Društvene mreže više neće postojati: Ono što dolazi sledeće potpuno će promeniti naše živote

Jedna od ironija 21. veka jeste to što se ispostavilo da sve ono što smo smatrali društvenim mrežama zapravo predstavlja masovne medije, samo u lošijoj i pokvarenoj formi. Ipak, novinari i kreatori sadržaja konačno pronalaze način da napuste stare modele i okrenu se budućnosti.

Termin „masovni mediji“ postao je popularan dvadesetih godina prošlog veka kako bi opisao pop kulturu u eri industrijske proizvodnje. Masovno proizvedene knjige, filmovi i radio-emisije stvorili su model u kojem hiljade, pa i milioni ljudi mogu istovremeno da dožive potpuno isti sadržaj. Pre 20. veka, zabava se uglavnom doživljavala uživo, u pozorištima, kafanama i koncertnim dvoranama, gde je svaka izvedba bila pomalo drugačija. Film ili radio-emisija, međutim, bili su isti za sve, bez obzira na vreme i mesto. Medijski sadržaj postao je standardizovan proizvod, poput cipela ili automobila.

Društvene mreže nisu promenile ovu formulu. Platforme poput X-a, Fejsbuka i TikToka dizajnirane su za masovnu potrošnju. Svaka objava, video ili prenos uživo predstavlja proizvod namenjen što široj publici. Iako je moguće ciljati određene grupe ili stvarati „mehuriće“, broj pratilaca i dalje je ključan jer i dalje razmišljamo u okvirima masovnih medija, ko može da dopre do najvećeg broja ljudi. To zapravo i nije društvena interakcija, već masovna proizvodnja pod drugim imenom.

Ali šta ako bismo pokušali da stvorimo medije koji su zaista društveni, bez algoritamskog haosa i političkih manipulacija? Jedno od rešenja je takozvani „cosy media“ sadržaj i aplikacije osmišljene da povezuju male grupe ljudi u opuštenom i prijatnom okruženju.

Video-igra Animal Crossing, sa svojim jednostavnim zadacima i toplom atmosferom, često se navodi kao primer takvog iskustva. Programeri pokušavaju da prenesu taj koncept i na društvene aplikacije, od grupnih četova do onlajn čitalačkih klubova. Suština nije samo u estetici, već u ograničavanju interakcije sa nepoznatima i usmeravanju komunikacije na bliske ljude.

Autorka navodi da često koristi aplikaciju Retro za deljenje fotografija. Za razliku od Instagrama, Retro je namenjen manjim krugovima ljudi koje korisnik lično poznaje. Nema algoritama koji ubacuju sadržaj nepoznatih korisnika. Kada otvori aplikaciju, ima osećaj kao da komunicira sa prijateljima, a ne da je zatrpana besmislenim sadržajem i reklamama. Objave nisu namenjene masama, već malom broju ljudi, poput razgovora u grupnom četu.

Takvi „topli“ mediji mogu pomoći ljudima da se povežu u vremenu koje je ubrzano i često stresno. Ipak, pored toga su nam potrebne i pouzdane vesti i analize. Problem je što se mnogi tradicionalni mediji suočavaju sa krizom. Novinari, posebno u Sjedinjenim Državama, napuštaju velike redakcije zbog smanjenih resursa i ograničene uredničke slobode.

Neki, poput ekonomiste Pola Krugmana i istraživačice Moli Vajt, pokrenuli su uspešne, finansijski podržane biltene. Međutim, većina novinara ne želi da radi samostalno, jer kvalitetno novinarstvo zahteva timski rad. Zbog toga sve više njih osniva zadruge u vlasništvu zaposlenih, koje pokreću nove medije i obezbeđuju podršku urednika, pravnika i kolega.

Ovaj model se već pokazao uspešnim. Platforme poput 404 Media izveštavaju o tehnologiji i nauci, Defector pokriva sport i politiku, Aftermath se bavi video-igrama, Hearing Things muzikom, dok Flaming Hydra objavljuje političke analize i intervjue. U San Francisku uskoro počinje sa radom Coyote Media, fokusiran na lokalne vesti, a slični projekti nastaju širom sveta.

Kao i masovni mediji, društvene mreže često doprinose osećaju usamljenosti i izolacije. Ideja „cosy media“ pristupa i medija u vlasništvu zaposlenih jeste da ponovo izgrade zajednicu i poverenje. Možda upravo prisustvujemo rađanju novog informativnog ekosistema, osmišljenog da nam pomogne da ponovo razumemo svet.