Bez Albrehta Direra umetnost ne bi imala Rafaela ili Ticijana, a impresivnu kolekciju jednog od najozloglašenijih nacista svih vremena Hermana Geringa krasila su i dela najznačajnijeg predstavnika nemačke renesanse.
Albreht Direr rođen je u maju pre 550 godina u nemačkom Nirnbergu u porodici juvelira poreklom uz Ugarske. Od malih nogu Albrehta, koji je bio drugo od 18 dece, više je zanimalo da provodi vreme u očevoj juvelirnici, nego družeći se sa svojim vršnjacima.
Otuda i ne iznenađuje podatak da je svoj prvi autoportret „Dečak sa zlatnikom“ napravio sa samo 13 godina, koji se danas čuva u bečkoj „Albertini“. I već tada su mogli da se uoče tragovi umetnika koji će biti vrhunski u različitim žanrovima kojima se tokom života posvetio.
Kada mu je bilo 15 godina počeo je da radi kao šegrt u umetničkom ateljeu Majkla Volgemuta, koji je bio specijalizovan za ilustracije za knjige. Radeći u tom ateljeu Direr je usavršio svoje crtačke sposobnosti i drvodeljstvo. Ne samo da je za četiri godine, koliko je radio sa Volgemutom, usavršio graviranje na drvetu i bakru, već to postaje njegova strast. Tolika da se i danas Direrovo ime vezuje za vrhunsko majstorstvo bakroreza.
Kao mladić počinje da krstari Evropom u potrazi za umetničkom inspiracijom. Putuje po Nemačkoj, ali i Švajcarskoj, Holandiji… Iako se po povratku u Nemačku oženio, brak sa Agnesom Frej, ćerkom uglednog gravera, nije mnogo promenio njegov život. Supruzi baš i nije bio posvećen koliko umetnosti i putovanjima. Nije ga zanimalo ni zasnivanje porodice, već je svu svoju energiju koristio za stvaranje. Otuda i ne čudi što i danas važi za jednog od najplodonosnijih stvaralaca. Iza Direra je ostalo sedamdesetak slika, gotovo hiljadu crteža, stotinu bakroreza, 350 drvoreza…
Za umetnikovo stvaralaštvo bila je presudna jedna zemlja – Italija. Zaputivši se preko Alpa stiže u Veneciju, Padovu, Mantovu. Čudesni okoliš koje je gledao na prvom putovanju u Italiju 1494. budi u njemu težnju da na svojim delima dočara rasplamsale boje, čudnovatu perspektivu koju će kasnije primeniti na svojim akvarelima. Upijajući u Italiji čari italijanskih renesansnih majstora pravi zaokret u svom umetničkom radu. Praveći kopije velikih majstora u drvetu, Direr savladava realizam, anatomiju i proporcije ljudskog tela, perspektivu, snagu detalja… I kada se posle godinu dana boravka u Veneciji vratio u Nemačku, u Nirnbergu osniva svoju radionicu i počinje da pravi duboreze i bakroreze inspirisane italijanskom renesansom sa kojom je praktično upoznao ostatak Evrope. Naravno i grafiku, ali slika i manji broj portreta i crkvenih oltara. A bio je pionir, bar u Nemačkoj, koji je portret uzvisio do samostalne slikarske tehnike. Radio je i sopstvene portrete, pa 1498. nastaje drugi „Autoportret“, a dve godine kasnije i čuveni treći „Autoportret“.
Albrecht Dürer, Self-portrait with the furball, 1500 https://t.co/JTqYO0Tcoi #FatCatArt pic.twitter.com/v7bnSgPM5f
— FatCatArt (@FatCatArtRu) May 23, 2020
U Italiji su ga opčinile i biblijske teme na slikama, pa vrlo brzo nastaje „Madona sa detetom ispred luka“. I one su, za razliku od „profanih žena“, u to vreme čest motiv na njegovim slikama. A ta prva Direrova Madona pronađena je tek početkom prošlog veka u jednom manastiru u Raveni.
Bio je posvećen i akvarelima, toliko da se ova tehnika i danas povezuje da Direrom. Iako je akvarel primenjivan i do tada, upravo je on ne samo popularizovao ovu tehniku već je „ustoličio“ kao poseban oblik slikarskog izražavanja.
Upotrebljavao je belinu papira da naglasi svetlo, prozračnost boja… I za razliku od većine, Albreht Direr nije koristio akvarel kao skicu, studiju za završno delo, već gotov umetnički rad. O tome kakvu je snagu uvideo u akvarelu najbolje svedoči njegov čuveni rad „Slika mladog zeca“.
Tada se nameće i kao jedan od najvećih grafičara, zahvaljujući impresivnom nizu, u koje spada serijal od 16 grafika „Apokalipsa“, „Trijumfalna povorka“… a stvara i poznate kompozicije „Sveti Eustahije“, „Nemezis“, „Oplakivanje Hrista“. Radi veliki broj gravura iz života Bogorodice, ali ih ne objavljuje već pojedinačno prodaje u velikom broju. Posle niza ogleda stvara remek- delo „Adam i Eva“, koje se danas nalazi u „Pradu“.
Uželevši se Italije, 1505. se vraća u Veneciju i ostaje dve godine. U to vreme, radeći u Veneciji, već je zasut narudžbinama za slike i gravure maltene iz cele Evrope. Izrađuje i oltarske slike, među kojima se izdvajaju „Poklonjenje mudraca“ i „Poklonjenje Devici“, poznatija kao „Praznik brojanice„, koju od nirnberške crkve Sv. Vartolomeja otkupljuje Rudolf Drugi i odnosi u Prag.
Veoma cenjen u evropskim slikarskim krugovima, počinje da druguje sa Rafaelom, Belinijem, Leonardom da Vinčijem. U jednom pismu iz 1507. tužno konstatuje:
„U Veneciji sam gospodin, a kod kuće niko i ništa…“
Uprkos svemu, vraća se u Nirnberg 1507. i, iako katolik, sve više biva naklonjen postulatima protestantizma. Posvećuje se grafici i nastaju remek-dela „Vitez smrt i đavo“, „Sveti Jeronim u ćeliji“ i „Melanholija“. A „Melanholija“ je, po mnogima, vrhunac njegove „duhovne faze“. Sva zemaljska materijalna dobra, od životinja do novca ništa ne vrede tužnoj dami. Poruka je jasna – materijalno bogatstvo, bez duhovnosti, ne znači ama baš ništa… Tom grafikom iskazuje i svoje interesovanje za numerologiju, jer dočarava i „magični kvadrat“.
Znan je i njegov „Nosorog“, nastao 1515, koga dočarava tako realno iako nikada nije ugledao tu životinju.
Albreht Direr nije se ograničavao samo na umetnost. Krasila ga je tolika radoznalost da se posvećuje ezoteriji, matematici, astronomiji, pa je tako prva knjiga iz čiste matematike na nemačkom jeziku baš umetnikovo delo. Doprinos geometriji dao je kroz „Četiri knjige o merenju“, izradio je i štampao prvu zvezdanu kartu sa južnom i severnom hemisferom, kao i prvu kartu sveta. Bio je to vrlo odvažan potez, jer je prkosio crkvenim učenjima.
Angažuje ga i nemačko-rimski car Maksimilijan Prvi i nastaje čuveni portret. Na poleđini crteža, koji je koristio kao pripremu za ulje na platnu, umetnik je zapisao: „Ovo je car Maksimilijan Prvi, čiji sam portret uradio ja, Albreht Direr, u njegovim odajama palate u Augsburgu u ponedeljak, 28. juna 1518. godine“. Slika je danas deo kolekcije bečke „Albertine“.
Nemiran duh opet ga je terao na put. Međutim, odlazak u Holandiju, koliko god plodonosan bio, jer se susreo sa delima flamanskih majstora, označio je, nažalost, prekretnicu. Oboljeva od malarije, koja će ga na kraju i koštati života.
Posvećuje se delima sa verskom tematikom, poput „Raspeća“, ali zbog lošeg zdravlja ne stiže da ih finišira. Poslednje veliko delo „Četiri apostola“ poklanja rodnom gradu.
Albreht Direr umire 6. aprila 1528. u 56. godini u Nirnbergu, a poslednja knjiga „Četiri knjige o ljudskim proporcijama“ biva objavljena posthumno.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare