"Dete sam Klintonove ere, hteo sam da upoznam ovaj region"

Bizarnom tvorevinom, skrojenom od prirodnih elemenata i veštačkih proizvodaamerički umetnik, poznat po instalacijama koje istražuju naše okruženje kroz prizmu stalne transformacije, otvorioje sijaset pitanja.Uoči predstavljanja na Oktobarcu, Maks Huper Šnajder, koji je diplomirao i magistrirao pejzažnu arhitekturu na prestižnom univerzitetu Harvard, ispričao je za naš sajt da se odavno zainteresovao za ovo podneblje i ovdašnju kulturu. Sam je, pored oficijalnih studija na Harvardu, "nezavisno" studirao evropsku istoriju.- Ako se osvrnete na istoriju Jugoistočne Evrope, Oktobarski salon je nezaobilazno mesto u bogatom nasleđu ovog tla. Interesantno je bilo videti kako se on razvijao tokom različitih političkih transformacija i mutacija na ovim prostorima. Kustose Oktobarca, Ilariju Marotu i Andreu Baćina, znam veoma dobro. Veoma su podržavali moj rad i u prošlosti i kada su me pozvali da učestvujem na ovogodišnjem salonu, oduševljeno sam pristao.

Beograd je Šnajderu veoma poznat, tako da je ovo zapravo novi susret sa srpskom prestonicom, prvi posle 2004. godine, kada je sam došao ovde, a evo i zašto: - Ja sam dete Klintonove predsedničke ere i s obzirom da je tokom njegovog predsednikovanja ovaj region bio u fokusu, poželeo sam da sam saznam više o ovom podneblju, iz prve ruke. I čim mi se ukazala prilika došao sam ovde i proveo gotovo godinu dana putujući po regionu Jugoistočne Evrope.Na pitanje uočava li promene posle toliko godina u ovom gradu, ovako odgovara:

- Mislim da se, ne samo ovde, već širom sveta dešavaju univerzalne promene. Svuda ih možete uočiti. Ali, ima stvari koje me podsećaju danas u Beogradu na Los Anđeles. S tim što je Beograd mnogo više kul od LA. Da, čini mi se da je u Beogradu, za razliku od Los Anđelesa, sada mnogo prisutniji neki kulturni duh. To sam primetio još kada sam prošli put bio ovde, a i dalje je tako - utisak je našeg sagovornika. Osvrćući se na ogromnu kolektivnu izložbu sa radovima šezdesetak umetnika koja je od sutra dostupna posetiocima u Muzeju grada Beograda u okviru 58. Oktobarskog salona, Šnajderističe da je urađen odličan posao.- Srećan sam što sam u društvu mnogih umetnika koji su mi i dragi prijatelji. I čini mi se da je napravljena dobra ravnoteža između lokalnih umetnika i "uvezenih" umetnika-čudaka. Nemam na šta da se žalim, siguran sam da će za sve posetioce Oktobarski salon biti sjajno mesto.

Ranija saradnja sa kustosima Oktobarskog salona rezultirala je, kako nam priča, pozivom da otvori ovu manifestaciju instalacijom specijalno rađenom za Oktobarac.- Zbog mog bekgraunda u svetu pejzažne arhitekture kustosi su mi dali slobodu da sa umetnicima, koje poštujem, napravim nešto na impresivnom prostoru isped Muzeja Jugoslavije. Moj projekat je ta disfunkcionalna fontana napravljena od "đubreta". Instalacija je zapravo moja intervencija sa skulpturom koje su načinjene od bačenih objekata i otpadaka iz okoline - objašnjava umetnik, a na pitanje šta svojim delom poručuje ovako odgovara:- Ako bih morao da opišem u jednoj rečenici, ona bi glasila da jedan materijal nikada ne nestaje, već se samo menja. Ima konstantan biološki potencijal, i iako bi nekome to izgledalo isuviše apstraktno, u pitanju je tvar koju možete iznova i iznova koristiti na različite načine. Svim tim materijalima koje sam pronašao na otpadu udahnuo sam novi, sasvim drugačiji život. Poruka je dakle da ne postoji statika i kraj, već da te "olupine" konstantno "žive", u stalnom su kretanju, vrtlogu stvaranja, uništenja, pa opet stvaranja...

Umetnikov rad ima i ekološku poruku, naročito u svetlu zagađenja reka kod nas:- Fontana simboliše vodu, a zapravo se koristi za đubre. Ja lično mislim da ima mnogo lepote i potencijala u đubretu, i to pokušavam i da pokažem. Znate, sve se svodi na to kako posmatrate plastičnu flašu. Ako imate tonu plastike, to je svakako ekološka katastrofa. I u svom radu postavljam pitanje šta će se desiti sa tim plastičnim bocama - da li će se "rasturiti" s vremenom, ili će iz njih nešto izrasti. Ta pitanja moramo da postavljamo, jer je to naša stvarnost od koje ne možemo da pobegnemo - zaključak je Maksa Hupera Šnajdera.