Ne radi se tu o novcu. Ja sam Evropljanin. Rođen sam u Nemačkoj, majka mi je Francuskinja, otac Amerikanac, snimao sam većinu svojih filmova svuda po Evropi, i za mene je ovo način da kažem: U redu, ja sam evropski glumac – kaže Žan Mark Bar.
Igrate ulogu generala Foša. Negde sam čitao da ste odlučili da se ne upišete u vojnu školu…
Moj otac je bio pripadnik vazdušnih snaga i kao dobar sin trebalo je da se upišem u vaduhoplovnu akademiju. Srećom, nisu me primili (smeh).
… a sada igrate generala.
Da, igrao sam već generala u drugoj jednoj seriji. Znam da nosim uniformu, da kreiram iluziju neke vrste autoriteta, ali i samim tim što sam Amerikanac to već ide po sebi (smeh).
Kako ste se pripremali za ovu ulogu?
Snimio sam oko 80 filmova. Važno je stvoriti iluziju. Veoma me zanima istorija, znam ponešto o Prvom svetskom ratu, posebno kroz engleske i američke izvore. Trenutno čitam Istoriju ruske revolucije od Trockog, koja se odvija u isto vreme. I kada razmišljate o svemu tome što se dešavalo, istorijski gledano, deluje sasvim nemoguće da zamislite da ljudi budu kompetentni za sve što se dešavalo u to vreme. Bila je to 1918. godina, bilo je to doba pandemije. Ja igram generala, katolika i monarhistu, koji hoće da pomogne Aleksandru koliko god može, jer je i sam monarhista. Ali još ne može da proguta sve ono iz Galerije ogledala u Versaju, gde su svi odlučili da stvore Jugoslaviju i sve te nacije. I odjednom Francuska postaje pomalo beznačajna u tome šta se dogodilo sa kraljem Srbije.
Ovo je retka prilika i da vas vidimo u ulozi neke istorijske ličnosti…
Da, sasvim retka. Igrao sam Džeka Keruaka pre pet godina u filmu „Big Sur“, za mene je on moja istorijska ličnost.
Kažete i da vam je dolazak pobudio i mnogo uspomena…
Da, video sam Jugoslaviju osamdesetih. Kao Amerikancu iz Kalifornije govorili su mi da su ljudi u Istočnoj Evropi depresivni, i pod represijama, i nesrećni, a po dolasku ovde video sam suštu suprotnost tome i otkrio sam da možda ima siromašnih, ali su siromašni zajedno i da se zajednički rešavaju problemi. Vidite šta se dešava u Sjedinjenim Državama, prva stvar koju rade je da kupe oružje i tu je stav „ono što je moj problem, to je moj problem, a ne naš“. Privlači me istorija ove zemlje i ono što sam video. Ona možda jeste mala, u poređenju sa Holivudom i šta znam, ali tu je ta linija iskrenosti, još ima moralnosti u ovoj kulturi, što smo mi izgubili pre 30-40 godina. A za mene je to važno.
Nedavno se dosta tvitovali i o protestima u Americi.
Bio sam tamo. Bio sam na protestima u Kaliforniji. Za mene je to pomalo čudno ogledalo onoga što se dogodilo na kraju Jugoslavije, sa dolaskom Miloševića i pojavili su se etnički problemi jer je zemlja bankrotirala. Eto, i Amerika je bankrotirala, još 2007. Tramp je poput Miloševića, brani bele Amerikance i čini Ameriku belačkom. Nas ne drži zajedno rasa. Jedino što nas drži zajedno je novac. A novac je izgubio vrednost. I odjednom se nalazimo upravo pred onim što se ovde dogodilo devedesetih. I veoma me plaši ono što vidim. Dva prsta smo daleko od građanskog rata, a građanski rat može da počne za 10 minuta kad imate milione naoružanih ljudi. To me i rastužuje jer može da se dogodi da završimo kao Sovjetski Savez. Ne znamo šta može da se dogodi, jer je to zemlja tek nešto starija od 200 godina. A naša istorija je, nažalost, puna nasilja: ubijanje Indijanaca, ropstvo, rat za ratom, pravljenje novca iz ratova… I odjednom svi ti ratovi sad dolaze u našu zemlju.
Zvučite zabrinuto za budućnost Amerike. Kako je vidite?
Nemam baš mnogo vere u čovečanstvo. Voleo bih da verujem, ali očekujem najgore. Promene koje su potrebne u Americi su nemoguće, a oni neće da odustanu, ljudi na vlasti, bez borbe. Ono što ste vi, ljudi, prošli nakon ratova, i tokom rata, čak i ovo što sada prolazite je teško, sva ta užasna istorija koju ste videli… Zlo mi je kad na to sve pomislim u svojoj zemlji. A kao što sam rekao, biti Amerikanac je nešto što morate da nosite. Shvatam da je, na primer, posle Hirošime i Nagasakija to bio kraj Amerike. Posle toga su američkoj javnosti, nakon što je progutala smrt 600.000 civila da bi se okončao rat, Koreja sa dva miliona mrtvih i Vijetnam sa tri miliona mrtvih bili ništa… I tada smo izgubili svaku perspektivu za to šta je važno. A rat je samo novac. I uzeli smo zemlju, ubijali Indijance, uzimali robove. I to nam je, nažalost, u krvi. I ne možete se promeniti i biti ponovo fini. To je nešto sa čim morate da se nosite. I ja se sa tim kao Amerikanac nosim. Nemam mnogo prijatelja u Americi, jer su oni i dalje u haosu, još u tim „patriotskim idejama“ o tome šta Amerika jeste i shvatate da smo hranjeni iluzijama i ne vidimo realnost. I ja, kao umetnik ili glumac, pokušavam da ljude probudim u vezi s tim činjenicama.
Opisivali ste sebe kao čoveka sa koferima…
Pratim ovo (pokazuje na ranac uz smeh). Gde god da ovo krene, ja idem za njim (smeh). To je sjajan način da se živi. Nije to sad toliko lako, imam petogodišnjeg sina, odgovornost. Ali Keruak je mnogo uticao na mene i kada sam postigao veliki uspeh sa „Velikim plavetnilom“, nisam morao da idem u Kaliforniju da bih imao kuću na moru. Već sam je imao, moj otac ju je imao, tako da meni nije bio san da odem u Holivud. Moj san je bio da očuvam svoj duh mladim, blesavim, gladnim, a to se ne radi tako što postaneš zvezda. Jer kada počneš da praviš 10, 20, 30 miliona, onda postaješ biznismen i odjednom postaneš važan. A ja sam živeo nekako suprotno. Imam 60 godina, nemam kuću, nemam kola, imam kofer, moja žena i dalje ima smisla za humor i pokušavam da živim život tako da ne budem zatvorenik, rob. Da mogu da pravim izbore na koje neće nužno uticati moja pozicija u društvu. Da, došao sam bez ičega i izgleda da ću bez ičega i da odem (smeh).
Da li se sa pandemijom nešto promenilo?
Da, stvari su se promenile. Ne znam kako će biznis izgledati ubuduće i sve to. Svaki put kad otvorim novine, vesti ne deluju bolje i ne bi se reklo da će ikada biti bolje. I u narednih 20 godina, ako preživim, i moj sin odraste i preživi, nadam se da će on biti svedok velikih promena u društvu u kakve ja sumnjam. Nadam se da će i dalje biti filmova, da će još biti moguće komunicirati kroz dramske umetnosti. Sad imate crtaće i robote i glumci vam više nisu ni potrebni. I forma bioskopa se promenila, jer se zbog kovida ne ide u bioskope, tako da ih možda nećemo u budućnosti ni imati i možda filmovi ostanu samo na internetu, dok ih gledamo sami. I sve te zajedničke stvari deluju kao velika žrtva. Ne znam. Trudim se da ostanem pozitivan za svog sina, ali svako jutro kad otvorim novine i vidim šta se dešava u mojoj zemlji, užasno sam zabrinut i nisam mnogo optimista.
Kako onda vidite budućnost filma?
Sada su tu Netfliks, Amazon, Dizni i imate pravo da pravite svoje filmove. Ali ne daju vam novac za njih. Teraju vas da padnete na kolena i molite ih da ih kupe. Tako da smo robovi. Možda ćete neki uspeti da prodate, možda neki budu na festivalima, ali mi sada imamo posla sa algoritmima, ne bavimo se deljenjem osećanja, ljudskim dodirom, bavimo se tržištem. I odjednom je sve kao ponavljanje sovjetskog komunizma. Imate zacrtanu ideju šta će biti i sve se formatira u taj okvir. Francuska ide unazad, naši bioskopi su sada mrtvi. Zbrisani smo Netfliksom i Amazonom. Kapitalizam je pobedio i niko, kada se to dogodilo, nije shvatao koliko užasno će da bude. Ako gledate Ameriku sada, jednako je loše kao ono što se dešavalo kao u Rusiji pre revolucije ili u predrevolucionarnoj Francuskoj. Ovo je prvi put da Amerika mora da se bavi siromaštvom, što je klasna priča i evolucija očigledno mora da se dogodi. Tramp predstavlja Ameriku bez maske. To ja, zapravo, više preferiram jer je Obama bio fin čovek, sa finim osmehom, ali je bio jednako loš kao Buš, možda čak i gori. Sad makar znamo s kim imamo posla. I bojim se da će njegova imbecilnost uništiti imperiju. Otkrivena je potpuna korupcija u Vašingtonu, i sva ta moć CIA, NSA, Pentagona i Vol strita. I onda mora da se uruši. I ne znam kako će da padne. Jer oni imaju svo oružje, helikoptere „crni jastreb“, sve te avione B52 i prilično je lako nositi se s tim.
Kako gledate na „Veliko plavetnilo“ danas?
Taj film me je odredio u neku ruku. Predstavljao je kretanje evropskih filmova ka Americi. I otvorio nas je ka mnogo većoj publici. Nakon „Velikog plavetnila“ i uspeha znao sam da to ne mogu da shvatim ozbiljno. I onda sam rekao sebi „dobro, to je džoker i sa njim mogu da odaberem svoj put“. I tada sam počeo da radim sa Larsom fon Trirom, da radim evropske filmove. Kada postanete objekat na taj način, kao sa tim filmom, ne možete do da shvatite ozbiljno. Tako da to nikada nisam shvatio ozbiljno. Kada ljudi polude za filmom, kažem ja sam u velikom azilu za umobolne i kažem: „Da, naravno“. Ali to je imidž, i ako bih ga prihvatio ozbiljno, bio bih veoma glup. To je bio zaista veliki dar i sa tim darom pokušao sam da postanem glumac i mislim da sam sad, 30 godina kasnije, učeći u stvarnosti, mogu da glumim.
Pomenuli ste filmove sa Larsom fon Trirom. Snimili ste niz filmova sa njim, od „Evrope“ do „Nimfomanke“. On je vaš omiljeni režiser?
Vidite, stvar je u tome da sam posle „Velikog plavetnila“ bio francuski heroj, a to nisam mogao da branim, jer ja zapravo nisam Francuz. I na sreću sam učestvovao u evropskoj kinematografiji devedesetih, što je bio rezultat američkog prisustva u Evropi 30-40 godina. Po prvi put naša generacija je znala da govori engleski tako da se razume i iskoristili smo priliku da radimo sa Fon Trirom na engleskom, i iskoristili smo tu prednost, praveći švedske, irske, engleske, danske, francuske, nemačke filmove, imajući tu slobodu, jer je on šef. Odjednom smo pravili filmove na engleskom koji su bili prava alternativa onima u Holivudu. A ja sam bio u savršenoj poziciji, čak i kada sam igrao manje uloge, nije mi to bilo važno. Više me je zanimalo da budem uključen u pravljenje dobre kinematografije. Zato sam i počeo da se bavim ovim poslom. Volim Godara, volim italijanski film šezdesetih i sedamdesetih, bio je to pravi pokret, a Lars je, mislim, nastavio evoluciju onoga što kinematografija jeste i zato sam imao sreće da učestvujem u nekim njegovim filmovima. Za mene bioskop nikada neće umreti, samo je trenutno njegov oblik nestao, sa pandemijom i klincima koji gledaju u video igre, i serije, i slične stvari. I ne znam da li će bioskopi nastaviti. Znam da filmovi sa velikim budžetima hoće, ali to je tržište. Mogao bih to da radim ako bih hteo, pretpostavljam, i da dobro budem plaćen, ali… Znate, glumci su pre 150 godina bili gde i prostitutke, u istoj vrsti društvene pozicije. Ali posle Čarlija Čaplina i svih holivudskih zvezda, postali smo jedako važni kao kraljevi, kraljice, prinčevi i princeze. A glumci nikada nisu imali tu moć. Glumac je niko, glumac treba da je nevidljiv, da oseti život, a sada imate i glumce koji su postali milijarderi. Meni to nema smisla. I ja pokušavam da za sebe definišem šta je glumac. i da slobodno idem svuda i živim svoj život kako osećam da treba i da ne brinem za telefonske pozive, pritisak jer radim film od 80 miliona dolara. Kada ste u tome, teško je to.
Koji od filmova koje ste snimili sa Fon Trirom je vama omiljen?
„Evropa“. To je, rekao bih, jedini film gde sam uradio zaista važnu stvar. Mislim, „Veliko plavetnilo“ je lepo i popularno, ali za mene je to jedan film. Ako će neki možda ući u istoriju, bila bi to „Evropa“, jer sam tu igrao prvu ulogu. I „Kroz talase“ je sjajan, i neki drugi filmovi, ali ovde sam znao šta radim, položio sam karte i video kuda idem. Za mene je to jedini film za koji mogu da kažem: to je bioskop, i ovo je to čime želim da budem predstavljen.
Vi i sami režirate svoje filmove.
Režirao sam šest filmova, da.
Radite li neke nove projekte?
Pokušavamo. Prošlo je već 10 godina. Problem je u tome što je Francuska preplavljena američkom kinematografijom, distribuciju potpuno kontrolišu Amerikanci, tako da pravljenje francuskih filmova postaje sve manje moguće. Rade se samo male komedije, te stvari koje možete da prodate na televizijama. Tako da jeste teško, prošlo je 10 godina. Pokušavamo da preživimo. Ja, srećom, i glumim, moja partnerka je pisac, i tako preživljavamo, ali pandemija je sve vratila na nulu, svima je oduzela samopouzdanje. A možda je to i dobro, možda nije dobro ono što se ranije dešavalo.
Pišete i knjige, zar ne?
Da. Trenutno pravim foto monografije. Sad radim jednu koja se zove „Istok – Zapad“ koja je počela ovde, imao sam izložbu u Mikser hausu. Sad imam veliku izložbu, a „Galimar“ će objaviti knjigu. Ne pišem. Nisam još stigao do toga.
Čak ni poeziju?
Čitam dosta poezije. Bavim se, na primer, podvodnim čitanjem poezije. To znači da ste u vodi, a na neki način zvuk ide kroz vodu. Ležim u vodi, a ljudi slušaju muziku i čitaju poeziju. To je suprotno od noćnih klubova. Posle sat i po toga samo ste u svojim mislima. Eto, to su novi, neočekivani putevi kulture i osećaj je dobar. Znate, moj otac je bio u tri rata i preživeo je, a ja mogu da preživim čitajući poeziju (smeh).
Znači, očekujemo knjigu?
Da, vratiću se u Beograd sa ovom izložbom „Istok – Zapad“. Uvek se vraćam u Beograd. I dalje sam veoma blizak sa Irinom, i Goranom, i celom porodicom. Tako da – da.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare