Andrej Bjelić: Dođi da vidiš kako izgleda sloboda kad je niko ne traži

Piše: Barbara Garčević

Izložba mladog umetnika Andreja Bjelića, pod nazivom "Skoro letenje" u kragujevačkoj Aleksić galeriji savremene umetnosti, privukla je veliku pažnju publike a pred posetiocima je do 19. maja. Nova serija radova, koju čini 15 slika velikog formata, nastavlja umetnikov prepoznatljiv vizuelni rukopis, ali istovremeno otvara i novo poglavlje u slikarskom istraživanju Andreja Bjelića.

Izložba "Skoro letenje" predstavlja jasno zaokružen autorski ciklus u kojem se redukcija forme koristi kao sredstvo intenziviranja značenja. Vizuelni jezik umetnika je, prema rečima Dejana Aleksića, osnivača i vlasnikaAleksić galerije savremene umetnosti, direktan, ali ne i pojednostavljen i otvara prostor za višeslojno čitanje i različite interpretativne nivoe.

Ovaj savremeni umetnik, rođen 1996. u Aleksincu, živi i radi u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu digitalnih umetnosti Univerziteta Metropolitan, nakon čega se posvećuje slikarstvu kao primarnom mediju.

Njegova umetnička praksa razvija se iz ranog interesovanja za crtanje, koje ostaje temelj njegovog vizuelnog mišljenja. Polazeći od neposrednog okruženja i svakodnevnih motiva, Bjelić gradi prepoznatljiv ikonografski sistem zasnovan na figuraciji, u kojem se motivi ljudi i životinja transformišu u hibridne, često fantastične forme.

Bjelićev slikarski postupak zasniva se na slojevitom građenju slike kroz kombinaciju pastela, akrila, enamel boje i spreja, uz upotrebu gestualnog poteza i plošnog tretmana površine a umetnikove kompozicije karakterišu intenzivan kolorit, naglašena kontura i direktna vizuelna komunikacija.

Andrej Bjelić razvija prepoznatljiv sistem savremene figuracije, u dijalogu sa post-digitalnim senzibilitetom i nasleđem pop-arta. Imao je nekoliko samostalnih izložbi, a učestvovao je i na brojnim grupnim izložbama i na međunarodnim rezidencijama, uključujući boravak u Barseloni.

Na novoj izložbi „Skoro letenje” u prostoru galerije dominiraju snažne figure životinja - dinosaurusi, ajkule, kitovi, mačke i leopardi - prikazani kroz intenzivne boje, naglašene konture i kompozicije koje balansiraju između spontanosti i precizne konstrukcije. Iako na prvi pogled deluju razigrano i intuitivno, o radovima koji nose slojevitu simboliku i atmosferu koja podjednako govori o slobodi, instinktu, ranjivosti i potrebi za bekstvom iz svakodnevice Andrej Bjelić govori za Nova.rs.

Naziv izložbe "Skoro letenje" zvuči kao stanje između pokušaja i mogućnosti. Šta za vas predstavlja taj "skoro" - da li je reč o osećaju slobode, nesigurnosti ili neprekidne težnje ka nečemu što izmiče?

- "Skoro letenje" je zapravo naziv slike koja je nastala kao završni rad za ovu izložbu i po kojoj je čitav ciklus dobio ime. Na slici se nalazi Pegaz, simbol slobode, ali ne one koja je glasna i nametljiva, već tihe, unutrašnje slobode koju često ni ne primećujemo dok je ne izgubimo. To „skoro“ za mene predstavlja upravo trenutak između želje i ostvarenja - stanje stalne težnje, pokreta i potrebe da se približimo nečemu što možda nikada ne možemo potpuno da dosegnemo. Uz tu sliku stoji i rečenica: „Dođi da vidiš kako izgleda sloboda kada je niko ne traži“, i mislim da ona najbolje opisuje atmosferu cele izložbe.

Imali ste više izložbi u poslednjih nekoliko godina. Ono što ih povezuje jesu motivi životinja, što je slučaj i sa ovom postavkom. Ipak, čini se da su na izložbi „Skoro letenje“ snažne konture, intenzivne boje i odsustvo klasične perspektive izraženiji nego ranije?

- Tako je. Trudim se da sa svakom novom izložbom napravim pomak i odem korak dalje u odnosu na prethodnu. Iako su životinje motiv koji se provlači kroz moje radove, važno mi je da se vizuelni jezik stalno menja i razvija. U ovom ciklusu možda su više nego ranije do izražaja došle jake konture, intenzivne boje i određena „ravnina“ prostora, bez klasične perspektive. Međutim, mislim da figuracija i boja nisu jedino što nosi moje slike. Veoma mi je važan i sam format rada, odnos prema površini i tekstura koja postoji ispod svega toga, jer se upravo u tim slojevima krije najveći deo energije slike.

Životinje su centralni motiv ciklusa „Skoro letenje“. Da li su one za vas svojevrsni alter ego, simbol određenih emocija ili jednostavno vizuelni likovi kroz koje najlakše gradite svoj svet?

- Životinje jesu moj alter ego i kroz njih verovatno najiskrenije govorim o sebi. One su način da određena osećanja, stanja ili unutrašnje konflikte prikažem bez direktnog objašnjavanja. Istovremeno, to su i vizuelni likovi kroz koje najlakše gradim svoj svet i komunikaciju sa publikom. Mislim da životinje nose jednu univerzalnu simboliku koju ljudi intuitivno prepoznaju, pa često mogu da prenesu emociju snažnije nego ljudski lik.

Vaši radovi deluju spontano i energično, ali istovremeno veoma precizno u kompoziciji. Kako izgleda vaš proces rada u ateljeu - da li slike nastaju iz unapred definisane ideje ili se razvijaju intuitivno tokom slikanja?

- Iza svega se ipak krije jedan, rekao bih, čak i dug proces rada. Pre nego što slika nastane, prolazim kroz veliki broj skica, beleški i različitih varijacija kompozicije. Iako radovi na prvi pogled mogu da deluju spontano ili „naivno“, oni su veoma promišljeni i često nije lako doći do konačnog rešenja. Naravno, tokom samog slikanja postoji prostor za intuiciju i promenu, ali je važno pronaći balans između kontrole i spontanosti. Upravo u toj tenziji nastaje energija koju želim da slika nosi.

Često se govori o „prepoznatljivom stilu“ umetnika. Da li vas taj kontinuitet oslobađa jer ste izgradili sopstveni vizuelni jezik ili ponekad stvara pritisak da stalno iznova pronalazite nove pravce?

- Drago mi je što ljudi prepoznaju moj stil i mislim da je to na neki način potvrda da sam uspeo da izgradim sopstveni vizuelni jezik. To svakako donosi određenu slobodu,ali istovremeno ne mislim da je stil nešto završeno i konačno. Svaka nova serija slika za mene je pokušaj da odem dalje, da istražim nešto novo i pomerim sopstvene granice. Važno mi je da ne ostanem zarobljen u ponavljanju.

Kako izgleda jedan vaš tipičan dan u ateljeu? Imate li rituale, muziku, određeno vreme dana kada najbolje radite ili je proces potpuno nepredvidiv?

- I nemam neke rituale, a ni strogo definisan ritam rada. Atelje mi je u zgradi u kojoj živim, tako da imam sreću da mogu da radim onda kada osetim potrebu. A muzika mi je neizostavna u procesu slikanja…