Svakih pedesetak godina Beograd je bio razaran na razne načine - ratovi, bombardovanja, rušenja i sve pošasti koje su ga zadesile u protekla dva veka, ali nikada nije slomljen. Uvek je uspevao da nađe snage da se oporavi, krene odakle je zaustavljen ili da korača ispočetka. Ovo što mu savremeni vlastonosci rade ne sme dugo da traje, posledice će biti teške, neke čak i nepopravljive i zato je otpor neophodan, građanski jer drugi ne postoji, kaže arhitekta Đorđe Bobić.
Knjiga „Dnevnik jednog građanina“, nedavno objavljena u izdanju „Arhipelaga“, u kojoj Đorđe Bobić, arhitekta i pisac eseja o arhitekturi, kroz ilustacije i karikature pruža hroniku Beograda u poslednjih pet godina, povod je da porazgovaramo sa nekadašnjim glavnim arhitektom srpske prestonice o današnjem Beogradu, njegovoj arhitekturi i novim urbanističkim rešenjima.
Kažete u svojoj knjizi „Dnevnik jednog građanina“ da grad treba da prati i uvažava potrebe građana i javni interes društvene zajednice, kulturni model, tehnološki napredak. Da li je to slučaj sa Beogradom?
– Gradska vlast i građani bi trebalo zajedno da prate događanja, nove izazove koji zbog brzih promena, u načinu komuniciranja na primer, bivaju sve hitrije i češće, da traže rešenje opet zajedno i samo tako je moguć opstanak grada. Slušanjem i uvažavanjem drugog mišljenja, stimulisanjem javne reči obostrano treba doći do rešenja koje može zadovoljiti učesnike u gradskom životu. U Beogradu više nije tako. Proteklih nekoliko godina model saradnje vlasti i građana je suspendovan i gradska vlast, kao i republička, deluje samostalno, bez učešća građana, struke, osim one njoj podređene u institucijama kojima su takođe oduzeli pravo na ravnopravno ušešće i koriste ih kao svoj servis, poslušan i bez reakcije.
Gde su u takvom odnosu snaga građani?
– Građani su od strane vlastonosaca, ne samo onih u gradu već i sa vrha države, preinačeni od građana u sustanare koji plaćaju kiriju da mogu živeti u gradu, a i plaćanje poreza se računa kao dodatna obaveza. Kao svaki stanodavac, u ovom slučaju gradodavac, vlast određuje uslove i ambijent za svoje zakupce. Oni mogu to da prihvate ili da se isele pa je i demokratski uzus slobode izbora ispunjen. Kada je kapital ušao na velika vrata u grad i iz lukrativnih razloga dobio potpunu podršku vlasti, učešće građana i nezavisnih slobodnih ljudi iz struke, kojima je javni interes važan, za udrugu vlasti i kapitala postao je neprijatan teret. Mogli su da ometu neki njihov interes, pa su isključili tu za grad bitnu komunikaciju. To se oseća i Beogradu nanosi ogromnu štetu. Netransparentni ugovori, usvajanje projekata bez da javnost bude obaveštena, nenajavljeni ataci na javne zelene zaštićene površine u Košutnjaku ili na Zvezdari ili na prostore i objekte zaštićene kao kulturno dobro, postali su uobičajeni model delovanja sadašnje gradske vlasti.
Zapažate u Beogradu „svakodnevne novotarije, preglasne i nenajavljivane“. Koje su vam najupečatljivije?
– Naravno, Beograd na vodi i tek isplivala u javnost priča o seči šume u Košutnjaku radi izgradnje nekoliko desetina hiljada kvadratnih metara komercijalnog i stambenog prostora, a pokriveno lažnom brigom, izgovorom, o Avala filmu. Jednom sam pitao, javno na mrežama, glavnog urbanistu Beograda šta je učinio da spreči seču u Košutnjaku, jer mu je dužnost da štiti gradska dobra. Bez odgovora. Pitao sam arhitektu koji je projektovao gondolu i upriličio da stanica gondole bude ugrađena u zidine Kalemegdana, nacionalnog zaštićenog kulturnog dobra, šta se dogodilo sa njegovom obavezom da poštuje svoju profesionalnu etiku. Opet bez odgovora. To svedoči da nije samo vlast korumpirana i opalog morala. Deo struke sledi taj korisni model, profitabilni.
Kako vam ovih dana izgleda „scenografija“ naše prestonice?
– Gradska „scenografija“ je sasvim u skladu sa kulturnim i mentalnim dosegom, globalističkom čežnjom za ličnim boljitkom ophrvanim upravljačima gradom. Zimsko kićenje grada od septembra do aprila neukusno i kičersko, neprimereno metropoli i bilo kom gradu, fontana na Slaviji, drvored u saksiji na Trgu Republike, vašarske tezge u parku ispred Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke pokazuje da Beograd biva uvođen u posebnu urbanu rijaliti priču u punom značenju te reči. Vlast stvara gradsku sliku i ambijent prema svojim kvazi kulturnim potrebama pretvarajući Beograd u mesto bez tradicije. Pokrivaju novim kič slikama njegovo pravo, odvajkada stvarano, velegradsko lice.
Kako se osećate danas u svom gradu? Da li ga osećate svojim?
– Beograd je moj grad i svakako ga osećam svojim, ali sada ili proteklih nekoliko godina, osećam da mi ga vlastonosci oduzimaju, da vrše nasilje nad mojim gradom i menjaju ga u skladu sa svojim interesima. Neuko i bahato stvaraju neko svoje, sebi podobno mesto uništavajući bit i lik Beograda i sa tim se ne mogu miriti. To sam rekao jasno u „Dnevniku jednog građanina“ i u predhodnoj knjizi „Arhitektura u iznudi“ u želji da zabeležim događanja koja Beograd nedozvoljeno i nasilno menjaju pretvarajući ga u neki drugi nepoznat grad, ne samo po liku već i u njegovoj suštini, da opomenem sugrađane da se to stvarno događa i da ne smeju biti prema tom delovanju vlastonosaca ravnodušni, već da svoj građanski glas neslaganja moraju učiniti glasnim i neprekidnim. To što sada biva u Beogradu ne sme dugo da traje, posledice će biti teške, neke čak i nepopravljive i zato je otpor neophodan, građanski jer drugi ne postoji. Ali i u toj nelepoj savremenosti i dalje će Beograd biti moje jedino mesto na svetu.
Na poziv gradonačelnika Nenada Bogdanovića, od 2004. do 2008. godine, obavljali ste dužnost glavnog arhitekte grada Beograda. Da li se u to vreme više brinulo o našem gradu? Koliko se Beograd od tada promenio?
– Od tog vremena Beograd je na mnogo mesta promenio svoj izgled, ali nažalost čak i ono što je dobro učinjeno pokrivaju nepodopštine. Opštu sliku po kojoj se grad prepoznaje iskazuje Beograd na vodi, Trg Republike, Slavija sa fontanom, mnogi objekti izgrađeni van planske dokumentacije sa previše spratova u zonama gde je to neprihvatljivo. Na zelenim površinama isečeno je drveće radi komercijalne izgradnje, u toku je beskonačna rekonstrukcija nekoliko ulica i završeni su neki poslovi započeti u prethodnom periodu. Ukupna slika, uprkos nadobudnim i hvalisavim pričama vlastonosaca sa svih nivoa, nije dobra – Beograd postaje neki drugi grad. Ali, to nije najbitnije. U istoriji Beograda je bilo raznih, neki put promašenih i loših poduhvata, ali grad je to mogao da podnese, jer je postojala komunikacija gradske vlasti sa građanima, put ka zajedničkom radu i kompromisu bio je otvoren. Na kompromisu i usaglašenim rečima grad i opstaje, ne samo Beograd.
Šta je tada bilo u vašem fokusu?
– U periodu dok je delovao gradonačelnik Nenad Bogdanović sa svojim timom, u kome sam imao čast da učestvujem, izuzetna pažnja je usmeravana upravo na komunikaciju sa građanima i javnošću kako bi odluke, koje je gradska vlast donosila, bile u najvećoj meri u skladu sa potrebama građana, mogućnostima grada da poduhvate finansira, da unapredi kulturni sadržaj i poveća kvalitet života, očuva tradicionalne, kulturne vrednosti i pre svega da održi kontinuitet u planiranju grada, da stvoreno ranije, čak i u dalekoj prošlosti, očuva. Na tome je bio zasnivan model upravljanja gradom i svi građani su imali mogućnost, iz bilo kog dela prestonice, da kažu i da budu saslušani. Nije to uvek bilo uspešno, ali je bilo bitno istrajavanje na tom putu i građani su prepoznavali takav način vođenja grada kao prihvatljiv. Savremena vlast takav način nije prihvatila, većinu toga nije razumela, namerno nije primetila, jer komunikacija sa građanima i njihovo učešće bi moglo da ugrozi i omete egoističnu nameru za ličnim napretkom i za tim da svoje vlastonoštvo obeleži počinjući sve ispočetka, kao da pre njih grada ne beše.
Da li je moguć uvid u to kako se stvarno troši javni novac u gradu, kao i to ko odobrava ovakav urbanistički haos?
– Građanima nije dozvoljen uvid u stvarne podatke i način trošenja javnog novca. Oni nisu pitani osim što se na javnim uvidima u urbanističe planove izvodi tužno glumatanje sa partijski odabranom komisijom za urbanizam koja ne dozvoljava da bilo koje neslaganje sa predloženim planom bude pihvaćeno. Izmeštanje Glavne železničke stanice u Prokop je učinjeno bez komunikacije sa građanima, iako im se time nanosi značajna šteta i grad tako postaje nefunkcionalan. Zato su građani prinuđeni, jer vlastima više ne veruju, da samoorgnizujući se brane svoje okruženje – protestima, peticijama, neki put i silom, jer dugi način nemaju. U demokratskoj sredini bilo bi logično i svrsishodno da se problemi rešavaju dijalogom, ali je ta mogućnost u Beogradu voljom vlasti ukinuta.
Kao arhitekta, zbog čega ste protiv gradnje Beograda na vodi?
– Beograd na vodi je arhitektonski i urbanistički promašaj, jer svojim volumenom na mestu gde se nalazi ugrožava lik Beograda, menja ga temeljito ukidanjem vizure na beogradski greban, prostor od Pobednika do Hrama Svetog Save, a ta vizura je propisima zaštićena kao kulturno dobro. Vlast je to učinila da bi kapital imao odrešene ruke da gradi tu, u arhitektonskom smislu, sasvim promašenu atrakciju neprilagođenu okruženju i od njega otuđenu, ali i kazanu arhitektonskim jezikom koji je u Beogradu nerazumljiv i deluje kao poruka sa psovkom. Dragoceno javno zemljište na jednom od najlepših i najatraktivnijih mesta u Beogradu uz obalu Save je dato privatnom kapitralu, a da se još uvek ne zna koji su zaista uslovi tog davanja. Netransparentno gazdovanje javnim dobrom je postalo uobičajen način, u ovom slučaju radi se o 100 hektara zemljišta. I najzad, sve to je projektovano i izgrađeno bez javnog arhitektonskog konkursa. Tu bahatost je zaista teško shvatiti. Ne zna se još uvek ko je osmislio prvu urbanističku ideju, ni ko je projektovao one ružne zgrade, pogrešno okrenute ka gradu umesto ka Savi.
Kako gledate na podizanje višespratnica u delovima Vračara, Zvezdare i drugih krajeva Beorada gde su uske ulice i gde su nekada bile samo prizemne kuće?
– To je postala praksa. Investitori u interesu povećanja svog kapitala to čine po celom Beogradu, ne samo na Vračaru i Zvezdari. Ne poštuju planove i visina novoizgrađenih objekata znatno premašuje planom predviđenu spratnost, jer to donosi značajan profit. Tim gestom umanjuju ekološke uslove, saobraćaj je preopterećen i neodrživ. Gradoupravitelji to prihvataju. Odrekli su se svoje obaveze da štite javni interes i umesto ozbiljne i po zakonu predviđene procedure glumataju neku kontrolu. Posle tih vodvilj akcija prekršioci, divlji graditelji u centru Beograda, ipak dobiju upotrebnu dozvolu, jer su u toj proceduri svi namireni i zadovoljni.
Veliko nezadovoljstvo stručne javnosti izaziva planirano postavljanje spomenika Stefanu Nemanji ispred zgrade nekadašnje Glavne železničke stanice. Šta vi mislite o toj ideji?
– Nezadovoljstvo je opravdano, ali ne samo zbog spomenika. Pešački trg ispred zgrade ukinute Glavne železničke stanice je besmislen, jer nema niti će biti na tom mestu pešaka da trgom prođu. Trg je načinjen samo da bi se spomenik postavio. Spomenik je nastavak te akcije neprilične za grad, za Stefana Nemanju i njegovo delo. Svakako je zaslužio spomenik koji mu se podiže, ali ne u skladu sa savremenim stremljenjima u načinu tretiranja spomenika. Izabrana je klasična forma sa likovnim iskazom prevaziđenim i daleko van savremenog konteksta umetničkog govora, sa nerazumljivim detaljima. Pregolem Stefan Nemanja krajnje je pogrešna i primitivna ideja. Umesto da dominira kao poruka o veličini i značaju njegove vladavine, postignut je suprotan efekat. Spomenik visinom ne afirmiše njegovo delo. Naprotiv, pretencioznost nikada nije uvećavala značaj, ali čini još jednu lošu poruku – stavlja u drugi plan i pokriva zgradu Glavne železničke stanice, jednu od najvažnijih spomenika arhitekture u Beogradu. Tako je ovaj gradski detalj, oličen u spomeniku srpskom vladaru, samo iskaz prostote i nadmenosti koju vlast, ali i gradske institucije koje to odobravaju, pokazuju.
Sami ste rekli da je Beograd preživeo svašta, toliko bombardovanja i uništavanja. Da li će preživeti ova aktuelna devastiranja?
– Svakih pedesetak godina Beograd je bio razaran na razne načine – ratovi, bombardovanja, rušenja i sve pošasti koje su ga zadesile u protekla dva veka, ali nikada nije slomljen. Uvek je posle uspevao da nađe snage da se oporavi, da krene odakle je zaustavljen ili da korača ispočetka. Aktuelna dešavanja u gradu nisu rušilačka u bukvalnom smislu, ali ono što mu savremeni vlastonosci rade ima konotaciju na neke nikad zaboravljene agresivne priče. Menjaju sliku i lik grada po kojoj mu se identitet prepoznaje. Bahato i bez iole poštovanja prema zatečenom, u zaborav pokušavaju da smeste njegov duh i biće, i nameću neki drugi njima podoban i potreban identitet ne bi li svoje vladonoštvo održali i svoju korist ostvarili. To postupanje je na očevid građanima svakodnevno i negodovanje je započelo. Eto, na primer, izgradnja nove trase metroa pored Beograda na vodi pa na Makiško vodoizvorište koje se skraćuje da bi neki investitor gradio stanove, umesto da metro ide kako je Brana Jovin nacrtao kroz centar preko Slavije do Prokopa. To je još jedna od akcija koja će se teško popraviti. Deluje ko ruševina koja se ne može obnoviti. Građani i struka su to shvatili i protesti su sve jači. Da bi vlast proteste oslabila ili zaustavila primenili su već davno oprobane modele iz diktatoraskih režima – stvaraju razdor među građanima, dele ih na izdajnike i protivnike napretka i na rodoljube i privrženike blagorasta društva, naravno bez ikakvih argumenata, tek prevarnim i zlim rečima. U početku ta radnja radi svoj prljavi posao, ali ne zadugo. Građani počinju to da zanemaruju i prihvataju protest kao jedinu odbranu svog grada i zato će se Beograd oporaviti, izaći će iz ovog tesnaca u koji napredni vlastonosci pokušavaju da ih uteraju. Ne znam koliko će vremena za odbranu grada biti potrebno, ali grad ne umire tek tako i horizont je ovih dana, usled sve jače i glasnije kazane javne reči, svetliji.
Da li neko može da odgovara za sva nakaradna urbanistička rešenja? Postoji li kazna za urbicid kao što postoji za genocid?
– Odgovornost za urbicid ne postoji, bar ne zakonska. Zakon se bavi samo onim koji ne poštuje planske odredbe, a to utvrđuju gradska vlast i gradske institucije kako njihovim interesima odgovara. Tužilaštvo sledi taj način ili uopšte nije upućeno i upoznato pa se može za svoje nedelovanje samoopravdavati. Dakle, može biti kažnjen samo konkretan prekršilac pravila, ali oni sa vrha, koji dirigentskom palicom zamahuju i stvarni su uzročnici i delotvorci aktuelnog urbicida, ostaju van domašaja sa svim benefitima koje su tokom dirigovanja ušparali. I šta onda? Jedina kazna za njih, koja ih može sprečiti da svoje nedelo rade u produžetku, jeste da građani, kojima je njihovo loše upravljanje gradom i razaranje gradskog ambijenta preko glave i koji su shvatili štetu koja im preti i njima i njihovim potomcima, da tu udrugu kazne na izborima nedavanjem poverenja. Posle bi se možda i tužilaštvo probudilo.
Šta biste vi preduzeli danas da ste na mestu glavnog arhitekte? Šta je prema vašem mišljenju najurgentnije uraditi, šta je neophodno Beogradu?
– Procenjujem da je u ovom trenutku potrebno povratiti poverenje građana i struke u vlast i njihova činjenja po gradu. Neophodno je uspostaviti voljom vlasti prekinutu komunikaciju i otvoriti dijalog o temama koje se tiču Beograda. Tema bi mogla biti vraćanje Glavne železničke stanice u svoju zgradu u centru gde je boravila dva veka, zatim depolitizacija gradskih institucija, Urbanističkog zavoda, Zavoda za zaštitu, Sekretarijata za urbanizam i drugih jer tako struka može opet da bude u fokusu i preuzme svoj deo odgovornosti, da bude uključena u promišljanja i odlučivanje o gradskim pitanjima i da im se svima skine teret da budu serviseri bahate, pohlepne i neznalačke vlasti – da opet budu slobodni građani i časni stručnjaci koji se diče svojom profesionalnom etikom. To je najurgentnija, neophodna akcija koja može značajno doprineti da se zaustavi nekontrolisano delovanje udružene vlasti i kapitala koji sada donose odluke isključivo u skladu sa svojim interesima ne vodeći računa o građanima, njihovim potrebama, javnom interesu i mogućnostima gradskog budžeta koji pripada svim građanima te o njemu sve moraju znati i njime raspolagati. Sve što sledi i potrebno je – infrastruktura, javne zgrade za školstvo, zdravstvo, kulturu, metro, saobraćajnice, mostovi, parkovi, zaštita kulturnog nasleđa i sve drugo što grad čini mestom za dobro življenje – to će onda biti zaista gradsko i građansko i ostvarivo i održivo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare