Beyonce je neosporno najveća diva pop muzike danas. Posle šest godina je objavila odličan novi album "Renaissance", koji se sluša kao hedonistička letnja ploča, doživljava kao važan kulturni događaj, dok se između redova čitaju slobodarske političke poruke.
To da je Beyonce najveća pop zvezda današnjice, valjda ne treba posebno dokazivati. Njena kulturna gravitaciona sila daleko prevazilazi ono što druge pop starlete mogu da ponude – to je kombinovana moć globalno popularnih hitova, liberalnih društvenih stavova, samouverene ženske lepote, samosvesnog diktiranja mode i neuništive snage samoodržanja. Postoji samo jedna dama u istoriji pop muzike, sa kojom se može porediti ono u šta je Beyonce izrasla – i to je Madonna. Zapravo, Bey je njena najbolja učenica, mada ju je u nekim stvarima i nadmašila, naročito po pitanju autentičnosti, merene prirodnošću njenog groovea. Ceo upravo objavljeni album Beyonce – “Renaissance” (Columbia) deluje kao neka vrsta uličnog odgovora na neke velike Madonnine albume, oko kojih se nekada vrteo svet. Uostalom, ploča na kojoj gostuje Grace Jones, a citira se Donna Summer, ima sva obeležja važne poruke za široku javnost.
Njen prethodni projekat “Lemonade” (2016) bio je ne samo umetnički i tehnološki prodor (vizuelni album!), nego je po prvi put uneo u njenu karijeru i političke note, što je u ono vreme toplo pozdravljeno kao hrabar iskorak – tad je to bilo revolucionarno za crnu crossover pop zvezdu, koju sluša i bela publika… Danas su mračni događaju prevazišli mnoga negativna predviđanja, te je mladom naraštaju afroameričke zajednice jasnije nego ikad, još od šezdesetih godina XX veka, gde zapravo živi – pandemija je ogolila činjenicu da za većinu crnih Amerikanaca nema dostupne zdravstvene zaštite, učestalo policijsko nasilje brutalno je potvrdilo da njihovi životi tamo očigledno vrede manje, a Trampovo predsednikovanje je javno legitimizovalo rasizam i neofašizam kao dozvoljene političke poglede u SAD. Ako na sve ovo dodamo ovo varvarski primitivno oduzimanje prava ženama na abortus, čega će crne i latino cure biti najveće žrtve, postaje jasno da se novo izdanje Beyonce pojavljuje u vremenima koje možemo nazvati samo tragičnim. Amerika se polako rastače na naše oči, a sa njom i ceo svet. Koliko god mi pokušavali da zabijemo glavu i pesak i pravimo se da je sve i dalje isto kako je bilo – posle 2020. kao da godine počinju da se broje unazad, ka srednjem veku, okupanom kugom i stogodišnjim ratovima.
Skorašnji drastični događaji su pravi razlog zbog koga se Beyonce opredelila da snimi nešto što nikad nije snimila, nešto totalno drugačije, još luđe i revolucionarnije: album koji afirmiše život kao takav. Hedonističko-erotski statement, jednu oslobađajuće čulnu i seksi ploču, što stoji na strani na kojoj će se tek voditi prava bitka – za vlastitu slobodu oličenu u pravu na kontrolu svog tela. Ona se ovde pojavljuje kao neko ko nesputano propoveda uživanje u sebi i svojoj telesnosti, na svaki mogući način koji želimo. Ovim nas podseća da smo gospodari svoje sudbine, ili bi bar tako moralo biti.
Zato se njeno najnovije delo i zove “Renaissance” – renesansa o kojoj govori Beyonce odnosi se na renesansu ličnih sloboda, izraženoj kroz vladavinu svojim telom. Naše telo je glavna meta svih totalitarnih sila današnjice, opsednutih nametanjem zabrane abortusa ženama, i obaveznog odlaska u vojsku muškarcima. U oba slučaja – obratite pažnju – sprečava se pojedinac da raspolaže i odlučuje šta će uraditi sa svojim telom, i na njega se računa kao na topovsko meso: svako ograničavanje slobode počinje upravo sa propisivanjem šta se sme, a šta se ne sme činiti sa njim. Beyonce stoga posvećuje svoj ovogodišnji album oslobođenju tela, kao novom frontu borbe za lična prava.
Iz džungle na disko podijum
Na prvi pogled “Renaissance” nam donosi upravo onakvu Beyonce o kakvoj ljudi maštaju: neobuzdanu i zavodljivu, pravi eksplozivni wet dream. Ali ona ide korak dalje. Njena seksualnost je toliko moćna i ispunjava svaku rilnu ove ploče, da se prosto preliva i nadmašuje sva očekivanja. Ne ostavlja mogućnost za bilo kakav drugi ishod osim da nadjača i čistom silinom vitalne erotičnosti pregazi sve prepreke. I tako gazi i sopstveni stereotip – naduvavajući ga do kraja, ona postaje veća od očekivanja, neka vrsta Wonder Woman seksa, koja slavi život kontra smrti što nas sve više opseda.
Pozitivan, radosan i razigran kao malo koji savremeni manstream album, “Renaissance” je pre svega programska odu životu – i to od strane nekog ko egzistira sa one strane svih fake pravila, propovedajući samosvest i otpadništvo po potrebi. Da nije u pitanju Beyonce, skoro da bih napisao kako je ovaj album u suštini rokenrol, jer to sasvim sigurno jeste po svom stavu – dignutom srednjem prstu belosvetskim moronima – i duguje mnogo toga upravo toj nepokolebljivoj tradiciji, pa i svoju životnost.
“Renaissance” je, pre svega, savršeno transžanrovsko delo. Muzika na njemu je superiorno čitanje starog disko-soula i elektro zvuka iz devedesetih, uz dosta housea (na slično se rešio i Drake prošlog meseca, te već možemo govoriti o mini trendu). Zapanjuje ujednačenost albuma: u ovih 16 numera i preko 60 minuta muzike ne nalazimo ni trag jeftinoće ili neinspirisanosti. Pre svega, glas Beyonce zvuči bolje nego ikad – sugestivno, opušteno i prirodno, pa zato i izazovnije od onog što smo čuli do sad, i posebno onomad uživo u Beogradskoj Areni 2013. Reference na ključne prekretnice što čine povest crnačke pop kulture posejane se svuda – od omota koji podseća na čuvenu fotografiju Biance Jagger kako na konju ulazi u diskoteku Studio 54, pomalo u stilu Lady Godive, preko kraljevskog spiska gostiju koga čine Grace Jones, Skrillex, Nile Rodgers, Honey Dijon, Sheila E, Beam, pa do vrhunskih semplova Jamesa Browna, Right Said Fred, Teena Marie i mnogih drugih – otkrivajući istoriju funka, disca i housea, kao originalnih afroameričkih potkultura koje su dale temelj pop muzike prethodnih decenija, a da pravim pionirima nikad nije odata dužna počast.
Najvažnije pesme su dve male himne: „Break My Soul“, nova party mantra ženskog samoodržanja, i gospelom prožeta „Church Girl“, koja funkcioniše kao neka vrsta ubrzane moguće biografije Beyonce u malom. Feminino seksualno samopouzdanje, do sad praktično nepoznato u mainstream muzici u ovakvom otvorenom obliku, dignuto je na kub i prosto kulja sa svih strana, kao glavna tema albuma: već na otvaranju nas „I’m That Girl“ i „Cozy“ (uz fabuloznu Honey Dijon) upoznaju sa svetom devojačkih želja, dok vrhunac donose hipersenzualna „Plastic off the Sofa“ i njen produžetak „Virgo’s Groove“, što predstavljaju komentare na žensko-muške odnose, u kojima žena vodi glavnu reč i bez pitanja diktira tempo dešavanja – jer ona to može. Najvreliji trenuci su svakako balada-na-ivici-incidenta „Cuff It“ (uz legendarnog Nilea Rodgersa) i „Thique“, gde je sve lepljivo od zavodničkog zanosa i ljubavnog davanja. Ovakva direktna glamourizacija ženske telesnosti, do sad rezervisana samo za momke, sve više postaje centralna tema savremenog popa, i Beyonce na “Renaissance” zakucava tu temu kao svoju.
Uspešne i inovativne saradnje donose pre svega „Energy“ (featuring Beam) i „Move“ (featuring Grace Jones and Tems), u kojima se Beyonce okreće živom dijalogu sa umetnicima koji je inspirišu – prvu nosi snažan elektro beat, iz koga je naknadno isključeno kontroverzno preuzimanje pesme Kelis, posle njenog protesta, jer nije bila obaveštena; druga je afrobeat nošen susretom iz snova Beyonce i Grace Jones, praćenih vrlo obećavajućim momkom iz Nigerije po imenu Tems, dat u formi proglasa u kome se obznanjuje kako ženske izlaze na dance podijum i traže da im se napravi mesto, jer “dolaze pravo iz džungle”. „America Has a Problem“ romantična je kompozicija za cinično doba, u kojoj naša junakinja stepen ovisnosti svog dragog od sebe, opisuje tako što se poredi sa kokainom – ovo je odgovor na numeru „America Has a Problem (Cocaine)“ Kilo Alija iz 1990, u kojoj on svoju zavisnost od ljubavnice označava na isti način. Završna „Summer Renaissance“ citira dva muzička giganta: Donna Summer je neosporna kraljica diska i crne muzike uopšte, ali usuditi se da se za finale otpeva refren iz malo je reći legendarne numere “I Feel Love” – i preživeti to – može samo neko ko je najvećeg formata, kao što je to Beyonce. No, dodati u istom dahu uz to još i navođenje svima poznatih Princeovih stihova (“sexy motherfucker”), može biti samo politički motivisano: jasno je – Beyonce ovde svesno nastupa kao nastavljač najsvetlijih stranica kulturne tradicije celokupne afroameričke zajednice. I uspeva u tome.
Ko sad piše pravila?
Patrijarhat je ona igra na dva gola u kojoj pravila važe samo za žene. Pošto muškarci postavljaju pravila, oni misle da smeju i da ih menjaju u toku igre, uglavnom tako da stalno idu njima u korist. Zbog toga je uvek interesantno posmatrati kako javnost reaguje kad su žene te koje postavljaju i menjaju pravila. Beyonce je upravo jedna od onih moćnih zvezda koje postoje u svakoj epohi, sa snagom da uspostavljaju pravila za sve druge u muzici i dalje od nje. Tako “Renaissance” nije samo zabavan i inteligentan album, nego i čin nadmoćnog nametanja novog transžanrovskog pop stila na najvišem nivou, koga će industrija slediti u sledećim godinama. Očekujemo da će zbog svega navedenog Bey imati samo sve više protivnika. Ali to ne znači ništa, stranica istorije je već okrenuta, jednom zauvek.
Ovo možda nije najbolji album Beyonce, ali jeste najličniji i najorganskiji, te su njegova priroda i istorijski trenutak pojavljivanja takvi, da na kraju lako može postati jedan od njenih najvažnijih. Budući da je “Renaissance” samo prvi deo najavljene trilogije (zato podnaslov glasi “Act 1”), u daljim nastavcima možemo očekivati samo još moćniju potvrdu potentnosti apsolutne ženske dominacije u oblasti pop muzike, kojoj smo svedoci.
Bonus video: Glas, dirka, bas: If You Go Away
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare