Piše Milan Vlajčić: Prošlost dugo traje

Kultura 17. avg. 202018:20 > 20:24
Podeli:
Bol i slava
Antonio Banderas, Penelope Kruz i Pedro Almodovar, Foto: EPA-EFE/SEBASTIEN NOGIER

Film „Bol i slava“ španskog reditelja Pedra Almodovara.

Kakav je čudotvorac dečak iz La Manče! Posle ćetiri decenije boravka u vrhu evropske i svetske filmske scene, Pedro Almodovar (1949) i dalje uspeva, poput neke moderne Šeherezade, da stvori opojne priče o javnim i skrivenim strastima, koristeći žanrovske pretpostavke melodrame, pomerajući granice dojučerašnjih tabua, uz unošenje žestokog humora i parodičnih referenci.

Bol i slava
Antonio Banderas u filmu „Bol i slava“ Pedra Almodovara, Foto: Entertainment Pictures / Alamy / Alamy / Profimedia

Njegov najnoviji film “Bol i slava” (112min.) na prošlogodišnjem kanskom festivalu osvojio je dve bitne nagrade, potom je imao dve nominacije za Oskara u ključnim kategorijama, uz obilje vrhunskih priznanja oštrih anglosaksonskih kritičara (nije bilo uzmicanja od upotrebe oznake remek-delo). U svom dvadeset i nekom filmu (neke filmove nije potpisivao svojim imenom!), Almodovar je elegičniji i kontemplativniji nego u vrhunskim filmovima „Cvet moje tajne“, „Sve o mojoj majci“ „Pričaj sa njom“, „Povratak“, jer se ovoga puta bavi životnom i stvaralačkom krizom vremešnog filmskog reditelja Salvadora. Sapetog hroničnim boljkama, gubitkom volje da stvara film, usamljenošću koja ga nagoni da zaroni u godine odrastanja.
Salvadora igra njegov omiljeni glumac Antonio Banderas, s kojim je radio šest puta, u njegovoj fimografiji on otelovljuje njegov imaginarni alter-ego, otprilike onako kako je Mastrojani dobio kultni stasus u Felinijevom opusu.

I odmah posle dugog uvodnog kadra – Salvador kao neki jogin zadžava dah na dnu bazena, sa primišlju: a šta dalje, – vidimo ga kako kao devetogodišnji dečak skakuće oko majke koja sa drugim siroticama iz sela pere rublje na obali reke, uz pesmu koja govori o radostima života. Dečakovu majku igra Pedrova omiljena glumica Penelope Kruz, još u punoj lepoti, a ceo prizor likovno podseća na velike žanr-prizore velikih španskih majstora Murilja i Goje.
Junakovu samoubilačku letargiju preseca poziv iz madridske kinoteke: želje da prikažu jedan njegov rani film, nastao pre 32 godine, planiran je i razgovor posle projekcije, uz učešće glavnog glumca Alberta Krespa (Asijer Ečeandija). Nevolja je u tome što je među njima došlo do burnog razlaza, jer je Salvador bio nezadovoljan kako je glumac obavio svoj posao. Kad je sada ponovo video svoj film, reditelj je shvatio da je bio nepravedan prema glumcu. Kad svojoj prijateljci Mercedes (Nora Navas), kaže: “Ne znam šta se promenilo”, ona mu iz pika otkrije: „Promenile su se tvoje oči“.

Nije nebitno primetiti da u svim Almodovarovim delila muški likovi često pate, grcaju, na ivici su nervnog sloma zbog svojih gej sklonosti (paradigma pozajmljena iz klasične melodrame), ženski likovi su uglavnom, saosećajni, tolerantni, mudri. I uz to, sve su to lepe žene, ili barem tako ume reditelj da ih prikaže, čak i kad nisu u prvoj mladosti. Uz pomoć vrhunskog direktora fotografije Hoze Luisa Alkaine.

Pročitajte još:

Susret reditelja i njegovog glumca posle 32 godine je na ivici fizičkog razračunavanja, ali dogovor padne pod uslovom da reditelj ustupi tekst jedne monodrame za izvođenje u omanjem pozorištu. A na ovoj premijeri se pojavi davnašnja ljubav Salvadorovog života, Federiko (Leonardo Zbaralja), koji, sa suzama u očima, u junaku sa scene prepoznaje sebe i strasnu vezu sa Salvadorom.

Sretnu se oni posle toliko godina, progovore o nezaboravnim godinama svoje mladosti. Rastanu se bez ikakve nove prisnosti, osim jednog holivudskog poljupca za novi rastanak. Neverovatno je kako je Almodovar vodio ovo dugo sentimentalno sećanje, jer Banderas i Zbatalja neobično liče, poput odraza u ogledalu! Kao da je hteo tim izborom da nam kaže kako je Salvadorov narcizam kljuučna i bolna komponenta rediteljeve ličnosti.
Slažući prizore iz prošlosti i sadašnjosti, Almodovar nas upućuje na paradigmatičan odnos umetnosti i života, i to ovoga puta čini sa elegancijom i sugestivnošću kakve se retko sreću u filmovima o umetnicima. Uzgred, u filmskoj naraciji neprekidno se javljaju reference na filmove, filmske zvezde, ulogu biskopskog mraka za sanjanje punim očima.

Iako se u filmu pominju trenuci slave u životu Salvadorovom, učešće na mnogim festivalima u Americi i drugim kontinentima, iako se pominju dramatični odnosi sa dvojicom muškaraca (Alberto i Federiko), fleš-bekovi nas vode samo u prošla zbivanja u kojima je ključna uloga majke. I ne bi me začudilo da sam u podnaslovu otkrio naznaku “Još jednom o mojoj majci”.

Najveći deo prisećanja (u flešbekovima) vezan je za rano odrastanje, opiranje školovanju u katoličkom semeništu. Ali ključna scena je dečakov pad u nesvest kad je ugledao nago telo mladića na molerskim poslovima – nagoveštaj skretanja u seksualnom sazrevanju. Rez, i onda vidimo oproštaj sa majkom na samrti, mnogo godina kasnije. Sada majku igra legendarna španska glumica Hulijeta Serano. Ona zamera sinu što je u potrazi za filmskom slavom ostavio nju samu. Kad joj Salvador pomalo neoprezno saopšti kako je ona značajna za njegov filmski opus, majka odbrusi: “Neću nikakve auto-fikcije!”

Nešto kasnije, ponovni skok ka prošlosti, vidimo majku Hasintu (harizmatična uloga Penelope Kruz) nagnutu nad ošamućenim sinom. U tom trenu, čuje se „stop“, kamera ide unazad i mi vidimo filmsku ekipu koja snima film koji smo upravo gledali!

Film inače obiluju referencama na magiju pokretnih slika, na filmske zvezde koje najbolje sijaju u mraku provincijskog bioskopa (on uvek miriše na mokraću, kaže jedan nostalgičan glas). Ni ova autoreterencijalnost nije retka i filmu, pa ni u drugim stvaralačkim oblastima. Film u filmu, priča u priči – setimo se uloge rediteljske legende, Sesila B. Demila u završnoj sekvenci Vajlderovog „Bulrvara sumraka“, ili narodnog pevača Demodoka koji, na jednom mediteranskom dvoru, u osmom pevanju Homerove „Odiseje“, kazuje ukleto lutanje Odisejevo po morima, dok među dvorjanima sedi neznanac Odisej!

Neki se prerano označili ovaj Almodovarov film kao testamentaran. Ne bih žurio. Niko još ne sluti šta se mota po glavi ovog dečaka koji je, ne slučajno, rođen u La Manči.

Komentari

Vaš komentar