Ovako je izgledao jedan običan dan na Kubi - pre nego što su rešili da ih potpuno ponize

Kubu sam obišla dok je Fidel Kastro još bio živ, mada se nije pojavljivao u javnosti. I tad je bila kulturni šok, ne samo zato što je izgledala kao zaustavljena u vremenu. Siromaštvo je bilo veliko, vreme vrlo relativan pojam, a svakodnevica ispunjena muzikom i bojama.

Bila sam smeštena u staroj Havani, u jednoj od onih uzanih trospratnih zgrada gde s minijaturne terase uvek visi neki šareni veš, a znatiželjni pogledi pokrivaju celu ulicu. Jer, na Kubi se sav život odvija na ulici.

I uvek je bilo živo, šareno i s potencijalom da se desi nešto uzbudljivo - bilo to ljubavna drama, spontana plesna tačka ili tuča lokalnih klinaca.

Tako od ranog jutra na terasi odmah od komšiluka saznaš šta se dešavalo prethodne večeri, da li je već prošao dečko koji na kolicima prodaje sladoled, ko se posvađao, gde je završio veš koji je gospođa s drugog jutros okačila da se suši... Neki po ceo dan provode na terasama, čak im i hleb, na primer, dostavljaju tako što okače kesu na kuku koju oni konopcem naviju do gore.

Inače se većina namirnica kupovala na bonove - prodavnice su izgledale vrlo skromno, s artiklima uredno složenim iza dugačkog pulta, i tačno vidiš kad stigne nešto kako se odmah napravi ogroman red. Voće se, doduše, prodavalo svuda na improvizovanim tezgama i bilo je najbolje na svetu, a koštalo nerealno malo.

Bilo je tu i pekarica, restorana, frizera i bjuti salona, apoteka, teretana i streljana, bioskopa... Sve je izgledalo dosta drugačije nego kod nas, rekli bi "jadnije", ali - ispunjavalo je iste potrebe. Pa i više od toga.

Na primer, u teretani možda nisu imali moderne sprave, ali su vežbali s nekim metalnim šipkama koje su izgledale kao pokupljene s gradilišta i ludo se zabavljali pritom. Kozmetički salon bi se proširio na pola ulice, pila se kafa i razmenjivali saveti o lepoti. I sve lagano... Jednom sam sat vremena cupkala pred starinskom vitrinom samo da mi njih trojica zapakuju i naplate kiflu - delovalo je da traje u nedogled.

Posle sam se i ja navikla na to njihovo vreme, sama sam sebi smešna bila što kao da negde žurim i nerviram se što trošim vreme čekajući. Jer oni su i na radnim mestima "uživali u životu" - zaplesali bi malo kako bi čuli muziku, svaku priliku koristili da proćaskaju s nekim, a kad im se nešto ne bi radilo, jednostavno bi našli način da to zaobiđu...

Slobodno vreme su, s druge strane, baš znali da iskoriste.

Parkovi su bili puni, uvek je bila neka rasprava u toku. Na trgovima su bosi igrali fudbal, čak i kad bi padala kiša - tad je još zabavnije bilo. Trkali su se u koko-taksijima (možda su oldtajmeri zaštitni znak Havane, ali ovi motorčići su mnogo praktičniji, brži i jeftiniji). A obližnja plaža uvek je bila na raspolaganju, nikad nije bilo gužve i izgledala kao raj na Zemlji.

Salsa se plesala svuda - lako bi se neki mali plesni performans pretvorio u celodnevnu žurku za stotine ljudi, a mladi bi uveče razigrali i ulice i klubove. Doduše, imali su i neka malo drugačija mesta za provod, poput kluba Fabrika, gde su kroz umetnost govorili ono o čemu se u svakodnevici ćutalo.

Ne znam kako danas izgleda svakodnevica tamo, ali sam od ljudi koji su skoro bili čula da muzika odjekuje samo iz turističke zone Havane.

Za još utisaka "one stare" Kube, ali i iz nekih drugih dalekih krajeva, zapratite na Instagramu stranicu Putničarenje.