Ima tako nekih ljudi o kojima dosta toga znate iz anegdota i usputnih pominjanja, pa ih gotovo smatrate prijateljima, bez da ste ikad igde popili neko piće sa njima. To sam prvo pomislio, čuvši da je pozorišni režiser, dramaturg i nekadašnji ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije Braca Petković preminuo preksinoć u Beogradu u 73. godini.

Mirno, tiho, iznenada, u fotelji kod kuće… baš kako je i živeo, bez obzira na bogatu biografiju, koja se u ova dva dana “vrtela” po medijima. Sa Bracom, ruku na srce, ne bih ni mogao da popijem neko piće, jer je za sva vremena ostala anegdota kako je njegov otac Bogdan, jednog dana pozvao njegove drugare sa Akademije za pozorište, film i televiziju, na smeru pozorišne režije, i zabrinuto zatražio da mu pomognu u rešavanju “velikog problema sa Bracom”, jer njegov naslednik niti pije, niti puši…

Tu sam priču nekoliko puta čuo u kafeu Muzeja automobila, koji drži njegova rođena sestra, gospođa Bratislava “Seška” Živković, gde se u poslednje vreme viđam sa drugarima iz Radio Beograda. U njegovu odbranu, pošto smo gotovo vršnjaci, obično bih rekao da sam i ja u mladosti, kad sam počeo da se zabavljam sa devojkama, više voleo da se pravim fin, vodeći ih u čuvenu poslatičarnicu “Petković” na uglu Takovske i Ulice Georgi Dimitrova, kako se tada zvala (danas Ilije Garašanina) nego u neke “šoferske kafane”, u kojima sam sedeo sa drugarima. Kad je bilo obrnuto, nije valjalo!

Bracina najveća strast bili su oldtajmeri, pa je u centru Beograda, u Ulici Majke Jevrosime, otvorio prvi muzej automobila u Beogradu i Srbiji. O toj njegovoj pasiji dosta govori i anegdota kako je njegov kolega Srba Božinović, inače Zaječarac, morao nekom prilikom da hitno ode kući, pa je “naložio” Bracu kako u okolini u nekoj štali već godinama stoji neki stari automobil, navodno “bugati”. Petković je ceo život jurio takav automobil, pa je istog trenutka seo u kola, da bi se na kraju samo pokazalo da je besplatno odvezao budućeg kuma do roditelja.

“Za vreme bombardovanja u Muzej automobila je sklonjen Titov ‘rols rojs’, ali nikome nije dozvolio ni da sedne na Titovo mesto, još manje da se slika. Nije voleo da mu bilo ko ‘drnda eksponate’, kako je govorio”, često je pričao Bracin “klasić” sa Akademije Slobodan Đukić, poznat i po nadimku ”Felini”. Zato je njegovo iznenađenje bilo ogromno, kad je mnogo godina kasnije, doveo malog Viktora, unuka svog brata, a Braca mu ne samo dozvolio da sedne u nekoliko “formula”, nego ga i lično proveo kroz sve najznačajnije eksponate.

Bratislav Petković bio je ministar kulture i informisanja od 2012. do 2013. godine, što je mnogim poslenicima u njegovom “resoru” nekako olakšalo promenu vlasti, pri čemu su posebno isticali ono “rođeni Beograđanin”. Iz tog perioda je čuvena anegdota kad su ga na motorciklu zaustavili saobraćajci, tražili mu dokumenta, on pokušao da se “izvadi” na ministarsku titulu i žurbu na sednicu Vlade, oni naravno nepoverljivi, kakav je to ministar koji se ne vozi u službenim kolima, tek kad su videli prezime i adresu rekoše: “Pa, što odmah ne kažete da ste vi vlasnik one lepe poslastičarnice?!”

“Već je bio ministar, kad smo se sreli u Kondinoj. On na motorciklu, u odelu sa kravatom, a iza njega džak šećera. Kad me je ugledao, stao je, malo smo popričali, a onda mi rekao kako žuri, mora šećer da odnese u radnju, pa posle ima važan sastanak u ministarstvu. Tek da objasni i kravatu koju baš nije voleo”, priseća se Đukić.

Naravno, Bracu Petkovića za ministra nije preporučila poslastičarnica, pa ni samo strast prema automobilima pretvorena u respektabilni muzej. Autor je više dramskih ostvarenja (“Kaskader”, “Sporting lajf”, “Prodajem razbivenu kuću”), koja su igrana na beogradskim pozorišnim scenama, a od kojih su pojedina ekranizovana. Dobitnik je Nušićeve nagrade 2000. i “Zlatnog beočuga” za doprinos kulturi za 2001. godinu.

Sa kabare scene u podrumu Muzeja automobila zapamćene su mnoge predstave, ali samo njegovi najbliži znali su da je on mesecima, sa još jednim fizikalcem, krčio taj prostor, razbijajući beton i odvozeći tone šuta. Zbog one pneumatske alatke za razbijanje betona zvali su ga “Braca Kobra”, ali njemu to nije smetalo. Znao je šta je zamislio i kako da to ostvari.