Petar Božović: Neću im zaboraviti bombardovanje

Kultura 03. jun. 202121:13 > 22:03
Podeli:
Petar Božović Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

To Srbija ne sme da zaboravi. Ako će Srbija zaboraviti, Hadži Petar Božović neće, rekao nam je poznati glumac, kog smo zatekli na snimanju filma "Heroji Halijarda" o čuvenom spasavanju savezničkih pilota, u Pranjanima 1944. godine.

Pozvali smo ga kako bismo mu čestitali na Nušićevoj nagradi za životno delo glumcu – komičaru, koju mu je dodelio festival Nušićevi dani u Smederevu.

– Mislio sam da sam završio sa nagradama i nisam ovu očekivao. Nisam se nadao ovom priznanju jer Ben Akibu i mene vezuje neostvarena želja koju sam imao u vezi sa igranjem njegovih dela, a eto dobio sam nagradu koje nosi njegovo ime. To jeste apsurdno, ali i to se dešava – kaže za Nova.rs, u svom stilu, proslavljeni dramski umetnik.

Odluku o izboru laureata doneo je žiri čiji su članovi Miroslav Radonjić, teatrolog, direktor Sterijinog pozorja (predsednik žirija), Gordana Đurđević Dimić, glumica i Nebojša Dugalić, glumac, pedagog i reditelj. Pozorišni festival Nušićevi biće održan 38. put u Smederevu od 13. do 20. juna.

– I jednog dana mi se javili iz Smedereva. I kad su rekli da sam dobio nagradu za životno delo, ja sam reagovao kao svako dete kome su poklonili nešto što nije očekivao – kaže naš sagovornik, koji je za nagradu saznao na Kosmaju, u selu Nemenikuće, gde snima pomenuti film, istovremeno i TV seriju koja će se zvati „Vazdušni most“.

Petar Božović Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Doduše, dodaje, imao je nagoveštaj da će mu biti dodeljeno neko priznanje:

– To moram da vam ispričam. Sa pokojnim Bracom Petkovićem pričao sam pre malo više od mesec dana. Rekao mi je: „Treba da ti damo jednu nagradu, kad si u Beogradu?“. Znao je da snimam na Kosmaju. Tri puta smo se čuli, ja ga nikad nisam pitao o kakvom priznanju je reč. Čudio sam se u sebi o čemu on to priča. Niti sam ja pitao, niti je on govorio šta je u pitanju. Nažalost, on je iznenada preminuo. Ja sam, kao i svi njegovi prijatelji, zbunjen i tužan. Bio je ličnost koja se istrajno i uporno borila za našu kulturu na raznim nivoima.

Što se tiče filma i serije o četničkom spasavanju savezničkih pilota 1944. godine, Božović opisuje:

– Srpsko selo, seljaci normalni. Ovamo su četnici i partizani, onamo Nemci. Ljudi koji su prošli dva Balkanska rata, Prvi svetski, pa Drugi… Ja igram srpskog domaćina koji sve to duboko preživljava, koji je prestao i da priča, gledajući sve strahote minulih godina i ne može da veruje šta se ovo dešava. A osnovica srpskog društva je to selo, ta zadruga, zajednica koju nemilosrdno, tj. od 1945. od tzv. oslobođenja, uništavaju novi sistemi i vrše eksperimente nad ljudima, porodicama, starcima, našim životom. Ta zajednica pomaže ljudima koji padaju sa neba, ne znajući hoće li ih izdati u svetskoj igri tzv. velikih sila, odnosno siledžija i onog minulog poretka. Tu je iskazana neverovatna snaga Srbije, našeg seljaka, društva. Sve su uradili da ne postoji ta baza, a sada mole ljude da se vrate u selo.

Sa nedavne svečanosti dodele Dobričinog prstena Petru Božoviću. Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

To, smatra, nije nimalo lak posao i ne razume zašto se današnji autoputevi ovako pompezno promovišu.

– Nemam ništa protiv njih, ako imate selo bez ljudi, škole bez dece, Srbiju bez stanovništva, ne možete ih vratiti autoputevima. Da su bar deo para upotrebili za izgradnju puta, puteljka do životnog središta, danas bi se nešto moglo i uraditi. Naša majka Srbija je zadužila mnoge. Eto, mi sad snimamo priče o njima kojima smo pomogli, ne vodeći nikakvu politiku osim one hrišćanske – spasi čoveka u nevolji. Danas kao da je cela ta sila kidisala na nas. Unuci onih koje smo spasavali su nas bombardovali i zatrovali kasetnim bombama i osiromašenim uranijumom. Naše bolnice su pune. Zatrovana nam je i zemlja, pa samim tim i hrana. To Srbija ne sme da zaboravi. Ako će Srbija zaboraviti, Hadži Petar Božović neće.

Naš saogovornik 1. jula otvara 46. Međunarodni festival monodrame i pantomime monodramom „Reče mi jedan čovek, ćeraćemo se još, kad bidem mlađi“.

– To je festival koji treba podržati da traje, bez obzira na to što je premešten. Pozorište se ionako premešta ovamo, onamo, i ipak traje, u svim uslovima, i posle svih tragedija, komedija, života, smrti… Ono je deo božjeg dara koji je Gospod dao čoveku da istraje. Pozorište je jedna od luča koje ga vode i štite od zla. Pozorište, u svojoj posebnoj misiji, oblagođuje čoveka koji tako postaje bar licem nalik Bogu.

Komentari

Vaš komentar