Pioniri impresionizma: Kamij Pisaro

I dok se impresionizam kao pravac koji je napravio revoluciju u likovnoj umetnosti najčešće vezuje za Kloda Monea, jedan drugi umetnik je zapravo zaslužan za njegovo začeće u 19. veku - Kamij Pisaro.

- Blagosloveni su oni koji primećuju lepotu na skromnim mestima, na kojima drugi ne vide apsolutno ništa. Sve je lepo, samo je pitanje kako to interpretirate, ali savršenstvo ne postoji - reči su francusko-danskog slikara.Nove slikarske tehnike, igra svetla i boje na njegovim delima donosile su tu lepotu na, do tada, neuobičajen način, zbog čega se smatra pionirom impresionizma.Dirljivi pejzaži, njegovi čuveni seljaci, ili ruralne kućice, autoportreti, pariski bulevari, dela poput "Žetve", "Kestenja u Osni", "Crvenih krovova" ostavili su neizbrisiv trag u istoriji likovne umetnosti.

Kamij Pisaro je rođen 1830. na Antilima, na Danskim devičanskim ostrvima, koja su tada bila pod kolonijalnom vlašću Danske. Živeći sa roditeljima na spratu iznad galanterijske prodavnice, koju je i držala njegova porodica, pucao mu je pogled na ostrvsku džadu i pristanište puno robe, ljudi, brodova odasvud. Te živopisne slike ostaju mladom Pisarou urezane u sećanje i kada ga roditelji šalju u internat, u Francusku. Tu doživljava i prvi dublji susret sa umetnošću, a profesori uočavaju veliki talenat tinejdžera za crtanje. Hrabre ga da se po povratku na Antile posveti svom talentu i ne rastaje od bloka za crtanje.  I tako i bi.Čitavu mladost proveo je pokušavajući da ovekoveči razigrane scene prirode. Egzotične biljke, more, brodovi, užurbanost života na pristaništu - glavni su motivi na njegovim crtežima. No, roditelji nikako nisu mogli da razumeju njegovu strast spram crtanja, želeći da se mladi Kamij bavi nečim "konkretnijim" u životu.

- Ni u porodici tvog oca ni u mojoj niko nije bio umetnik. Ti si izrod - poručivala mu je majka.Neshvaćen, beži prvi put od kuće, i to u Veneciju. A 1852. ponovo se obreo u centru umetnosti, Parizu i sa 22 godine upisuje akademske studije. Međutim, tradicionalizam svojih profesora nikako nije prihvatao, jer je u to vreme bio fasciniran realizmom, naročito delima Gistava Kurbea i Kamija Koroa. Rešen da napravi svoj stil, odlazi iz umetničkog centra u ruralne predele Francuske. Cilj mu je da "uhvati" pejzaže na platnima istoga trenutka kada se pred njim ukažu.I dok je, primera radi, slikar koji je toliko uticao na Pisaroa - Koro u svom ateljeu na osnovu skica pokušavao da dočara trenutke iz prirode, Kamij je slikao "pod vedrim nebom". Slika treba da bude završena odjednom, u trenu, čim se u prirodnom ambijentu dohvati kičice. To je najbolji način da se prenese stvarni trenutak na slikarskom platnu. Bila je to vodilja Kamija Pisaroa koja će utrti put impresionizmu.

Prekretnica je bilo upoznavanje sa dvojicom umetnika koji takođe nisu marili za stroga stilska pravila Pariskog salona - Kloda Monea i Pola Sezana. Bilo je to 1859. i krenuli su na zajednički put - kreiranja stila koji će dočarati stvaran život bez dodatnih objašnjavanja i ulepšavanja.Međutim, takvo viđenje stvaralaštva nije nailazilo na odobravanje likovnih "zvaničnika". Nisu mogli ni da priđu oficijalnim izložbama u Parizu, bivajući prinuđeni da sami, prevashodno Pisaro i Sezan organizuju nezavisne, svoje postavke, koje će privući i druge avangardne umetnike, poput Renoara ili Dege. Za njih je Pisaro bio "umetnički otac".

Ali, kritike na njihov rad bile su "brutalne". Ko su oni, te impresionističke bundžije koje žele da promene ono što slikarstvo jeste i da nametnu "novu lepotu", pitali su se tradicionalisti. Okupljajući se u kafeu "Garboa" jedno drugom su se jadali zbog konstantnog omalovažanja.- Umetnost je stvar praznog želuca, praznog novčanika, nesrećnika i jadnika. Ne žalim sebe nego svoju porodicu. Gurnuo sam ih u blato. Kakva je to muka - žalio se umetnik.Tek je na sedmoj izložbi impresionista Pisaro doživeo kakvo-takvo priznanje za svoj rad. A i javnost je polako počela da se interesuje za taj nadirući imresionistički pokret i njihov jedinstveni stil. Naročito je svima za oko zapao Pisaro, zbog svog izrazito realističkog pristupa pejzažu. Čak i Emilu Zoli koji je javno hvalio "revolucionarni stil" Kamija Pisaroa.

No, tragajući za novim izazovima slikar se u 58. godini okreće postimpresionizmu, tačnije poentilizmu koga su predvodili umetnici poput Žorža Seraa ili Pola Senjaka. Ali, ni tu ga previše dugo nije držalo mesto. U svojim poznim delima vratio se suptilnosti i prefinjenosti.- Ne znam šta je lepše i dirljivije od gospodina Kamija Pisaroa, koji ispod svoje sede brade čuva mladalački zanos i koji, daleko od bučnih družina, žirija i gnusnih pakosti, slika vatreno kao i juče, slika najlepše i najznačajnije slike našeg doba - zapisao je 1892. godine Mirbo u "Figarou", dok se Ogist Roden divio njegovom stvaralaštvu.- Za mene je gubljenje vremena da razmišljam samo o prodaji svojih dela, jer onda zaboraviš šta je cilj umetnosti, i precenjuješ svoju vrednost - govorio je Kamij Pisaro koga likovni establišment nikada "nije mazio".I pred kraj života konačno je stiglo to priznanje kome nije žudeo, jer se oduvek vodio samo svojom ljubavlju prema slikarstvu. Pisaroove slike počele su da se prodaju na aukcijama po ogromnim cenama...

Brojne slike Pisaroa poharali su nacisti tokom Drugog svetskog rata, a kada su neke od njih vraćene, dostizale su astronomske cifre na aukcijama. Tako je njegov "Monmartr" pre nekoliko godina prodat za više od 20 miliona evra.Kao što su se njegovi roditelji protivili tome da se bavi slikarstvom, ništa manje nisu bili blagonakloni ni spram njegovih ljubavnih izbora. Jer, zaljubio se još u mladim danima u služavku Žili, i sa njom je proveo čitav život, dobivši čak šestoro dece. Preminuo je u Francuskoj 1903. od trovanja krvi u 73. godini.