Ambiciozni solo album Eddieja Veddera, pevača slavnih Pearl Jam, opravdava njegovu visoku reputaciju i zabavniji je nego što bi se to očekivalo.
Karijera Eddie Veddera (r. 1964) spada u one nepromenljive vrednosti američke rok muzike u modernim vremenima. Obeležio je mladost mnogih, kao glas i autor tekstova grupe Pearl Jam, jednog od ključnih bendova koji su proslavili grunge generaciju, i moralno uzdigli rok devedesetih. Njegova usputna solo karijera sastoji se od tri albuma, od kojih je upravo objavljeni „Earthling“ (Republic / Seattle Surf) – nešto najbolje što je uradio mimo matične grupe, i može se smatrati njegovim prvim ozbiljnim samostalnim poduhvatom.
Kad nekom na ploči gostuju Stevie Wonder, Elton John i Ringo Starr, to je jasan znak da se on smatra delom rokerskog plemstva. Takvo je, ukratko, mesto Eddieja Veddera u istorijskim koordinatama, mada možda ni sami nismo sasvim svesni koliko je ono prominentno: kao član Pearl Jam prodao je skoro devedeset miliona ploča sa svojim glasom (šesta najtiražnija grupa svih vremena), i primljen je u Rock and Roll Hall of Fame – čim je prevalio pedesetu godinu života.
Broj onih koji su pokušali da kopiraju njegov intenzivni vokalni stil nije poznat, ali je zbilja ogroman, što ga sve čini jednim od najuticajnijih pevača svog doba. Zahvaljujući ovome, i svom neumornom aktivizmu na strani slobodarskih društvenih principa, Eddie je s vremenom postao opšteprihvaćena rokerska figura, neko za koga svi znaju.
Posebno je zanimljivo da, kao i poslednja ploča Pearl Jam – „Gigatron“ (2020), i ovaj Vedderov solo projekat pokazuje potrebu autora za samoinovacijom. Umesto bilo kakvog hard-rokerskog šablona, ovde glavnu ulogu igra sklonost ka eksperimentisanju sa raznim stilovima: na „Earthling“ je svaka pesma drugačije žanrovski profilisana. Osnovni zvuk je, naravno, i dalje moderan alternativni rokenrol – u Vedderovoj izvedbi uvek glasan i neutešan. No, ovaj ambiciozni solo album očito je koncipiran tako da se oda dužno poštovanje Eddiejevim velikim uzorima, kao neki spomenar: na njemu se uspešno ukrštaju naizgled nespojiva epska rokerska komponenta Brucea Springsteena sa introspektivnim rečima a la The Smiths, uz mini-omaže The Beatlesima, Tomu Pettyju, Talking Headsima, REM i drugima.
Veliki zabrinuti američki roker okupio je za ovu priliku zaista impresivan sastav: Josh Klinghoffer (bivši gitarista Red Hot Chilli Peppers), Chad Smith (i dalje bubnjar Red Hot Chilli Peppers), te Andrew Watt (basista i cenjeni producent, već nagrađivan Grammyjem). Zajedno, oni daju raznovrsnu, a moćnu soničnu sliku, za šta je malo koji savremeni bend sposoban: „Invincible“ podseća na zvuk osamdesetih, što je ponovo u trendu, iznoseći program ploče rečitim stihom – „nepobedivi smo, kad volimo“.
Pravo iznenađenje je silovita „Power of Right“, čiji se agresivan uvodni rif pretvara u beskompromisnu rokersku vožnju, a ona u jednu od najboljih stvari u ovoj kolekciji. I ostale numere su jednako raznovrsne, te nikad ne znate šta sledeće može da se desi na ovoj ploči, što doprinosi tome da ona ni jednog trenutka ne deluje predvidljivo: „Long Way“ zvuči kao Tom Petty koji, umesto na suncu, peva na kiši (a ona neumitno pada u Sijetlu); „Brother the Cloud“ ozbiljna je power-balada u rangu Pearl Jam, samo slobodumnija; elegantna „Fallout Today“ ima dodir REM, posebno u pratećim vokalima; „The Dark“ je nepogrešivo izvedena u maniru Brucea Springsteena; konačno, dirljiva „The Haves“ gotovo neizbežno smešta ljubavnu priču u socijalni kontekst, jer Eddie uvek misli ozbiljno.
Drugi deo ploče je neočekivano žestok: „Good and Evil“ totalni je neo-grunge, ovde ubrizgan da bi pojačao dramatičnost teme kojom se bavi (razlikovanje dobra i zla), dok je „Rose of Jericho“ bučan egzistencijalistički rokenrol, koga autor ionako interpretira najbolje na svetu. Trio kompozicija sa slavnim gostima čekaju nas na samom kraju: pre svega furizona „Try“, u kojoj otkrivamo kako se Stevie Wonder na usnoj harmonici uspešno uklopio u numeru koja ima ritam hardcore punka – ova mala duhovitost oduševljava i predstavlja skriveni dragulj albuma; potom sledi „Picture“, gde Vedder izvlači klavir iz Eltona Johna, što je najbolji pristup, potom pevaju duetski, a to već možda nije najbolje ispalo, mada im se obojici sviđa; konačno, „Mrs. Mills“ aranžirana je totalno bitlsovski, sa celim orkestrom u pratnji, kao omaž najvećoj grupi svih vremena, jer ovde svira lično Ringo Starr, i smeje se glasno pred završetak, očigledno srećan. Atmosferična „On My Way“ izlazna je meditacija, tek da nam Eddie kaže „doviđenja“ i pokloni se.
Omot albuma „Earthling“ spada u retro omote, koji sa namernom naivnošću pričaju priču o rokenrolu kao večnoj pobuni, sa Eddiejem prikazanim kako rukom visoko uzdiže električnu gitaru, nalik na barjak. Dizajnirao ga je on lično, da bi pocrtao svoju poruku. Često nam kažu da niko više ne sluša rokenrol, ali iz nekog razloga, izdanja i koncerti ovih izvođača i dalje se prodaju dobro 2022. Da, mlada generacija je sad više navikla na neke druge zvuke, ali dobra pesma ostaje jedina konstanta u muzici, koja nadilazi vreme i prevazilazi istorijske promene ukusa… Rok muzika ih je dala toliko puno.
Eddie Vedder je potpisao nekolicinu neprolaznih rokenrol komada, pa je lepo čuti kako je još uvek životan, moderan i ne da sebi da padne ispod nivoa. Glas mu i dalje zvuči sudbinski, zreliji je nego ikad, a to je i tako ono najvažnije što se računa. „Earthling“ dokazuje kako naš junak i dalje radi iz unutrašnje potrebe da nešto kaže, iz prevashodno umetničkih, a ne komercijalnih razloga. Long may you run, govorio je jedan drugi poeta, u koga je Eddie uvek upirao pogled kao na uzor.
Bonus video: Glas, dirka, bas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare