Da se ne bavim glumom mislim da bih bila potpuno nenormalna žena, ovako imam kanal za sve svoje ludilo koje odlazi u posao. Mislim da me je ova profesija nivelisala kako treba, kaže u intervjuu za Nova.rs lepa i nasmejana Marija Bergman, glumica koju je publika zavolela kao fatalnu Maju Davidović u seriji "Senke nad Balkanom“.
Rođena je u Кotoru 1991, a nakon NATO bombardovanja sa porodicom se preselila u Beograd. Pohađala je osnovnu i srednju baletsku školu „Lujo Davičo“ i paralelno je išla na časove glume u studio „Stvar srca“. Iako potiče iz lekarske porodice, odlučila je da se posveti glumačkom pozivu. Fakultet dramskih umetnosti je upisala nakon trećeg razreda srednje škole. Diplomirala je u klasi profesorke Biljane Mašić. Svoju prvu filmsku ulogu ostavrila je u filmu „Klopka“ gde je glumila Alisu, ćerku tajkuna. Glumila je u filmovima „Nigde“, „Gde je Nađa“, „Falsifikator“… kao i u serijama „Otvorena vrata 2“, „Budva na pjenu od mora“, „Vojna akademija“…
Angažovana je u predstavama koje se igraju na scenama Narodnog pozorišta u Beogradu, Bitef teatru, u Somboru, Crnoj Gori, ali njena matična kuća je Fakultet dramskih umetnosti gde radi kao predavač.
Nedavno je u Bitef teatru premijerno prikazana duodrama „U čeljusti medveda“, po tekstu Dejvida Kruka i režiji Svetlane Dimčović, u kojoj Marija glumi sa uz Damjanom Kecojevićem.
– To je bila praizvedba ovog komada savremenog engleskog pisca koji živi i radi u Londonu, a i naša rediteljka, koja je Beograđanka, školovala se u Velikoj Britaniji gde se bavi pozorišnom režijom. Predstava se bavi sudbinom švedskog diplomate Raula Valenberga, koji je istorijska ličnost. Pomogao je da se spasi 100 hiljada Jevreja iz Mađarske. Nažalost, danas malo ljudi zna za njega. On je bio jedna intrigantna, kontroverzna ličnost, način na koji je tretiran nakon Drugog svetskog rata i kako je skončao, obavijen je velom tajne, i danas je misterija. Postoje dokazi da je u Budimpeštu došao po dogovoru sa Rusima koji su ga na prevaru uhapsili i odveli u Sovjetski Savez. Ostao je neki trag da je bio u zatvorima, ali posle toga je nepoznanica gde je nestao. Zanimljivo je da postoje dokazi da je sarađivao i s Amerikancima kako bi spasao Jevreje iz vozova za Aušvic, kao i da je bio u kolaboraciji sa Nemcima da bi tu akciju uspeo da izvede. Zato je vrlo zagonentno s kim je radio i za koga. Nakon rata nikome nije odgovaralo da se on rehabilituje i proglasi za heroja, nego mu se izgubio svaki trag.
Koji lik tumačite?
– Ja igram NKVD agenta, mladu ženu, narodnog heroja koja je izašla iz rata sa brojnim odlikovanjima. Raul joj je jedan od prvih slučajeva i to je sada već u domenu piščeve imaginacije. Ona stiže u najsuroviji zatvor Lubjanku zbog njega. Ona je ambiciozna, udata za državu i službu, stravično motivisana da iz njega izvuče podatke koji su Rusima bili važni. A ono što ih je posebno zanimalo da saznaju jeste: da li su saveznici imali plan B u slučaju da Nemci budu pobednici. Sve scene su različiti metodi isleđivanja, jako dobro napisane i moj lik igra razne uloge kroz komad. Široko polje za glumačku igru, za razigravanje, promišljanje, da se upotrebi i mašta i da se mnogo toga proba. Od tih silnih proba nisam mogla da spavam, imali smo kratak rok za pripremu, sanjala sam kako sam na sceni a ne znam tekst, potpuno su osigurači poiskakali iz mene. Imala sam teret na ramenima, bila sam u grču da li ću uspeti da spakujem toliko reči u sebe, ali sve je srećom na kraju bilo u redu.
Iako se igra u Bitef teatru, reč je o klasično pisanom i režiranom komadu.
– To nije tipično za Bitef teatar. Tamo sam većinu predstava radila koje su bile ili koreodramske ili dramske, neka postmoderna, alternativa. To mi je prijalo, da se malo bavim klasičnim pozorištem. Sa Damjanom Kecojevićem sam ostvarila uverljivu partnersku igru. Rediteljka nas je divno vodila, imala je jasnu viziju šta je želela od toga.
A moram da pomenem našeg dragog, božanstvenog scenografa Aleksandra Denića koji je uradio nestvaran posao, a ovog puta i kostim, koji me je potpuno poneo. Bukvalno jedva čekam da dođem u pozorište i da se uvučem u njega, posebno u radnu uniformu s ordenjem. Crnogorka s ordenjem, sasvim nezasluženim, pa cvetam u tome (smeh). Nadam se da ću to uramiti. Imam i kancelarijsku uniformu, fenomenalno. Ne pamtim kada sam nosila tako sa uživanjem nekim kostim. Ova uloga mi je donela držanje, ispravila sam se. Bila sam reskija nakon proba sa ljudima. U našem poslu je normalno da nam se uloge prelivaju sa privatnim životom.
Kako biste u najkraćem opisali poruku „U čeljusti medveda“?
– Jako je zanimljivo to što predstava postavlja pitanje da li ima istinski dobrih ljudi, da li ljudska dobrota zaista postoji i ako postoji koji je naš odgovor na nju. Nas uče da najveća umetnost i dela postavljaju pitanja, a ne da daju odgovore. Pisac je to vešto uradio.
Da li verujete u to, da li postoji?
– Da, ceo život se srećem sa tim.
Vama kao da je suđeno da igrate u istorijskim dramama.
– To i ja često pomislim. Možda zato što ovako izgledam, ne znam, ali uglavnom igram epohe. Samo sam u jednoj predstavi, „Radnici umiru pevajući“, bila van toga, i nagrađena na Sterijinom pozorju. Ali ne smeta mi, zaljubljena sam u istorijske drame. Evo, nedavno sam snimila izuzetno zanimljiv dokumentarno-igrani film o Aleksandru Beriću, poslednjem heroju Kraljevine Jugoslavije, koji je nepravedno zaboravljen. I neki naši ljudi iz vojske su deset godina radili na tome da se njegov lik i delo osvetli. Bio je komandant bojnog broda Drava, kada je primio naredbu da se preda Nemcima, on je to odbio i rekao posadi: „Ko hoće, može da ide“, ali oni su svi ostali i napravili neverovatan vojni podvig. Brod je potopljen, on je potonuo je zajedno sa njim. I kada je došla nova vlast, komunistička, njegovo ime nije smelo da se spomene. Igram njegovu suprugu Veru, divnu damu, Novljanku, imala sam prilike da upoznam njene potomke, i drago mi je što sam glumila na svom bokeljskom dijalektu. Profesor Lorencin je režirao, u produckiji RTV, Rambo Amadeus je radio muziku.
Koliko je veštine potrebno da se izmestite u neki lik koji je na oko potpuno drugačiji od vas?
– Skoro nijedna uloga koju sam tumačila nije potpuno drugačija od mene. Kada gradimo neki lik da bi mu se verovalo, a to nam je krajnja želja, cilj – da budemo uverljivi, osnova da se prati priča jer ako publika glumcu ne veruje, odmah sve pada u vodu. Znači, mora iz nas da izađe nešto organsko, istinito, moramo to zrno lika da pronađemo u sebi. I raznim metodama ga uvećavamo, širimo, pumpamo, oblikujemo, ali opet iz nas. Tako je bilo i sa Majom Davidović iz „Senki“, privatno nisu mogli da nas povežu ali i to sam isto ja. Iako nikad sebe nisam doživljavala kao lepoticu. Kada sam dobila tu ulogu pitala sam se – zašto baš ja? Nakon završetka fakulteta igrala sam manje-više takve žene, što prave probleme i koriste ženstvenost i seksepil da postignu neki cilj. Nisam očekivala da ću imati uopšte takve uloge.
Vama je Fakultet dramskih umetnosti matična kuća, radite kao stručni saradnik na glumi.
– To je ogromna privilegija, jer je FDU ozbiljna institucija, ima izuzetan profesorski kadar. Trenutno sam na početnoj poziciji predavača i imam još mnogo toga da naučim. Baš sam na predmetu glume i to me ispunjava. Najveći kvalitet naše škole je što ima najviše zahteve što se tiče profesionalne etike i obrazovanja. Postoji širok spektar i stručno-umetničkih i teorijskih predmeta tako da smatram da naši studenti po završetku studija, ne da su samo imali priliku da temeljno izuče i savladaju zanat, već dobijaju i ozbiljno akademsko obrazovanje. Jedan naš divan profesor koji je sada u penziji nas je opominjao na to da smo mi građani koji bi trebalo da u budućnosti narod i kulturu predstavljamo na najboji način. Teško je u ovom vremenu koje vuče na suprotnu stranu održati te standarde.
Na Festu je prikazan kratkometražni igrani film „Pred nama“ Aleksandra Adžića u kojem glumite sa Mirom Furlan i Jovanom Stojiljković. Kakva sećanja nosite na veliku glumicu?
– Snimali smo malo pre pandemije i gospođa Mira Furlan je zbog ovog filma došla iz Amerike. Saradnju sa njom smatram neverovatnom srećom. Čula sam, kada bi joj slali scenarije, da je uvek pitala „Zašto ja?“. Da li će prihvatiti ulogu, zavisilo je od toga da li istinski oseća da je njena ličnost ta koja je neophodna da bi se doneo duh tog lika. Bila je zima kada smo snimali i provele smo neko vreme na Zlatiboru. Susret sa njom mi je stvarno promenio poglede na svet. Ona je ličnost kao da ispred sebe imate pejzaž beskrajnih planina. Ona je sinonim za slobodu. Toliko saosećanja i ljubavi je bilo u njoj, govorila je da je posebno za glumce važno da imaju empatiju kako bi osetili druge ljude i njihov bol i radost. Imala sam tu sreću da mi ispriča o svom životu. Ona je jedna galaktička, vasionska ličnost. Posle poznanstva sa njom sam donela neke životne odluke i potvrdila neke stavove koji su mi bili klimavi.
Možete li da navedete neki primer?
– Recimo, profesija. Širok je čovek, treba ga suziti, misao je Dostojevskog. Bila sam osobeno dete, koje nije na zemlji. Zanesena, u oblacima i među knjigama, i ludački posvećenik baletu. Imala sam teške povrede noge, dovodila sam telo da granica potpunog izrabljivanja, da kada sam rešila da upišem glumu moj otac je slavio, jer mu je to bila manje gora opcija od baleta. I ako sam nekad sumnjala, da li je to ono pravo za mene, sada sam sigurna da jeste. Jer, toliko je toga u meni, i da se ne bavim glumom, mislim da bih bila potpuno nenormalna žena, ovako imam kanal za sve svoje ludilo koje odlazi u posao. Mislim da me je ova profesija nivelisala kako treba i da me ništa ne bi ispunjavalo kao to. Ta stvaralačka radost i danas je ista kao kada sam prvi put radila projekat.
Od koga ste imali najveću podršku?
– Od roditelja, oduvek. Nikada nisu postavljali pitanje – šta, nego je sve bilo usmereno ka tome da budem srećna, bez pritisaka, insinuacija, i volela bih da su svi ljudi na svetu tako odrastali. I naravno, da i ja budem takav roditelj i da svoje dete tako ispratim.
Imate li dovoljno ponuda za posao?
– Mi smo malo tržište i ne vodi se računa mnogo o ženskim ulogama. Em ih je malo, em nisu tako dobro napisane, nije im dato previše prostora, nisu slojeviti likovi. Pored toga, konkurencija je velika, imamo vanserijsku školu, imamo izuzetne pretalentovane glumce, tako da sam prezahvalna nebu što uopšte ovoliko radim. Biće nekih serija, a što se tiče filmova postoje planovi, međutim sve je usporeno zbog kovida, nadam se da ćemo početi rad, ali nemam zeleno svetlo da pričam o tome.
Čula sam da mnogo čitate. Kojim delima se vraćate?
– Možda i previše čitam. A i družim se sa nekim dragim piscima, volim da sam u toku šta je aktuelno. Na mene je mnogo ostavila utisak Prilepinova „Obitelj“, kao da je klasik a savremen je, žestok roman. U određenim fazama vraćam se posebno ruskim klasicima Gogolju, Dostojevskom, Bulgakovu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare