0
Novi album mlade španske pevačice i autorke Rosalie – „Motomami“, pravo je otkrovenje i događaj u pop muzici.
Kao i sva totalitarna carstva, i Muškarci su, iz nekog razloga, verovali da su večni.
Ali, sad je to doba prošlo, pa dok se njihov svet ruši – izgleda da moramo pronaći novi jezik za pisanje o pop muzici, jer ovoliki uzlet kvalitetnih autorki, kome smo svedoci u poslednjih par godina, nameće nam iznalaženje posebnih pravila za njeno tumačenje. Evo nekoliko osobenosti autorskog popa koga potpisuju mlade dame u 2020-tim: pre svega, to više nije linearna muzika – pesme podrazumevaju neočekivane skokove i obrte, čak i više žanrova u jednoj numeri. Naracija je najčešće kružna ili se odvija u opozitima, binarno, kao razgovor. Stilovi se kombinuju, kao kad se menja garderoba i nijedan identitet nije do kraja obavezujuć. Ovo je sve u skladu sa drugačijim životnim iskustvom koga devojke unose u stvaralaštvo. A ono nije pravolinijsko, kao što ni život to nije.
Osim toga, nove dame unose i novi moral u muziku. U njihovom jeziku, čak i slavljenje sestrinstva ide nekako usput, tek da se svaka javi da zna pravila i igra po njima, ali se zato kao prioritet pojavljuje jedno manje rigidno, opšte shvatanje prirode ljudskog postojanja – uz uvažavanje svakog drugačijeg pogleda na svet. Time se demonstrira kako je pravi jezik ljudske rase razumevanje i fleksibilnost, bez nasilja. I to je suštinski novitet od univerzalne važnosti koga donosi novi ženski autorski pop – mnogo šire viđenje onoga šta je ljudskost danas i šta će biti u budućnosti.
Prošlo je doba velikih izdavačkih kuća, koje su u ime društva govorile šta se sme, a šta se ne sme objaviti – danas svi objavljuju ono što žele, onako kako žele, a publika direktno rešava šta može da prođe. Na tom ispitu su se nove autorke dokazale. Svet je u međuvremenu na sve načine postao multipolaran, pa je tako i sa popularnom muzikom: ko bi inače ranije očekivao da jedan eksprimentalan digitalni zvuk, inventivno kolažno primenjen na reggaeton i flamenko kao tradiciju, postane mega-hit?
Na upravo objavljenom albumu Rosalie – „Motomami“ (Columbia), imamo sve što treba: hip hop mitologiju, pop ekscese, neparne reaggaeton ritmove, autotjun ukrase, klavirske pasaže, japanske citate, miris flamenka, te raspevanu i pozitivnu pevačicu, osebujnog vokala. Njena veličina je u savršenoj režiji: sve te efektne sastojke slila je u jedan visoko-stilizovan, pa ipak ulično-prljav i sobno-intiman iskaz, koji nam u finalu daje obrazac važnog autorskog izdanja globalne aktuelnosti.
Sa uzorima rastegnutim od Kate Bush preko Björk do MIA, Rosalia Vila Tobella (r. 1992) barata žanrovima sa lakoćom kakvu nismo čuli još od Beastie Boys. Od nje se sad i očekuje ovakva vrsta suverene zrelosti: karijeru je počela 2017. malim projektom “Los Ángeles“, da bi već 2018. ostvarila svetski uspeh sa „El Mal Querer“, napravljenim u kućnim uslovima kao diplomski rad na katalonskoj muzičkoj Akademiji – već tad je dobila nekolicinu velikih nagrada, uključujući jedan Grammy. Taj album je promovisao njen autentičan stil, koji iz tradicije flamenka strmoglavo uleće u savremeni urbani zvuk. „Motomami“ donosi kreativni skok u kome upoznajemo novu, vrcavu i lucidnu Rosaliu, nakon iskustva življenja u Americi, okružena latino popom savremene generacije, koga oličavaju Bad Bunny, J Balvin i drugi. Rezultat je generacijska ploča za sve mlade današnjice, u kome španske inspiracije i jezik zvuče kao nešto domaće, što dobro poznajemo.
Numere u ovom dinamičnom patchworku prate transformaciju mlade žene i njeno otkrivanje unutrašnje snage za prihvatanje života, sa svim obrtima koje donosi. A intenzivnih obrta i iznenadnih promena raspoloženja kod Rosalie nikad ne manjka. Kreće od iznenađujuće radikalnog reggaetona sa industrial elementima u žustroj „Saoko“, preko slično neobične, ali sporije „Candy“, opisujući promene jedne devojke – od spremnosti da prihvati novu sebe, do kraja jedne ljubavne veze. U „La fama“ (feat. The Weeknd) uz nestašan ritam se razmatra lice i naličje slave, kao i u „Bulerias“, gde se vraća flamenko korenima. Zatim pratimo njene njujorške avanture u zaraznoj, ironičnoj „Chicken Teriyaki“, seksualno oslobađanje u nežnoj „Hentai“, kao i etničkoj „Bizcochito“, te snažnu nostalgiju za kućom u „G3 N15“.
Nakon kratkog intermeca po imenu „Motomami“, dolazi još smeliji deo albuma – „Diablo“ u kome je zatičemo samu u okršaju sa unutrašnjim demonima, „Delirio de grandeza“ gde rekonstruiše jedan stari latino hit, da bi u neodoljivoj „Cuuuuuute“ izvela pravi cyberpunk komad, i poentirala s baladicom o platonskoj ljubavi „Como un G“. Jedan od hitova svakako je minimalistička poskočica „La combi Versace“, u saradnji sa Tokischom, gde se drsko i energično slavi, pogađate, neobavezna zabava probanja odevnih predmeta kod Versacea. Rosalia završava svoj magnum opus zaključujući u „Sakura“ da slava traje samo jedan dan, i da je sve to čemu smo prisustvovali na ovoj ploči – prolazno. Da li je moguća bolja, organskija diverzija pop stereotipa unutar popa?
Album Rosalie – „Motomami“ najsvežiji je dokaz koliko popularna muzika može biti avangardna u rukama pravih ljudi (drugi skorašnji primer je Konstrakta, naravno). Stara pravila po kome je pop sinonim za bezvrednu komercijalnu muziku, a alternativne muzičke forme ona prava umetnost – jednostavno više ne važe: trenutno u popu postoji mnogo hrabrog eksperimentisanja, a u alternativi previše predvidljivosti. Uostalom, sada svi žive na istom tržištu digitalne distribucije muzike kao fajlova, u kome ista osoba može istovremeno da sluša i jedno i drugo. Tako su, zahvaljući inovativnom pristupu žanru i slobodumnim društvenim vrednostima za koje se zalažu, The Weeknd i Bad Bunny zapravo postali alternativne ličnosti u modernom poretku globalnog konzumerizma, a Rosalia njihova bistra sestrica, koja će ih sve naučiti pameti.
Bonus video: Glas, dirka, bas
