Najdublja tačka svetskih okeana je surovija za život od svemira, ali tu ipak opstaju ova bića - i imaju neprocenjivu moć

Zamislite mesto gde sunčeva svetlost nikada nije prodrla. Mesto gde je temperatura vode tik iznad tačke smrzavanja, a pritisak toliki da bi vas u sekundi smrskao kao praznu limenku.

To mesto postoji, nalazi se na zapadu Severnog Tihog okeana, istočno i južno od Marijanskih ostrva, blizu Guama. i zove se Marijanski rov.

To je najdublja tačka svetskih okeana i najdublje mesto na površini Zemljine kore, čije dno, poznato kao Čalendžer dip, doseže skoro 11.000 metara ispod površine mora. Kad bi se tu spustio Mont Everest, njegov vrh bi i dalje bio preko dva kilometra ispod površine.

Dugo se verovalo da je ova zona večitog mraka potpuno pusta. Međutim, savremene ekspedicije i robotske podmornice otkrile su neverovatan ekosistem pun stvorenja koja prkose zakonima biologije.

Život pod pritiskom od 1.000 atmosfera

Najveći neprijatelj života u ponoru nije mrak već hidrostatički pritisak. Na dnu Marijanskog rova on iznosi preko 1.000 bara. To je ekvivalent situaciji u kojoj bi nekome na glavu naslagali 50 putničkih aviona.

Obične ribe ne mogu da prežive na tim dubinama jer bi im se membrane ćelija raspale, a kosti bukvalno rastvorile pod hemijskim uticajem ekstremnog pritiska i hladnoće.

Na dnu okeana uslovi za život mnogo gori nego u svemiru

Dok u svemirskom vakuumu brod mora da izdrži razliku od samo jedne atmosfere, podmornica na dnu Marijanskog rova trpi zastrašujući spoljašnji pritisak od čak 1.100 atmosfera.

Takođe, nasuprot beskonačnoj vidljivosti i brzim radio-vezama u svemiru, u ponoru okeana vlada apsolutni mrak, dok voda blokira radio-talase i komunikaciju svodi na spori sonar.

I konstruktorski je neuporedivo lakše napraviti strukturu koja zadržava vazduh unutra naspram vakuuma, nego vozilo koje se brani od brutalne težine okeana koja pokušava da ga zgnječi.

A koliko je I dalje teško istraživati duboko more, najbolje dokazuje podatak da se na dno Čalendžer dipa spustilo manje od 30 ljudi, što je znatno manje u poređenju sa brojem astronauta koji su putovali u svemir.

Pa ipak, evolucija je pronašla rešenje. Živa bića sa dna okeana koriste specijalna jedinjenja koja im stabilizuju proteine i sprečavaju da budu zgnječeni.

Bića koja žive na najdubljoj tački okeana

Neki možda zamišljaju da u Marijanskom rovu žive morske nemani sa ogromnim zubima iz holivudskih filmova, zapravo tamo su mnogo suptilnija, prozirnija i neobičnija stvorenja.

Marijanska riba-puž (Pseudoliparis swirei)

To je zvanični rekorder - najdublje zabeležena živa riba, uočena na dubinama od preko 8.000 metara. Izgleda potpuno bezopasno, bledo-roze je boje, nema krljušt, a koža joj je toliko prozirna da joj se vide unutrašnji organi. Umesto čvrstih kostiju, njeno telo se oslanja na elastičnu hrskavicu koja savršeno podnosi pritisak.

Džinovski amfipodi (račići-monstrumi)

Dok su amfipodi koji žive blizu površine dugi svega nekoliko milimetara, u dubinama Marijanskog rova vlada fenomen poznat kao dubokomorski gigantizam. Tamošnji amfipodi, nalik duguljastim škampima, mogu narasti i do 30 centimetara.

Hrane se organskim otpadom koji tone sa površine, uključujući drvo i plastiku, a u njihovim crevima žive posebne bakterije koje im pomažu da svare ono što je drugim bićima neupotrebljivo.

Ksenofiofore (džinovske jednoćelijske amebe)

Zamislite jednu jedinu ćeliju koja može da naraste do 10 centimetara u prečniku. Ksenofiofore su zapravo džinovske amebe koje prekrivaju dno Marijanskog rova. One funkcionišu kao sunđeri koji sakupljaju sediment sa morskog dna i izvlače hranljive materije iz njega. Izuzetno su otporne na visoke koncentracije teških metala, poput žive i olova, koje bi ubile bilo koje drugo biće.

Crvi i mekušci

Naučne ekspedicije su otkrile čitave kolonije dubokomorskih cevastih crva (tubeworms) i školjki koji žive na dubinama od preko 9.000 metara. Oni ne zavise od sunčeve svetlosti. Umesto fotosinteze, njihova baza života je hemosinteza, proces u kom mikrobi pretvaraju toksične hemikalije i metan, koji izbijaju iz podvodnih vulkana i pukotina, u čistu energiju i hranu.

Uticaj čoveka stigao i do dna okeana - nažalost

Iako deluje kao svet tišine, Marijanski rov je zapravo veoma bučan. Specijalni hidrofoni spušteni na dno zabeležili su stalnu jeku, od zvukova kitova koji odjekuju odozgo, preko tutnjave podmorskih zemljotresa, pa sve do brodskih propelera koji prolaze kilometrima iznad.

I čak i na toj najdubljoj tački na planeti pronađene su plastične kese i omoti od slatkiša. Mikroplastika je već uveliko pronađena u telima malih stvorenja koja žive na dnu.

A najnovija genetska istraživanja hiljada novih mikrobioloških vrsta otkrivenih u Marijanskom rovu pokazuju da te bakterije kriju tajne koje bi mogle pomoći u kreiranju novih lekova protiv upala, raka ili pomoći u razvoju tehnologija za svemirska putovanja jer nam pokazuju kako ćelije mogu da funkcionišu u najekstremnijim mogućim uslovima.