"Ovi napredni prisvojiše Beograd, ljudi nemojte ćutati"

Glavni gradski arhitekta od 2004. do 2008. godine, koji je diplomirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a usavršavao se u Parizu iautor više od 300 urbanističkih i arhitektonskih projekata, Đorđe Bobić na izložbi u galeriji "Haos" od 20. aprila predstavlja karikaturalne crteže,duhovite i kritičke komentare graditeljskih i političkih poteza aktulene gradske vlasti, donošenih uglavnom bez konsultacija sa stručnom i najširom javnošću.Na postavci pod nazivom "April u Beogradu - apsurdne devastacije u gradu" biće izloženo oko stotinak crteža, nastalih poslednjih pet godina. Na crtežu spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu, poruka Bobića je:

"Sine, ovde je upisana istorija...Šta kažeš? Nije Novak, Stefan je".

Osvrće se i na Beograd na vodi, uz crtež i ovakvu opasku:

"Ej, dovezao sam ti ovo sa Bliskog istoka, neko ovde naručio… Gde da istovarim?"

A uz skicu Narodne skupštine Bobić primećuje:

"Ovi napredni prisvojiše Beograd i preinačuju ga skroz...Postasmo u našem gradu podstanari".

Izložba je, kako objašnjava arhitekta za Nova.rs, zapravo neka vrsta njegovog dnevnika iz proteklih pet godina:

- Već decenijama crtkaram i zapisujem ono što nam se dešava. Mnogi to zovu karikaturama, a ja beleškama. Jer, tu je važniji tekst koji opominje na događaje, situaciju, ambijent, a ne ličnosti jer me one mnogo ne zanimaju. To već rade velemajstori koji se bave karikaturom. Ja beležim i pokušavam da podsetim svoje sugrađane šta se to dešava i da to ne sme da se zaboravi, jer ovde se nažalost sve jako brzo zaboravlja. Izložba je tako neka vrsta prezentacije vremena u kome živimo i koje smo proživeli poslednjih pet godina - kaže za naš sajt Đorđe Bobić.

Arhitekta se priseća da je još kao student objavljivao svoje crteže u "Ježu" i da mu je od tad, kao navika, ostalo da crta. A poslednjih godina te svoje crteže počeo je da objavljuje na društvenim mrežama, shvativši da je taj način komunikacije efikasniji. Jer, umesto da neko čita dve strane nekog teksta, pogleda crtež i u trenutku shvati sve, jer je slika svakom jasna i bliska. Uprkos jasnoj poruci, svoje karikature ne naziva ubitačnim, već samo "registrovanjem" strašnih događaja, poput Beograda na vodi, gondole, ili Makiša, koju mu je i najstrašniji:

- Pokušavam da tu strašnu stvar fokusiram u nekoliko reči uz pomoć male ilustracije, pa građani mogu da zapamte da se nešto dogodilo. Uglavnom su se loše stvari dogodile, ali neki put beležim i nešto što je dobro. No, neophodno je da sugrađani imaju uvid u to što se dešava. Da citiram svog prijatelja: "Svaki svesni građanin bi to trebalo da radi". Dakle, da reaguje na ono što se u njegovom gradu dešava - podeća naš sagovornik.Sebe čak ni ne naziva karikaturistom, niti se usuđuje da se poredi sa vrhunskim umetnicima, kakvi su Đerlek, Koraks, ili Petričić, već beležnikom.-Moji crteži su skicuozni, brzo urađeni, bez nekakvog posebnog cilja da u likovnom smislu budu savršeni. Najveći broj tih mojih crteža nastaje kad gledam dnevnik. Tada odmah reagujem, za nekoliko minuta napravim crtež i objavim ga na mrežama. Ono što mi čini posebno zadovoljstvo jeste da mnogo ljudi to registruje, primećuje i komentariše. Naravno, komentari su različiti, od onih koji mi kažu: "Bravo majstore", do onih koji mi poručuju da treba da me "bude sram".

S obzirom da u svojim dnevničkim crtežima beleži i dobro i loše, pitamo ga šta prevladava?

- Dobro je ono što nama građanima odgovara, odnosno kada se u gradu nešto menja, a mi u tome možemo da učestvujemo, intervenišemo, gde se naše primedbe uvažavaju... Kao što je to sada bio slušaj sa Eko protestom. Neophodno je beležiti i lošu situaciju, primera radi sa Makišom. To me posebno pogađa, jer zbog toga postoji opravdana pretnja da ćemo biti žedni kroz pet godina. Naravno, ne treba biti kritičan na sve što nam se u ovom gradu dešava. Postoje i elementi koji mogu da uliju nadu, pokažu nam da može i drugačije. I to je ono što me najviše motiviše - da ljudima objasnim da jeste teško, strašno, ali da je svetlo na kraju tunela tu negde, samo ga treba primetiti i ka njemu hodati - priča Bobić, dodajući da to svetlo vidi u buđenju svesti građana.

- To svetlo uočavam u komentarima na moje crteže, različitim protestima koji se u poslednje vreme dešavaju u gradu. Imali smo kulminaciju kada se prošle subote okupilo 10-15 hiljada ljudi na Ekološkom ustanku. Oni su razumeli u čemu je problem i ne žele više to da trpe, imaju potrebu da kažu - ne može više ovako, neophodna je promena. I dobra je vest da je odmah posle toga zatvoren kineski rudnik...Taj glas javnosti je neophodan, jer nas ćutanje vodi u mračnu situaciju - misli Bobić.

I kao primer tog ćutanja navodi Beograd na vodi. Iako je bilo reakcija struke, pa čak i SANU, građani su, kako ističe, sve to nekako mirno prihvatili:

- I Beograd na vodi je izgrađen i to je nešto što je nepopravljivo. To je loša vest za Beograd. Trebalo je na energičan način da se reaguje, pokaže protest. To se sad dešava sa Makišem, Velikim ratnim ostrvom, od koga pokušavaju da naprave neko vodoizvorište i da ga unište. I tu je reč građana neophodna. Moji crteži pokušavaju da pokažu da postoji potreba za tim.

Na pitanje kako mu Beograd, kao arhitekti, danas izgleda sa žalom konstatuje da "prestaje da bude grad koji prepoznaju oni koji su u njemu rođeni i u kome su život proveli":

- Beograd je postao žrtva jedne udruge investitora i vlasti, koji u svom interesu i za svoju dobrobit čine loše stvari, a da pritom struku i javnost, odnosno građane ništa ne pitaju. U pripremi je novi generalni urbanistički plan Beograda do 2041. godine, gde se u proglasu spominje veliko učešće građana, ankete, ali ja u to ne verujem. Jer sve što se desilo poslednjih desetak godina pokazuje da ono što građani misle njih baš mnogo ne interesuje. Javni interes su uklonili i građanima serviraju potrebe. To je kao da vam na televiziji poručuju da su "Najk" patike najbolje na svetu i da ako ih nemate ne možete da hodate. I nameću vam potrebu za "Najkama", i vi ih kupujete, a ni sami ne znate zašto… Dakle, građanima se nameću potrebe, a zapravo su u pitanju potrebe vlasti i investitora. Nemam ništa protiv investitora, jer bez njih nema napretka grada, ali zadatak države i vlasti jeste da ih kontroliše - da poštuju planove, zakone, javni interes... A kada se dogodi da investitor radi šta god mu padne na pamet da bi uvećao profit i zadovoljio svoj interes, a vlast mu se pritom pridruži iz istih razloga, onda nastaje ono što gledamo maltene svaki dan. Pravi se neka gondola, ruši se deo zaštićenog kulturnog dobra - zidine Kalemegdana, uništava se vodoizvorište, pa jedno od najznačajnijih prirodnih dobara, kao što je Ratno ostrvo. Zato ozbiljno sumnjam u to da će u novi urbanistički plan biti uključena javnost - pojašnjava naš sagovornik.

Uoči predstojeće izložbe Đorđe Bobić kaže da je samo želeo da sve crteže objedini na jednom mestu i podseti još jednom publiku na ono šta se ovde dešavalo, uz poruku:

- Ljudi, nemojte ćutati, govorite o svemu slobodno, jasno. Jer je to vaša obaveza kao građana, da javni interes podržite i branite!