0
Šta, u gradu se dešava književni festival? To pitanje postavio mi je jedan mladi i slatki konobar u kafeu u centru Najmegena. Pomalo zaprepašćena odgovaram mu da se 30. Wintertuin festival odvija već nekoliko dana u ovom možda i najstarijem holandskom gradu koji seže do rimskog doba... Zapravo, prvom koji je dobio titulu - grada.
„Uh, nisam imao pojma“, pomalo posramljeno mi priznaje dok me upućuje kako da stignem do centra Lux u kom se jedinstveni književni festival odvija.
I, zaista, dok šetate ulicama grada Najmegena (Nijmegen) kog je osnovao još Trajan, malo šta ukazuje da u jednom „ćošku“ u centru postoji oaza u kojoj se sve vrti samo oko knjiga, pisaca, prevodilaca… Svi su, naime, zauzeti obilaženjem silnih radnji jer i ovde je – „Crni petak“. Potrošačka groznica, užurbanost svih tih lokalaca ali i brojnih turista odasvud kao da unosi „nemir“ u ovaj tihi i mirni holandski gradić. Ali, kad stignete do odredišta književnog festivala, okruženog Bibliotekom Marijenburg, katedralom, bioskopom u kom se prikazuju sve sami arthaus filmovi, ponovo nalazite smiraj…
U neformalnoj atmosferi, usred kafića u kulturnom centru ispunjenog starima i mladima, koji obeduju, pijuckaju kapućino ili vino, čitaju novine, razmenjuju raznorazne priče, nekoliko stolova rezervisano je samo za pisce, prevodioce i njihove „klijente“. I licem u licem razgovaraju o delima, prevodima, daju savete. Svakako neobična slika.
A u jednoj od sala ovog kulturnog centra, koja je bila ispunjena gotovo do poslednjeg mesta, uglavnom mladim Holanđanima, otvoren je Industy Day 30. Wintertuin festivala. I tokom čitavog dana organizatori festivala spajaju profesionalce iz sveta književnosti u panel diskusijama, radionicama, neposrednim susretima… Dovoljno je samo da prošetate ovim kulturnim centrom i srešćete mnogo interesantnih ljudi.
Festival je domaćin i CELA projekta, u okviru kog su ugostili tridesetak ličnosti iz čitave Evrope. A Connecting Emerging Literary Artists je međunarodni projekat razvoja talenata koji povezuje prevodioce i autore iz 11 evropskih zemalja s ciljem da književnim stvaraocima koji rade s takozvanim manjim evropskim jezicima i na manjim tržištima ponudi šansu da ostvare međunarodnu karijeru, dopru do svetske publike i razviju profesionalne veštine. Projekat zajednički sprovodi 12 organizacija, među kojima je i naše Udruženje Krokodil, i sufinansiran je EU programom Kreativna Evropa. I danas je održan jedan prevodilački panel, dok će se sutra u Najmegenu, završnog dana Wintertuin festivala, predstaviti i srpska književnica Ljiljana D. Ćuk.
A kada su organizatori festivala „dizajnirali“ današnji program nisu morali mnogo da razmišljaju. Jedna tema se, kako je rekla Kim van Kam, nametnula – Evropa:
– Za nas na festivalu Evropa je jedna od najvažnijih tema u današnjem društvu. Ne samo zbog toga što se na granicama Evrope odvija razarajući rat koji, čini se, neće prestati. I taj rat, o čemu mnogi ne razmišljaju, ima ogromne posledice po naš kontinent. U isto vreme demonstracije i protesti organizuju se širom Evrope kako bi se zaštitila demokratija i sloboda govora. A te proteste pokušavaju da uguše autoritarne, desničarske i nasilne vlade u Srbiji, Gruziji, Grčkoj. Sve te nacije su mnogo bliže nama nego što mislite. Verujemo da evropska literatura može da igra ključnu ulogu u deljenju svih tih urgentnih priča diljem Starog kontunenta. Potrebni su nam evropski glasovi, priče da potcrtaju značaj i raznolikost jezika, kultura, ideja širom kontinenta i koliko nas te različitosti zapravo spajaju – ukazala je Kim van Kam.
Teško je pitanje stoga postavljeno – šta je evropska književnost i da li postoji. I može li nam pomoći da se odbranimo od anglosaksonskog sveta? Upravo o tom ključnom pitanju govorio je na festivalu pisac, novinar i urednik književne rubrike u jednom od najvećih holandskih dnevnih listova „De Volkskrant“ Jos de Vris, i sam autor nekoliko hvaljenih literarnih dela, kao što su „Clausewitz“, „De republiek“, „Oude meesters“. Glavna zvezda današnjeg programa Jos de Vris naglasio je da, ukoliko akcenat stavlja na Evropu, njenu kulturu, književnost, najpre mora da progovori i o svom „susretu“ sa Sjedinjenim Američkim Državama. A taj ključni trenutak desio se kada je imao 18 godina:
– Bio je to moj drugi dan na Univerzitetu Utreht, na kom sam upisao novinarstvo. Šetao sam duž kanala i čuo dve studentkinje kako pričaju: „Neka je vatra izbila na nekoj kuli u Njujorku…“ Otišao sam kod rođake, ona mi je ponovila isto, uključili smo TV i videli kako gori Svetski trgovinski centar. Bio je utorak, 11. septembar 2001. Znam da je kliše pričati o terorističkom napadu na Njujork i da svi znaju gde su bili tog dana. Ali, nakon toga pročitao sam esej Martina Ejmisa u kom je naveo da je Amerika tada prvi put bila svesna besa protiv sebe. Naježio sam se… Osetio sam da se istorija preda mnom odvija – prisetio se Vris.
Dok je studirao novinarstvo, stalno se nešto u Americi dešavalo, nahrupio je novi svetski poredak, a o aktuelnoj političkoj klimi izvrsno su pisali u svojim delima Ijan Makjuan, Pol Oster, Martin Ejmis…
– U to vreme nisam razmišljao toliko o Evropi, evropskim pisicma, činilo mi se da pripadaju starovremenskoj eri. Činili mi se da je evropska umetnost u starim muzejima, da je prošlost, a SAD sinonim za sadašnjost, nešto što se u ovom trenu dešava. I dok je moj prvi američki momenat bio taj 11. septembar, drugi se desio 2016. godine kad je Donald Tramp izabran za predsednika SAD. Već sledećeg dana imao sam randevu sa Dženet, simpatijom iz klinačkih dana u Amsterdamu. Jednom davno smo se ljubili, u međuvremenu sam ja imao druge žene, a ona muškarce. I prozor se za nas dvoje konačno otvorio, ali Tramp je pobedio. Bili smo šokirani, depresivni, ljubav prosto nije bila u vazduhu. I sledećeg dana sam imao intervju sa Zejdi Smit. Opet je samo osećanje šoka visilo u vazduhu, a Zejdi mi je rekla: „Ovo je mnogo gore od 11. septembra“. Isprva mi nije bilo jasno. Jer, do Trampa sam upijao sve od američke kulture. Ali s izborom Trampa shvatio sam da Americi više niko nije bitan. I prestao sam da čitam američke romane, gledam serije i filmove, rekao sam: „Jebi se Ameriko!“
I tako se konačno cenjeni holandski novinar i pisac okrenuo svom podneblju – Evropi za koju je mislio da joj je mesto samo u muzejima, u prošlosti.
– Počeo sam da čitam knjige o Drugom svetskom ratu, holokaustu, a brat mi je rekao kako je to malo nostalgično. Uvideo sam da i kad god političari pričaju o Evropi, o tome kako je podeljena uvek to govore iz vizure prošlosti. Ali na pogrešan način. Shvatio sam da evropsku prošlost uzimamo olako. Da, svuda je slavimo – u statuama, muzejima, na ulicama. Ali u toj prošlosti ima toliko kvaliteta. Donald Tramp je bio okidač za politizovanje prošlosti – ukazao je Vris.
Evropa, kako je poručio, mora da se okrene sebi. Neophodno je da se brine sama o sebi, što će biti naporno, stresno i koštaće mnogo:
– Ali prvi put mi je jasno da ključ evropske saradnje neće biti u tome da se zajednički sećamo prošlosti, već da je zaboravimo i gledamo u budućnost. Možda je najbolji primer za to roman koji je nedavno dobio Bukerovu nagradu „Flesh“ Dejvida Salaja, mađarsko-britanskog pisca koji je rođen u Montrealu, prošao je čitav svet, a živi u Beču. Roman je o tihom, usamljenom tinejdžeru Ištvanu koji je osuđen na kaznu, i beži iz Mađarske u London. Iznenada stiže do vrha britanskog društva, i dok se vozi s jednom londonskom pripadnicom aristokratije po Pikadiliju, na njeno insistiranje da priča o sebi, odgovara osobi da je invazivna. Ne želi da priča jer je evropski tip emigranta. Kako nekoj bogatašici iz Londona može da objasni šta znači odrastati u siromaštvu u Mađarskoj. Kad Ištvan ode u London, ne zanima ga Big ben, Trafalgar, Čerčil, ne zanima ga prošlost i istorija Evrope jer je fokusiran na sadašnjost, da bi preživeo zarad budućnosti. U tome sam pronašao optimizam, u činjenici da ne treba da nas definiše prošlost već ono što je ispred – iskren je bio holandski autor.
Podsetio je da upravo ta tema opseda i mnoge druge evropske pisce, naročito omiljenog mu – Emanuela Karera.
– Francuski pisac otišao je u kamp kraj Kalea gde su mnogi emigranti, i lokalci ih se boje a ne znaju zašto. Karer je došao do zaključka da mrze emigrante jer su stalno u pokretu. Kreću se ka budućnosti kakva god bila, a za prosečnog Francuza desničara to je dostojno samo prezira, jer je okrenut prošlosti. Ako gledate u budućnost, ako uviđate koliko se Evropa menja, idite u knjižaru i videćete da se sve to beleži i u knjigama. Evropski pisci vam nude nove slike Evrope, nove načine za suživot. Olga Tokarčuk, Saša Stanišić, Ester Kinski, Laslo Krasnohorkai koriste prošlost da bi nam objasnili Evropu danas. Evropska literatura ima nezamenljivu ulogu u današnjem političkom diskursu. Nikad nije bila življa i aktuelnija, nikada se manje nije osvrtala na prošlost već nam sugeriše kuda idemo. Svedoči o budućnosti – bila je, sasvim primerena festivalu kom je u fokusu Evropa, poruka Josa de Vrisa.
